Dragoljub Stanković: Bez sećanja i pisanja o Srebrenici očekuje nas novo klanje u budućnosti

Povezani članci

• Edin Pobrić: ETIKA I TIMOTIKA U ROMANIMA DOSTOJEVSKOG
• Đurđica Čilić: Nije lako biti Drago Bojić niti je lako govoriti ono što on govori
• Vukovarski mućak HDZ-a
• Božićni kapitalizam
• Bojić: Hrvatski entitet bez Hrvata
• Nerin Dizdar: Kako bi izgledao vojni udar u BiH

 Nacionalisti su nezrele, korumpirane jedinke, oni umiru u krdu

Razgovarao: Tomislav Marković

Dragoljub Stanković je rođen u Jagodini 1971. godine. Pesnik je, kritičar, intervjuer, kolumnista, prozaist, urednik. Pisao za portal E-novine, podlistak Beton, list Danas, za mnoge književne časopise, kao i Treći program Radio Beograda. Objavio je tri knjige poezije: “Pesme jednog dana” (KOV, 2005), “Barka tela” (KOV, 2010) i “S onu stranu noći” (Levo krilo, 2014) i roman “Beogradski kiklop” (Partizanska knjiga, 2017).  Partizanska knjiga nedavno je objavila novu knjigu pesama Dragoljuba Stankovića “Pohvala slabosti”, što nam je poslužilo kao početna tačka za ovaj razgovor.

Knjigu „Pohvala slabosti“ otvarate pesmom „Sumatra 2015“ koju ste pisali preko čuvene pesme Miloša Crnjanskog. Kao Crnjanski, i Vi pevate posle rata, posle klanice. U čemu su sličnosti i razlike? Kako bi danas izgledalo „Objašnjenje ‘Sumatre’ 2015“?

Objašnjenje moje „Sumatre 2015“ je u hiljadama stranica, dokumenata, snimaka, Haškog tribunala i drugih organizacija koje ih prikupljaju, a koji se mogu jednim klikom pronaći na netu samo ako čovek ima zrno dobre volje. Takođe i u autorskim knjigama koje će ostati kao jeziva svedočanstva o ličnom viđenju pakla na zemlji koji je priređen u moje ime, poput „Sarajeva za početnike“ Ozrena Kebe, „Dnevnika sa Pala“ Mladena Vuksanovića ili „Razglednica iz groba“ Emira Suljagića.

Uzeo sam „Sumatru“ Crnjanskog kao šareno staklo, nagaravljeno, sunčane naočare jer je o ratnim užasima devedesetih teško pisati na umetnički način a da to ne bude patetično i banalno, oni su kao sunce istine u koje ne može da se gleda direktno, hiljade atomskih bombi bola koje eksplodiraju pred očima, u srcu, teško je čitati a kamoli doživeti i jedan jedini zločin a bilo ih je bezbroj, zato sam pesmu od pre stotinak godina a koja govori o ratu i novoj osećajnosti koji je taj rat doneo intuitivno uzeo kao protezu, instrument za nepojamno, nepodnošljivo zlo o kome sam hteo nešto da kažem iz intimne perspektive.

Razlika je u tome što je Crnjanski bio neposredni učesnik svetskog rata, kretao se prostranstvima kao i likovi o kojima piše, dok sam ja pasivni i statični posmatrač koji je o ratu samo slušao i video ga u medijima, posredno, ali je i na svojoj koži osetio mržnju tzv. srpskog projekta, „srca tame“ koje je sejalo smrt svuda okolo, u gradu koji se paradoksalno zove Beograd. I jedna i druga pesma govore o apokalipsi poznatog sveta, o epohalnoj promeni, potrebi za novim jezikom jer stari više ne odgovara promenjenoj stvarnosti, samo što je kod mene reč o lokalnoj katastrofi, gde komšija komšiji, kum kumu dolazi u kuću, siluje ćerku, kolje sina, ubija, pljačka, pali, što je crnje pomračenje ljudskosti i od fašizma, a posebno od rata o kome peva Crnjanski.

U prvom ciklusu “Moderna vremena” nalazi se verovatno najbolja pesma o stanju srpske duše posle rata, posle Srebrenice, posle svih počinjenih zločina i užasa. Pesma glasi: “Ne ništa nas neće spasiti / ništa ne može da spere tu krv / srca naša neće nikada više biti / sretna nikada nikada nikada / jer drugi to neće biti / jer drugi nisu imali priliku / da budu / sretni tužni zaneseni / zato nećemo ni mi / koji smo ostali / posle ove sramote / što nebo dotiče”. Neminovno se nameće adornovsko pitanje: Da li je moguće pisati poeziju posle Aušvica, posle Srebrenice?

Hvala na komplimentu. Ne samo da je moguće nego je i jedino moguće. Samo u odnosu na genocid u Srebrenici može se živeti dalje, sanjati, samo s obzirom na nevine žrtve ubijene u naše ime, može se ljudski postojati, jer bez sećanja i pisanja o tome očekuje nas novo klanje u budućnosti, do potpunog uništenja. Ne mora niti može samo o tome da se peva ali verujem će se i u najbezazlenijim stihovima osetiti ima li autor svest o ratnom prošlom, kako se postavlja prema njemu jer stil to je ličnost, oseti se potreba za samoobmanom u korišćenju jezika, za poricanjem, žmurenjem, njegova oslobođenost ili zatvorenost, korumpiranost, Weltanschauung, jezik je u direktnoj vezi s nesvesnim, nekontrolisanim. Rat se pripremao u jeziku, krajem osamdesetih mržnja se indukovala kroz njega i zato sve u njemu treba i da okonča, da mu se vrati životnost i punoća, ono što je bilo zabranjeno, ukinuto zarad strašnih, sumanutih ciljeva. To je posao pesnika ako ih ima, progovoriti opet kao čovek u novim okolnostima, priznati ih, o tome je pisao Crnjanski u svom vremenu. Srpska književna scena je u tom pogledu, čini mi se, najmračnija, zbog neprihvatanja realnosti i odgovornosti. Saosećajnost je u tom procesu od suštinske važnosti.

Živimo u društvu u kojem dominira kult sile, moći, snage, veličine, kult ratnika i heroja, kult generala – masovnih ubica, kult vođe, mesije i spasitelja, kult bogatstva i novca, kult uspeha i titula, kult otimačine i grabeža, kult snalažljivosti i prevare… A vi pišete “Pohvalu slabosti”. Šta Vam to treba? U pesmi po kojoj je zbirka dobila naziv naglašavate opoziciju između slabosti i sile, na primer: “Slabost svuda nalazi puta /kao voda / silina se lomi u samoljublju / misli da sve zna /a prezire sebe i svet”. U čemu je snaga slabosti?

Ideologije militarizma, ekspanzije, kolonijalizma, kapitala, jakih i moćnih dovele su do ivice opstanka i uništenja naš svet, lokalno i globalno, a to važi i za pojedinca ako igra na kartu zauvek mladog i zdravog, obesnog tinejdžera jer čovek je slabo biće, delikatno, potrebno je samo da se poremeti neki nevidljivi, minimalni odnos u telu, jer ono se sastoji od hiljade procesa koji ukršteni savršeno funkcionišu, i čovekov život nestaje, nema vas nikada više. Ljudsko telo je nežnost i ranjivost koja hoda, da ne govorimo o psihi. Vidimo šta radi čovečanstvu ovaj malecni virus i pitanje je šta nas sve čeka u budućnosti s obzirom na našu nemarnost i nasilništvo prema sebi i planeti. Samoosvešćenje i priznanje sopstvene slabosti ukazuje se kao dobar, nasušan recept da se na ličnom i društvenom planu predupredi i izbegne što je moguće više nevolja, nepotrebnih gubitaka, bolesti i smrti. Zato nas i velike religije uče o tome.

U istoj pesmi određujete i mesto gde je moguće pronaći istinu: “Istina je tamo gde su nejaki / odbačeni ubijeni / u manjini u ritama / na rubu glas je nečujan / senka ponorno duboka“. Da li bi onda moglo da se kaže kako je istina srpskog društva u masovnim grobnicama? Zašto tako malo ljudi traži istinu, dok većina živi u poricanju realnosti i samoobmanama?

Temelji srpskog društva kako ga je zamislila i ostvarila naša intelektualna i državna elita nažalost jesu u masovnim grobnicama i u patnji stradalih u ludačkim ratovima za tzv. Veliku Srbiju. Zbog toga ovo društvo odumire, ljudi masovno beže u neki koliko-toliko normalan svet, gde se bar zvanično ne promovišu ubice. Ne možete kao osnovu prosperiteta prećutno uzimati masovnu smrt drugih i drugačijih a koju ćete poricati, kriti ili čak priželjkivati da se desi ponovo i da to ne poremeti sve odnose u zajednici, ekonomske, emotivne, psihološke. To je teška bolest u kojoj se bolesnik ponaša kao da mu nikad nije bilo bolje i stvara fikciju, medijski i korupcijom, u kojoj je on najjači, najbolji a ujedno i žrtva paklenih svetskih zavera. Za sve to postoji ime u psihopatologiji i mi vidimo da neuroze i psihoze mogu zahvatiti milione ljudi. Da li je to uživanje ili bolest, ili oba, ne bih u to ulazio. Za Istinu, jedan na koga se svi ovde pozivaju, rekao je da je potrebno čisto srce. Doduše, mnogi ljudi jednostavno nisu u stanju ili ne žele da vide širi kontekst, nisu odrasli, slobodni građani, sapeti su u ličnim i porodičnim problemima i ako bi nekim čudom shvatili, priznali svoju, i istinu društva u kome žive oni bi se dezintegrisali, raspali zbog toga što je čitav njihov život zasnovan na parcijalnim verovanjima i obmanama. U pitanju je i civilizacijski problem jer ovde nije bilo etapa razvoja koje su u Zapadnoj Evropi dovele do građanskih društava. Ovde nema društva u vidu javnosti, odgovornosti političara, uređenje je plemensko i klanovsko već stotinama godina.

Napisali ste niz pohvala i oda prezrenima na svetu, među kojima su i mrak, glad, stomak, praznina, zaborav. Sve je u znaku izvrtanja uobičajenih pojmova, u suprotstavljanju opštim mestima i dominantnoj duhovnoj klimi epohe bez duha. Šta Vas privlači u mraku, gladi, neznanju, zaboravu, u onom što je odbačeno i skrajnuto, što je malo i najmanje?

U tim danas pretežno negativno određenim pojmovima i pojavama kao što su glad, praznina, bolest, neznanje, samoća, tišina, gde nedostaje sve, nema komfora, gde ste suočeni s krajnjim, nalazim vezu s ljudskošću u starinskom smislu, s onim najbitnijim, jer suštine su pobegle sa medijske scene, iz dreke savremenih gurua, i treba ih tražiti u svemu suprotnom od onoga što se uzima za recept dobrog života. Nije to ništa izuzetno kod mene, poezija, literatura treba da bude antislika društvene ideologije, subverzivna, pankerska, monaška, uvek na drugoj strani, plazeći se establišmentu, dajući alternativna rešenja za uživanje i ispunjenje u životu, šireći granice spoznaje, utehu ali i jezu, otvarajući nepoznate, opasne prostore duha. Tako sam nekada čitao Bodlera, Lotreamona, Disa, Kafku, praktično sve kvalitetne autore, one koji su mogli da me uzdrmaju u temelju, razvale, maljem razbiju banalnost zvanične laži nužno cementirane u mojoj glavi. U suprotnom, književnost izdaje samu sebe, postaje instrument politike.

U knjizi imate i pohvalu bolesti o kojoj pevate: “Bez nje bio bi izgubljen / nikada se ne bi snašao / rastvorio bi se u gomili što hrli / u krdu bizona što juri prema litici (…) Promeni perspektivu / prihvati je kao spas / patnja je ruka nežnosti / vredi samo ono što boli”. Zašto ne ropćete na zlehudu sudbinu, kao sav normalan svet? 

Prihvatanje bolesti je prvi korak ka izlečenju, ona je signal da nešto treba promeniti u životu, u navikama, ali i mogućnost za proširenje spoznaje sveta, za shvatanje koliko je život dragocen, izuzetan, jedinstven, u svakoj sekundi, i to je već izlazak na drugu stranu, duhovnu, lični, intimni podvig, obogaćenje ličnosti iz neočekivanog ugla. Nisam ja to otkrio, naravno, misao da je sve bolest, niti onu da nas ona čini senzitivnijima, saosećajnijima, ima toga npr. kod Crnjanskog, u hrišćanstvu, budizmu. Lako je biti bolji u dobru, zdravlju, mudrost je izvući korist iz nevolje, doći do svog “cveća zla”. To je tek prava pobeda, bar za mene, jer svako će se kad-tad suočiti s bolešću.

Poguban teror “večite mladosti” koji se nameće kroz medije velika je laž u službi novca i vladajuće klase. Patrijarhalno društvo jakih muškaraca, nasilnika, još uvek diktira atmosferu da je sramota biti bolestan, slab, pa se ljudi tako i osećaju, kriju se i crkavaju kao psi. Prosperitet države, međutim, treba da se ogleda baš u odnosu prema nemoćnima, manjinama, ženama.

Strašna je nezahvalnost prema životu danas. Ljudi ne znaju da je uspeh ustati iz kreveta, izaći iz kuće, hodati, raditi, gledati, nemati bolove, spavati, jer mnogi, hiljade koje ne vidite na ulicama, u ovom trenutku, ne mogu to bez pomoći drugih; svaki deseti čovek je osoba s nekim invaliditetom.

U knjizi često nailazimo na stihove koji asociraju na religijske pojmove. Možda bi se moglo reći da su Vaše pesme sačinjene od iste tvari od koje nastaju i religije, spajaju ih slični doživljaji i poimanje sveta. Religije ne u smislu usko konfesionalnom, već pre u onom o kome govori Vilijam Blejk – da su pesnici tvorci religija. Kakav je Vaš odnos prema taoizmu, budizmu, hrišćanstvu..?

Religije kao i filozofije jesu poezija, literatura, pa tek onda moralni kodeksi i pravila. Zato traju hiljadama godina.

Pre “Pohvale slabosti” u Partizanskoj knjizi ste objavili roman “Beogradski kiklop”. Da li Vam je pisanje romana pomoglo da se oslobodite teškog bremena devedesetih?

Ja sam pustio svoju vodu. Olakšanje je veliko.

U jednom intervjuu rekli ste povodom romana i junaka koji je zapravo Vaš alter-ego, bivši Stanković, nekadašnji mladić: “Glavni junak romana traga za ličnim savršenstvom, on veruje u taj mit, dok mu poznanici, ‘ulični proroci’ i mediji nude ostatke prežvakanog nekrofilnog mita o Velikoj Srbiji, histeriju palanke odvojene od civilizacije, regresiju svesti gde više ne važi ni biblijsko: Ne ubij! Može se ubiti ako se ubija pripadnik drugog naroda. Mit o ugroženosti proizvodi agresiju i nasilje”. Kao da se malo toga promenilo od tog vremena, a prošle su tri decenije. Nekrofilni mit o Velikoj Srbiji deluje sve živahnije, mit o ugroženosti vaskolikog srpstva je u punoj snazi, a histerija palanke po tabloidima i televizijama je veća nego ikad. Da li je to večno vraćanje istog ili prosto tapkamo u mestu zločina?

To je jedna velika nesreća, zavera elita, bogatih, trovanje koje zaklanja i poništava veličanstvenost života. Treba se odupreti kako ko može. Čitanje kao komunikacija i saznanje je u tome samospasavanju nezaobilazna stvar. Moramo biti bolji od sebe samih da bismo bili dovoljno dobri, i to svakoga dana. Čovekom se stalno postaje, ne rađamo se kao ljudi, čovek je neizvestan, sofisticiran projekat.

Vaš junak “živi više u knjigama nego u stvarnosti”, tražeći u literaturi smisao i snagu, protivotrov za zlo i beznađe u koje je čitavo društvo ogrezlo do balčaka. Kada se priča o tzv. angažovanoj književnosti, često čujemo lamente da literatura ne može ništa da promeni, ili isto to, samo obrnuto – da umetnost treba da menja društvo i političku stvarnost. Sve te pričice deluju, naravno, kao puke floskuletine. Međutim, imam utisak da se moć književnosti potcenjuje kada je u pitanju pojedinac, čini mi se da velike knjige itekako menjaju ljude koji ih posvećeno čitaju. A društvo je, da se podsetimo, sačinjeno od pojedinaca. Da li poezija može da “spasava narode i ljude”, kako je pisao Česlav Miloš?

Slažem se, promena, ako do nje i dođe, individualna je. Govori se o beloj kugi, o srpskom narodu koji nestaje, izdajama, spasenju, sve kolektivistički jer nam je takav kulturni model, oduvek. Spasenje je, međutim, uvek individualno. Smrt dolazi samo po vas i sa vama nestaje ceo svet. Nacionalisti su nezrele, korumpirane jedinke, oni umiru u krdu, mnoštvu, jer i nemaju ličnost, slobodu koja je odgovornost, ne priznaju da neko može da misli svojom glavom jer prvi oni to ne umeju. Lažna smrt dolazi posle lažnog života. To je najstrašnije što mogu poželeti sebi, činjenicu da nisam ni živeo svoj život, nego sam se vodio nekakvim šemama i unapred datim obrascima. Niče je pisao o “samo svojoj smrti” kao o uzvišenom cilju. Književnost je najbolji način da se stekne uvid u svet, sopstveno mišljenje i osećanje, izgradi slobodna ličnost koja će kasnije delovati svojim primerom na druge. Svu komplikovanost i finoću, protivurečnost sveta i života ona pokušava da fiksira estetski. To je dovoljno od nje.

Kad smo već kod toga, kako gledate na rasprave o angažovanoj i čistoj književnosti? Da li je larpurlartizam prečesto maska za lažpurlažizam, a angažman izgovor za odsustvo dara i posebnog osećanja sveta bez kog nema pisca? I zašto se stalno vraćamo na pitanja koja su odavno raspravljena, u konkretnom slučaju u polemici Marka Ristića i Miroslava Krleže sa socijalnim piscima? Stiče se utisak kao da malo koga zanima prošlost koja kao da se nije ni dogodila, već kao da sve počinje od nas, neki obrnuti Luj XVI: Pre mene potop. U društvu koje se zaklinje u tradiciju, prošlost se tretira kao onaj “mutan bezdan” Miloša Crnjanskog, što u njega padne kao da nikad nije ni postojalo. Ako se tako odnosimo prema piscima iz prošlosti samo zato što su mrtvi, šta možemo sutra da očekujemo? Što bi budući nas čitali ako mi ne čitamo prethodnike?

Danas neki mladi pišu kao da niko nikad pre njih nije pisao. Naša književnost jeste od manjih ali imali smo i velike pisce, pesnike, esejiste. Ako se nešto od te tradicije ne oseti u pisanju novih onda imamo posla sa večitim amaterima, kao i u drugim oblastima, a koji vladaju oduvek državno potpomognuti jer njihova pisanija ne ugrožava nego opravdava nepočinstva vlasti, dok je prava literatura uvek neukrotiva, divlja, nekontrolisana kreativna energija i spoznaja. Od socrealizma, transsimbolizma do nacionalizma, sve je smišljeno i postavljeno za državne pisce. Ulaganje je malo a korist velika. Nadam se da će mladi ljudi prepoznati tu prevaru i obratiti se našim i stranim klasicima, onima koji govore neke bitne stvari za sva vremena i koji su po pravilu na margini društva onda kada stvaraju. Kasnije elita pokušava da ih što više izoluje i ogadi, zatrpa dosadnim sekundarnim tekstovima jer je strah od života duhovno mrtvih a privilegovanih, veliki. Vinaver je pisao da književnost najviše mrze profesori književnosti, oni koji je predaju. Danas je to još aktuelnije.

Pisali ste o mnogim pesnicima, Milanu Milišiću, Predragu Čudiću, Ibrahimu Hadžiću, Siniši Tuciću… Koji su pisci najviše uticali na Vas? Koga cenite među savremenicima, a koga među klasicima? Da li se slažete sa Stanislavom Vinaverom koji kaže da je naša klasična književnost nastala između dva svetska rata?

Uticaji kod mene nisu svesni, oni dolaze podzemno, kada se reč koju sam pročitao pretvori u moju krv, preobrazi se, i onda više nije važno ko je to bio, sve se to meša, alhemijski, po duhovnom srodstvu. U “Pohvali slabosti” sam posle pisanja detektovao više jakih uticaja, no ostavimo to kritičarima, ako postoje, tako je zanimljivije.

Naravno da se slažem, književnost između dva svetska rata je ono gde vidim korene svog bavljenja pisanjem. Teško je rečima izraziti svo bogatstvo, mnogolikost poetika tog perioda. Ne volim spiskove, oni su uravnilovka, poništenje ideje književnosti u kojoj vlada pravilo ekskluziviteta, nema jednakosti, literatura je najintimniji uvid, elitna zabava, aristokratske je prirode, isključiva, svaki autor i svaka knjiga su kosmos za sebe, suprotstavljen drugima bez obzira na simpatije, pisci nisu trkački konji, rekao je Crnjanski. Zbog toga su mi i udruženja pisaca ili skupovi nešto apsurdno. Ja uvek mogu imati samo jednog u glavi. I treba imati hrabrosti, ukusa, pa stati iza jednog autora, svim svojim kredibilitetom. Danas kritičari rade upravo suprotno, mnogi su im dobri, genijalni, i zbog kore hleba ili nekompetencije, mašu spiskovima.

Zato ću navesti samo nekoliko imena. Vrhovni književnici na mom jeziku za sva vremena su Bora Stanković i Vladislav Petković Dis. Nisu bez razloga anarhični međuratni književnici samo njih dvojicu i priznavali. Od esejista i znalaca jezika to je Stanislav Vinaver. Svu trojicu obeležava nonšalantnost prema pravilima pisanja, njih su vodile neke jače, moćnije sile i usudi od profesorkog čistunstva. Zbog tih tektonskih pomeranja koji se osećaju u njihovom stilu nemoguće ih je pročitati do kraja, proživeti. Oni su sudbina. Od stranih klasika pomenuću rusku književnost devetnaestog veka, Prusta, Džojsa, kao majstorstvo izraza i imaginacije. Takođe, i kod njih, radi se o autorima koji rone u iracionalne sfere čoveka. Možda to nešto govori i o mom pisanju.

Ni u socijalističkoj Jugoslaviji nije bilo puno vrhunskih pisaca, a u devalvaciji književnosti danas ima ih još manje. Autori čija dela željno iščekujem, koji su uvek spremni da iznenade, sveži, koji su majstori pisane reči su, za mene, od starijih Ibrahim Hadžić i Predrag Čudić, iz srednje zrele generacije crnogorski pisac Dragan Radulović, a od mlađih pretežno esejistički i kritički nastrojeni Sarajlije Mirnes Sokolović i Haris Imamović. Svi oni imaju najličniji mogući rukopis i široke uvide a nadovezuju se na najbolje tradicije domaće i svetske književnosti.

Nedavno ste objavili tekst “Kako sam postao Srbin” u kojem pišete o nacionalnoj pripadnosti iz zanimljivog ugla. Kažete: “Danas sam Srbin ne zbog jezika, porodice, nekih posebnih verovanja i tradicije nego pre svega zbog zločina počinjenih u moje ime”. Da li to znači da su Milošević, Mladić, Karadžić i ostali zločinci tvorci našeg današnjeg nacionalnog identiteta? Šta to znači i šta nam je činiti?

Tačno, oni su mi izdali ličnu kartu. I ona je nepromenjiva. To je nešto s čim moram da se nosim do kraja života. To važi i za moje sugrađane Srbe. Jedino što bi pomoglo je odvajanje države od zločina, distanciranje, priznavanje zlodela, kažnjavanje i to u praksi, ne samo verbalno. To znači da se promene školski programi, medijska sfera, da počnu da se primenjuju zakoni, da profunkcioniše pravna država, da se uđe u civilizovan svet i izađe iz varvarstva.

Objavili ste četiri knjige poezije i jedan roman. Pisali ste književne kritike, eseje, kolumne, satirične tekstove, poeziju, prozu… Šta je sledeće? Ili, što bi rekao pesnik: Kamo dalje, rođače?

Najlepše je to što ne znam. Pisac se uvek nalazi na početku kao da nikad ništa nije napisao, ako je iskren. Radi se o duhovnoj avanturi koju ne bih dao ni za kakvu buduću sigurnost.

Ovaj program se realizuje u saradnji sa  Fondacijom Friedrich Ebert