O Danilu Kišu i trgovcima “mrtvim dušama”

Nedim Sejdinović
Autor 29.6.2019. u 09:29

O Danilu Kišu i trgovcima “mrtvim dušama”

Slučaj Kiš je samo deo već bogami duge tradicije trgovine ljudima koji više nisu sa nama i koji ne mogu da se bune. Da li se može niže pasti? Ponekad se, kao u subotičkom slučaju, intelektualci pobune, ali uglavnom sa velikom tugom ćutke posmatramo političare koji ne samo da prisvajaju i uništavaju živote, već to rade i sa smrću.

Nedim Sejdinović

Ne sumnjam da ste gledali bar nekoliko američkih filmova u kojima je glavni lik nekakav siromašan književnik. Obično živi na jeftinoj, olinjaloj mansardi, otac i majka su digli ruke od njega, svađa se sa ženom koja radi tri posla da bi ih izdržavala dok on muku muči sa inspiracijom. Pošto su se u to doba koristile pisaće mašine, snimatelj će zumirati desetine izgužvanih papira koji materijalizuju problem sa inspiracijom. Pa čak i ako je radnja novijeg datuma, pisac će otprintati na laserskom štampaču pokoju stranicu svog dela u nastajanju i zgužvati ih, čisto da iskaže bes.

Odjednom se nešto promeni, nešto klikne u glavi književnika, te on odjedared napiše veliki roman koji postaje bestseler i počne da se prodaje kao u doba stare Jugoslavije – strip Veliki Blek. Pisac se potom obogati, ne zna šta će sa novcem, kupi kuću na Floridi, razvede se od žene i propije se. Naravno, dešava se da nikada ne “pročepi” i ostane da živi na mansardi, pa se zaposli kao noćni čuvar, ali to je već siže za horor. Možda i napiše neko remek-delo, ali se ono otkrije tek nakon njegove smrti ili nakon što je poludeo, odnosno pošto je smešten na neuropsihijatrijsku kliniku zatvorenog tipa. U stvarnosti, a ne u filmu, desilo se da je svetska književnost mnogo posle smrti autora otkrila veliki roman Džona Kenedija Tula “Zavera budala”. I to se ne bi desilo da njegova majka nije bila uporna i godinama obilazila izdavače.

Kod nas, u ovim divljačko-neoliberalnim “srpskohrvatskim” kulturama, možete vi da “otčepite” koliko god hoćete, može vam iz prstiju iscureti deset velikih romana, ali se hleba od književnosti nećete najesti. Ukoliko ne potičete iz bogate porodice, ili pak nemate bogatog partnera, preostaje vam samo da se učlanite u neku političku partiju koja će vam dati fiktivno zaposlenje, da biste vi mogli da se posvetite pisanju. U nekom javnom preduzeću ili u nekom javnom mediju bićete savetnik. U pitanju je alternativna državna stipendija, koju ćete otplaćivati tako što ćete s vremena na vreme napisati neki prigodan tekst ili se pojavljivati u marketinškim blokovima, propagandnim kompletima, i slično. Postoji još i varijanta da ste novokomponovana pevačica sa golemim usnama, koja će pisati romane i živeti ne samo od pevanja, već i od svojih “uspešnica”. Jer narod voli veselo.

Krklec, Vinaver, Gogolj

I čuveni naš književnik Gustav Krklec kukao je, čak i u kontekstu one, ozbiljnije države, nad hudom sudbinom umetnika koji se nekomercijalnim poslom bavi. Rekao je jednom otprilike da za života nemaš ni stan, a onda “posle smrti dobiješ ulicu”. I zaista nije retkost da se umetnički rad počne ceniti tek posle upokojenja autora. Ali to je već i opšte mesto, o umetnosti i smrti. Ko je kriv umetnicima što nisu odabrali da budu brokeri već bi da – možeš misliti – pišu knjige ili slikaju! Ne treba, međutim, smetnuti s uma da su neki književnici i za života živeli kao grofovi, ali skoro uvek zahvaljujući bliskosti sa strukturama moći, okačeni na državnu sisu i državne lektire. Njihovo bogatstvo je uglavnom obrnuto srazmerno kvalitetu njihovog dela, ali to je sada manje bitno. Njima ništa nije falilo.

I čuveni Stanislav Vinaver je nešto slično rekao u svom poslednjem intervjuu, pred kraj života (1955): „Obično me smatraju za ludog i pustog. Sad me ne priznaju, a kad umrem, prihvatiće sve moje ideje.“ Ne može se reći da je bio potpuno u pravu. Ono, jeste da Vinaver sada ima ulice u Srbiji, spomen-ploče, izdata su mu – u državnoj produkciji – sabrana dela… Ali retko ko recimo zna kakve je imao stavove prema bitnim društvenim pitanjima. Predstavljen je danas kao magični ekspresionista i zanesenjak, a zaboravlja se da je pripadao onoj skupini intelektualaca koji su se borili protiv primitivne nacionalističke romantike i populizma, dakle protiv onoga što će, decenijama posle njegove smrti, oduzeti život više od stotinu hiljada ljudi i unesrećiti milione. Ova dimenzija Vinaverove ličnosti se u mejnstrim medijima i kulturi svakako prećutkuje. Guši. Dobio je ulicu, ali one koji zastupaju njegove ideje i dalje smatraju za ludake.

Postoji i nešto gore od toga što su neki umetnici proveli život na marginama, siromašni i neshvaćeni, a sada su prodrli u udžbenike. Postoji i nešto gore od prećutkivanja. Postoji i nešto gore od toga da ti posle smrti premunduruju ideje kojima si posvetio život. A to “gore” jeste kada se celo jedno društvo, vladajuća kulturna politika i politička kultura pretvori u lik Pavela Ivanoviča Čičikova, glavnog junaka Gogoljevih “Mrtvih duša”. Setiće se oni koji su čitali ovo remek-delo – u pitanju je trgovac pokojnicima, prevarant i lopov, koji zna, o itekako zna, da bude komunikativan, slatkorečiv, harizmatičan, brižan, prijateljski nastrojen…

Slučaj Kiš

Govoreći o Rableu, Kiš je dosta toga izgovorio i o samom sebi. „Baš zato što mnogo zna i mnogo vidi, Rable je siguran u pogledu svojih principa, on zna pouzdano da je vreme na njegovoj strani i da će ga ono opravdati.“ Kiš je za života bio cenjen u nekim krugovima, ali je i proganjan, doživljavao je brojne neprijatnosti. Tek posle Kišove smrti, postalo je jasno koliko je bio važan njegov društveni angažman i zašto je toliko nervirao državne i paradržave kulturne krugove u Beogradu, i ne samo Beogradu. U svom “Času anatomije” žestoko se obračunavao protiv jednog patološkog provincijalizma, pritvornosti, političkog komesarstva i nacionalizma, svega onoga što normalnog čoveka nervira a što je nama navuklo bedu na vrat koje nikako da se kutarišemo. Da je vreme na Kišovoj strani, pokazuju njegovi proročki tekstovi, među kojima i onaj “O nacionalizmu”, koji je verovatno u ovim našim krugovima – najčešće objavljivan i šerovan tekst. Čak bi u šeru pobedio i Borisa Dežulovića. (Uvek je, naravno, pitanje kako da Kišove reči dopru do onih koji još uvek žive u nacionalističkim opsenama, ali to je pitanje za milion dolara.)

Sada u igru ubacujemo jednu efemernu osobu – subotičkog Čičikova, gradonačelnika, izvesnog Bogdana Labana. Laban je funkcioner Srpske napredne stranke (čitaj, frakcije Šešeljeve Srpske radikalne stranke), koji je svojih pet minuta slave doživeo kada je u nekim medijima emitovan audio-snimak na kojem stranačkom kolegi preti da će mu “iščupati grkljan”. Posle pretnji, kolega je i pretučen. Laban je, kao i mnogi drugi lokalni vlastodršci u Srbiji, umešan u brojne afere, a cela njegova stranka predstavlja grupaciju osionih kabadahija koji bi u normalnim društvima maksimalno dogurali do titule nasilnika u porodici. U pitanju je onaj kriminogeni, nacionalistički, društveni talog, protiv kojeg se Kiš onako strasno borio. U pitanju su ljudi koji devedesetih nisu sedeli skrštenih ruku, a svakako nisu organizovali nekakve antiratne demonstracije.

I pitate se sada, kakve veze ima taj Laban sa Danilom Kišom. Jedno je sigurno, spreman sam na opkladu – ako je Laban pročitao neku Kišovu knjigu, ja ću odmah preći na keto-dijetu. Ne, nije čitalačka veza u pitanju, budite sigurni. U pitanju je inicijativa ovog gospodina da Kiš, rođeni Subotičanin, postane počasni građanin Subotice. Ukratko, onaj koji manje-više simbolizuje sve ono protiv čega se Kiš borio hoće da uhvati koji politički poen na piščevom imenu.

Inicijativa je izazvala oštru reakciju Kišove supruge, Mirjane Miočinović, a onda i grupe intelektualaca. Intelektualci su istakli da je “neprimereno i neprihvatljivo donošenje ove odluke na predlog gradonačelnika Labana, koji svojim delovanjem nije pokazao da razume i prihvata niti umetničke niti moralne kvalitete Kišovog književnog dela”. Oni su takođe saopštili da sadašnja subotička skupštinska većina sprovodi ne samo kulturnu, nego i sve druge javne politike “koje ni po čemu nisu bliske osnovnim Kišovim svetonazorima”. “Pranje biografija, ličnih i stranačkih, duboko je neetički čin koji vređa delo našeg velikog pisca”, naveli su u pismu koje je upućeno Skupštini Subotice.

Sama sahrana Danila Kiša bila je neki daleki intro za ovu bedastoću. Oni koji imaju bolje pamćenje setiće se da je, iako se pribojavao političkih govora na pogrebu, Kiš dobio upravo takav govor, i to iz usta episkopa Amfilohija Radovića, koji je bio i ostao “umantijisana” verzija Vojislava Šešelja. Kišov prijatelj Mirko Kovač reći će da je Amfilohije slagao da je bio “Kišov duhovnik” i da je njegov govor bio blasfemično prisvajanje Kiša post mortem.

“Nacionalizam gotovo uvek i svuda grca u paradoksima, pa su tako Kišovu smrt i njegov izbor obreda masovno prigrlili upravo nacionalisti i za svih ovih godina od njegove smrti najviše ga citirali kao neprikosnoveni intelektualni autoritet, uprkos tome što je Danilo Kiš pisao britke i oštroumne tekstove o nacionalizmu kao ‘kolektivnoj i pojedinačnoj paranoji’, kao ‘negativnoj kategoriji duha’, ‘kiču i folkloru’, ‘komociji’, ‘ideologiji banalnosti’…”, napisao je Mirko Kovač.

Sam lik Bogdana Labana bitan je samo u simboličnom smislu, a ideja o počasnom građaninu svakako nije njegova. Vrlo verovatno da on meša Kiša i Branka Ćopića. Dobio je naredbu “odozgo”, kao izraz kontinuiteta jedne politike koja želi da parazitira na onima koji nisu živi.

Pekić i Đinđić

I prijatelj Danila Kiša, čuveni pisac Borislav Pekić, takođe veliki protivnik primitivizma i nacionalizma, a pogotovo Srpske radikalne stranke i osoba kakvi su bili (i ostali) Vojislav Šešelj i Aleksandar Vučić – doživeo je sličnu sudbinu. Pre nešto više od tri godine otkriven je Pekićev spomenik na Cvetnom trgu u Beogradu, a plavu plahtu sa njega, pred gomilama kamera i brdom novinara sa pripremljenim pitanjima, svečano je skinuo niko drugi do Aleksandar Vučić. Vučić je održao srceparateljni govor, mada ne postoji niti jedan dokaz da je pročitao neku Pekićevu knjigu. Smeo bih se kladiti da nije. Naime, Pekić je pisao debele knjige.

Interesantno je da je uspon Vučićevog političkog oca Vojislava Šešelja započeo 1991. godine upravo pobedom nad književnikom Borislavom Pekićem na ponovljenim izborima za republički parlament u beogradskoj opštini Rakovica. Pekić, koji je bio funkcioner Demokratske stranke, verovao je da će lako pobediti Šešelja, koji je u tom periodu išao okolo i pretio da će klati Hrvate “zarđalim kašikama”. Na žalost, Pekić je pogrešno procenio birače. Šešelj je dobio šest puta više glasova. Pekić je inače dobio batine na protestima protiv Miloševića i njegove ratne politike, godinu dana ranije.

Postoji inicijativa da se u Beogradu uskoro podigne i spomenik ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću. Propaganda Aleksandra Vučića često poredi Đinđićeve vizije sa onim što Vučić sada radi, iako, sa druge strane, postoje mnogobrojni dokazi o povezanosti Vučieve ekipe sa političko-kriminalnom grupacijom koja je ubila premijera Srbije. U prostorijama Srpske radikalne stranke nakon atentata na Đinđića organizovana je proslava, naručivala se pesma više. Tomislav Nikolić, bivši predsednik Srpske napredne stranke, najavio je Đinđićevo ubistvo. Nikolić, Vučić end kompani bojkotovali su komemorativnu sednicu Skupštine nakon ubistva, a protestovali su i zbog toga što je jedan bulevar u Beogradu dobio Đinđićevo ime. Đinđić je bio političar i svakako nije bio svetac, ali se može reći da je bio suštinski protivnik demagogije i nasilja, dakle svega onoga što danas karakteriše naprednjačku vlast u Srbiji.

Interesantno je da je na Đinđićevoj sahrani, govorio takođe episkop Amfilohije Radović. Navodno se sam ubacio. I u govoru je praktično opravdao Đinđićevu likvidaciju.

Dakle, slučaj Kiš je samo deo već bogami duge tradicije trgovine ljudima koji više nisu sa nama i koji ne mogu da se bune. Da li se može niže pasti? Ponekad se, kao u subotičkom slučaju, intelektualci pobune, ali uglavnom sa velikom tugom ćutke posmatramo političare koji ne samo da prisvajaju i uništavaju živote, već to rade i sa smrću.

A zašto to čine? Postoje najmanje četiri razloga. Prvi je već spomenut. Da parazitski prikupe koji politički poen, što je – koliko god odvratno – još i najmanje zlo. Drugi razlog je vezan za običaj koji još uvek postoji u nekim ruralnim sredinama u Srbiji, a to je da se pokojnicima seku tetive. Pošto još uvek obitava straha od vampira, i to u iznimno velikim količinama, tužna pogrebna skupina iseče pokojniku tetive da se ovaj ne bi povampirio i vratio se kući. To jest, može se on povampiravati koliko god hoće, ali ne može se smucati okolo. Trgovina mrtvima jeste simbolično sečenje tetiva protivnicima i svetonazorima koje su oni zastupali.

Treće, Oni ne podnose čiste prostore, ono što je toliko različito od mentalnog zagađenja u kojem žive. I zato žele da zagade sve čega se dotaknu, sve ono što je drugačije i vredno. Mrtve duše mogu da nam puše, kao da čujem kako se “šale” kada ostanu sami sa sobom.

Osim toga, oni hoće da budu, kako neko reče, vlasnici i prošlosti i budućnosti. Budućnosti koja nikad neće doći.

Nedim Sejdinović
Autor 29.6.2019. u 09:29

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija