Od solitera do solitera: Srećni samo oni koji su pobegli odavde

Nedim Sejdinović
Autor 23.8.2019. u 08:55

Izdvajamo

  • Opsednuti ratovima i masovnim orgijanjem nismo ni primetili da se na ovim prostorima desila razbojnička, prvobitna akumulacija kapitala, da se rodila nova oligarhija koja, poput novokomponovanih pevača, preskače sve granice. I koja je – zašto da se lažemo – neumitno povezana sa stranim kapitalom. Tu novu klasu boli ona stvar za ljudska prava, demokratiju i suočavanje sa prošlošću – jedino što njih interesuje jeste profit i jeftina radna snaga. A oni kreiraju ovaj svet, čak mnogo više nego političati, koji su tek njihovi izvođači radova, i koji nas zasipaju lažima i ludačkim spinovima. I za to smo mi krivi, i za to mladi beže odavde.

Povezani članci

Od solitera do solitera: Srećni samo oni koji su pobegli odavde

Foto: Twitch/hitch_live

Kada pogledam mlade ljude oko sebe, ponekad mi se učini da svi nose karton sa natpisom „Odavde“. Bilans našeg orgijanja u „veselom soliteru“ nisu samo bezbrojne nesrećne sudbine, o kojima će se i ubuduće pisati romani i drame, i snimati filmovi, već i činjenica da mladi ljudi odavde beže glavom bez obzira. Da su u pitanju samo egzistencijalni razlozi, možda bi i postojala mogućnost da se nekada vrate. Ne, oni beže od naše nesreće. Ne, oni se neće vratiti. Oni odlaze jer ne mogu da nam oproste to što smo od naših društava napravili – paklove, što smo rasturili sve čega smo se dotakli.

Nedim Sejdinović

Nekoliko godina pre početka jezivih ratova na tlu bivše Jugoslavije, novosadski šmeker, kantautor i antiratni aktivista Đorđe Balašević napisao je i uskladbio duhovitu pesmu koja je najavljivala kraj jedne velike države – Jugoslavije. Na albumu Panta rei (godina 1988.) nalazi se, naime, pesma Soliter, u kojoj se u veselom ritmu pripoveda o šestospratnoj zgradi neobičnih stanara i podstanara, međusobno zavađenih, koji, puni samoopuzdanja, furaju svoje fazone. Od tih njihovih fazona i uopšte „talasanja mase“, soliter – koji simbolizuje SFRJ i njenih šest republika – opasno se ljulja i preti da će se urušiti. Fasada drži, a temelji klize – radosno je đuskala cela država, sa osmehom na licu, sve dok đavo nije odneo šalu. A i kada je đavo odneo šalu, đuska se nastavila.

Valjda ne postoji država koja se toliko kao SFRJ, sa guštom i grohotom, smejala užasnoj tragediji koja će je vrlo uskoro zadesiti i razoriti. Godine pre ratova jako smo se dobro zezali sa patologijom i primitivizmom koji su bili u punom zamahu – setimo se samo Top lista nadrealista, Šovinističkih farsi i ostalih uradaka koji su duhovito najavljivali ratove i ono što će oni doneti – bezmalo sto i pedeset hiljada mrtvih i milione unesrećenih. Jedino se legendarnim skečevima nisu smejali oni koji su u svojim tamnim sobama sa stilskim nameštajem, za debelim hrastovim stolovima, analizirali mape i crtali nove, etničke granice država, krvlju obrubljenih. Nisu se smejali ni oni koji su, na svadbama i drugim svečanostima, radost iskazivali kako drugačije do pucajući iz šmajsera u nebo, uz zvuke novokomponovanih patriotskih pesama.

Sa ove tačke gledišta, deluje potpuno nestvarno da je država kakva je SFRJ uopšte i mogla da postoji. Uz sve svoje mane, ona danas deluje kao paranormalni, utopijski fenomen kojeg narodi i kulture koje su je tvorili jednostavno nisu bili zaslužili, nikada. Zapravo su naša prava mera – ove male nesrećne, zatvorene državice na periferiji, opsednute sopstvenim neuspesima i frustracijama. Države u kojima žive nesrećni, ranjeni, rastureni ljudi, od kojih se mnogi nalaze u dubokom mamurluku posle višegodišnjeg opijanja. Države iz kojih beže oni najbolji.

Devedesetih smo prisustvovali krvavim orgijama, višegodišnjoj žurci na kojoj se pevalo, pucalo, ubijalo… Pila se jeftina rakija od koje su mnogi oslepeli, uživali su se svi narkotici ovoga sveta. Bilo je svađa, grljenja, sevali su noževi, a stan je ostao rasturen, krvav. Krvavi tragovi se svuda vide bez obzira na to što su mnogi pokušavali da ih potom očiste jakim dezinfekcionim sredstvima. Od ljudske krvi se ruke najteže peru, napisao je neko. Tumaramo, tako, okolo mamurni, pokušavajući sebe da ubedimo da se krvavi pir zapravo nije ni desio. Ne može se pohvatati ko je s kim tokom svih tih bučnih noći spavao, i svi se stide da jedni druge pogledaju u oči.

„Veselo zdanje“ „pod izvesnim uglom“ iz Balaševićeve pesme pretvorio se, tokom krvavih orgija, u jedan drugi soliter, onaj crveni, prijedorski, provincijalni, iz knjige Darka Cvijetića „Schindlerov lift“. Cvijetić u ovom kratkom romanu pravi sažeti bilans orgija, pripovedajući o tragičnoj sudbini stanara solitera koji se nalazi u gradu poznatom po ratnim zločinima i koncentracionim logorima. Nema nikoga ko je ostao neoštećen. Soliter postaje simbol tragedije koja je zadesila Bosnu i Hercegovinu, ali i celu bivšu Jugoslaviju.

Fascinantne su i beskrajno tužne Cvijetićeve pripovesti o ljudima koji su ubijani i zlostavljani, koji su izgubili svoje najbliže i od tuge sišli s uma, koji su negde pošli a nikada na to mesto nisu stigli, i koji su svi živeli na istom mestu, služeći se liftom marke „Schindler“. Ne smemo međutim zaboraviti – bez želje da tuge upoređujemo – da ne postoji zgrada u BiH, kao ni u čitavoj bivšoj Jugi, o čijim se stanarima u kontekstu rata ne mogu ispričati teške priče, prepune boli i nesreća. Rat je ostavio duboke tragove čak i tamo gde ratova nije bilo, bar ne neposredno, čak i tamo gde su s ružama ispraćani tenkovi koji su krenuli da ruše i „oslobađaju“ neke „tuđe“ gradove. Nema nikoga ko nije upao u koloplet tuge, orgija i mamurluka i nikoga od tzv. običnog sveta koji je iz svega ovoga izašao kao pobednik.

Kroz Cvijetićevu knjigu promiču likovi koji su nam tako poznati iz naše nedavne prošlosti, i iz naših prijateljskih i porodičnih, tragičnih saga, iz svedočenja žrtvi: komšije u crvenom prijedorskom soliteru su se međusobno ubijale, ljudi su nestajali u masovnim grobnicama, a njihove ostatke su doskorašnje komšije bagerima pretovarali iz primarnih u sekundarne i tercijarne grobnice, drugovi koji su u detinjstvu razmenjivali sličice sada su na linijama razgraničenja razmenjivali mrtve i ranjene… Pored strašnih, tragičnih priča, tu su i one manje strašne, koje međutim takođe dokazuju da nam se svima desilo ogromno zlo koje bezmalo ni trideset godina potom ne možemo da sažvaćemo i svarimo.

Nedavno je novosadski pisac Laslo Vegel rekao kako ga kao književnika interesuju demonske sile koje se nalaze iz zločina – duševni život onih ljudi koji su devedesetih godina bili pod jakim opijatima, i koji su iskreno verovali u svoje zablude i pritom uništili i svoje i sudbine svoje dece. Šta je bilo kada su se otreznili, kada su se probudili? Vegel smatra da je upravo to taj mamurluk koji danas živimo. Da li ti ljudi i dalje sebe lažu i neće da shvate šta se desilo? Da li povezuju svoje orgijanje sa činjenicom da se svojom decom i unucima čuju samo vikendom, preko skajpa?

Često se setim dogodovštine mog brata, koji već decenijama živi u inostranstvu, a koji je tih nekih, užasnih devedesetih krenuo da me poseti, u Novi Sad. Živeo je tada kod majčine familije, u Srbiji, u selu nadomak Loznice. Njega i našeg zajedničkog prijatelja jedan drugar je dobacio do kafane koja se nalazi na regionalnom putu Loznica-Šabac. Plan je bio da odatle auto-stopom dođu kod mene. Nisu imali dovoljno novca za autobus. Prvobitna očekivanja su bila velika – i na kartonu, koji su držali u ruci, napisali su „Novi Sad“.

Nijedan automobil u narednih par sati međutim nije stao. Potom su prohteve malo snizili i na kartonu napisali – „Rumska raskrsnica“. Time su – kako su mislili – značajno povećali mogućnost da ih neko pokupi, pošto je rumska raskrsnica mesto gde se razdvajaju putevi za Beograd i za Novi Sad. Dakle, u obzir dolaze i automobili koji su krenuli ka Beogradu. Opet su ih vozači ignorisali. Doduše, u to vreme i nije bilo baš mnogo autombila, pošto je benzin bio skup i teško se nabavljao. Odlučili su onda da još malo spuste kriterijume, i da se zadovolje time da ih neko prebaci do Šapca, pa su onda nekoliko sati držali papir sa natpisom ovog grada. Ali, opet i opet, ništa. Nastupili su trenuci lucidnog očaja i na karton su napisali – „Odavde“. U Novi Sad su stigli u ranojutarnjim satima, a – dobro se sećam – usput su popili litar rakije koju mi je deda poslao po njima, da je poklonim dragom prijatelju, sada pokojnom Vojislavu Despotovu, književniku koji je predlagao da Jugoslavija promeni ime u Jugostalgija.

Elem, kada pogledam mlade ljude oko sebe, ponekad mi se učini da svi nose karton sa natpisom „Odavde“. Bilans našeg orgijanja u „veselom soliteru“ nisu samo bezbrojne nesrećne sudbine, o kojima će se i ubuduće pisati romani i drame, i snimati filmovi, već i činjenica da mladi ljudi odavde beže glavom bez obzira. Da su u pitanju samo egzistencijalni razlozi, možda bi i postojala mogućnost da se nekada vrate. Ne, oni beže od naše nesreće. Ne, oni se neće vratiti. Oni odlaze jer ne mogu da nam oproste to što smo od naših društava napravili – paklove, što smo rasturili sve čega smo se dotakli.

Istraživanja pokazuju da čak dve trećine mladih razmišlja da ode ODAVDE, a da jedna trećina već aktivno radi na tome. Manje-više, to je tako u svim zemljama regiona. Možda bi nam rat i halalili, ali ne mogu da halale to što nikada nismo bili sposobni da iz rata – izađemo. Što nismo sposobni da – kako bi rekao Vegel – prošlost dostojanstveno sahranimo, podvučemo crtu, pogledamo se u oči, priznamo sebi ko smo i šta smo – i krenemo dalje. Ne mogu da nam oproste što nikako ne možemo da izađemo iz mamurluka i što prošlosti – kao onomad ubijene – prebacujemo bagerima iz primarnih u sekundarne i tercijarne grobnice… Beže u potrazi za srećom, prihvatajući pre velike rizike i izazove nego da žive sa nama.

Vratimo se opet u Prijedor. Ne znam da li ste čuli da postoji jedna sjajna umetnička inicijativa koja se zove Četiri lica Omarske? Znate, međutim, sigurno da je rudnički kompleks Omarska tokom ratova pretvoren u jedan od onih zloglasnih prijedorskih logora u kojima su ljudi ubijani i izlagani svakovrsnoj torturi. Pre toga je Omarska bila ugledni privredni subjekat „iz vremena procvati socijalističkog samoupravljanja“. Nakon rata kompleks postaje vlasništvo jedne multinacionalne kompanije, a s vremena na vreme iznajmljuje se za snimanje istorijskih etno-blokbastera. Priča o četiri lica Omarske, poput Cvijetićevog solitera, pripoveda sagu o sudbini ovih prostora.

Opsednuti ratovima i masovnim orgijanjem nismo ni primetili da se na ovim prostorima desila razbojnička, prvobitna akumulacija kapitala, da se rodila nova oligarhija koja, poput novokomponovanih pevača, preskače sve granice. I koja je – zašto da se lažemo – neumitno povezana sa stranim kapitalom. Tu novu klasu boli ona stvar za ljudska prava, demokratiju i suočavanje sa prošlošću – jedino što njih interesuje jeste profit i jeftina radna snaga. A oni kreiraju ovaj svet, čak mnogo više nego političati, koji su tek njihovi izvođači radova, i koji nas zasipaju lažima i ludačkim spinovima. I za to smo mi krivi, i za to mladi beže odavde.

Ostavljaju nas, ti mladi ljudi, u ovim našim tužnim, oronulim sivim i crvenim soliterima, da se vozamo liftovima marke „Schindler“, zadovoljni ako oni uopšte rade, i srećni ako stignemo tamo gde smo naumili. Ništa bolje nismo ni zaslužili.

Nedim Sejdinović
Autor 23.8.2019. u 08:55

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija