Tomislav Marković: Faruk peva posle rata

Tomislav Marković
Autor 6.2.2020. u 09:55

Izdvajamo

  • “Pola života sam proveo razmišljajući odakle je došlo zlo koje se iskalilo na nama, pokušavam to sebi objasniti kroz pisanje, vjerovatno nikad neću uspjeti do kraja, i onda naletiš na američku budalu koja to uradi za 48 sati. Šta ti je pronicljiv um, ne kao ja da mu treba 25 godina”.

Povezani članci

Tomislav Marković: Faruk peva posle rata

 „Mene, ko rijeku,
Obrnula je surova epoha.
Život su meni podmetnuli. Drugim
Koritom, mimo onog, on poteče“.

Ove stihove kojima Ana Ahmatova započinje treću „Sjevernu elegiju“ sve jugoslovenske generacije starije od rata mogle bi da uzmu za svoju himnu. Jer je i nas, baš kao rusku pesnikinju, surova epoha oličena u zločinačkoj bandi obrnula, presekla nam živote na pola i skrenula nas u sasvim drugom pravcu. U ratu i krvavom ubistvu Jugoslavije nestao je čitav jedan svet, potonuo kao Atlantida, ali smo s njim nestali i mi, onakvi kakvi smo bili, i pretvorili se u nešto drugo, zauvek obeleženi iskustvom raspomamljenog ljudskog zla.

Podmetnuti život

Svaki čovek ima privid sopstvenog kontinuiteta, doživljava sebe kao jedinstvenu celinu, i može da se zavarava kako ga istorijske okolnosti nisu bitno promenile, kako bi bio isti i da je istorija tekla drugačijim, mirnijim tokom. Međutim, na granici dve epohe stoji brdo od leševa, prilično ubedljiva međa, a ko je u mladim danima svojim očima gledao kako se ljudi preobražavaju u ljudoždere, nikada više neće biti isti. I nikada više neće ličiti na ljude koji takav prizor nisu videli. O onima koji su uspeli da prežive sve pokušaje ljudoždera da ih prožderu, da i ne govorim.

Možda ovo deluje previše apstraktno, pa je bolje da navedem konkretan primer. Vislava Šimborska i Zbignjev Herbert napisali su pesme o svojim mladalačkim fotografijama, o tome kako nemaju ništa zajedničko sa tim mladim osobama koje nose njihova imena i imaju njihove otiske prstiju, o čudnom osećaju da si samom sebi stranac. Ali, kako takvu pesmu da napiše pesnik koji nema nijednu fotografiju iz svog detinjstva i rane mladosti, jer su mu agresori spalili kuću, zajedno sa svim predmetima u njoj?

Sve ovo palo mi je na pamet nedavno, kad sam pročitao jedan tvit Faruka Šehića. Tvit naizgled jednostavan, jedno obično zapažanje, ali ne pamtim kad me je nešto tako potreslo. Piše Faruk: „Kaže mi mati neki dan: gledala tvoj TV intervju jedna moja drugarica, kaže da si sada skroz drukčiji čovjek, smiren. I još kaže mati: to si ti sada onaj kakav si nekad bio prije rata. I moja mati, koja nije ni pisac ni psiholog, zna koliko je bitno vratiti se u sebe”. Iako se dugo znamo, shvatio sam da se zapravo ne poznajemo. Ne zato što se nismo dovoljno družili i upoznavali, već zato što ni sebe ne poznajem, onakvog kakav je trebalo da postanem, da nije bilo apokalipse. Zato što smo svi nešto drugo u odnosu na ono što je trebalo da budemo, svako je alternativna verzija samog sebe. Kao što kaže Ahmatova: „Život su meni podmetnuli. Drugim / Koritom, mimo onog, on poteče“.

Most nad ponorom između dve epohe

U književnosti Faruka Šehića vidljivo je nastojanje da se uspostavi kontinuitet između dva vremena i dva sveta, onog koji je razoren ratom i ovog koji je nastao na ruševinama. Njegova proza i poezija su neka vrsta mosta nad ponorom koji zjapi između dve epohe. To je posebno vidljivo u romanu „Knjiga o Uni“, u sećanjima Mustafe Husara na predratni život, na doba detinjstva i nevinosti, na svet socijalističke Jugoslavije koji poprima mitske obrise. Kroz fragmente tog sećanja Husar pokušava da se obnovi, da spoji rečna korita starog i novog života, da uskrsne i ucelovi se. Kičma koja spaja predratnu sa postratnom epohom, bivšeg čoveka sa sadašnim je reka Una, koja je trajnija i postojanija od sveta ljudske istorije i svih njenih užasa. Za razliku od reke Ane Ahmatove kao metafore za ljudski život, koju svaka diktatorska budala sa naoružanom vojskom može da skrene kud joj je volja, korita stvarnih reka su mnogo postojanija i trajnija. Zato Šehićev junak kaže: „Bilo bi logično da se na početku vratim tamo odakle smo došli. U vodu od koje smo sazdani.“

Tema koju je Šehić naširoko razvio u romanu već je nagoveštena u pesničkoj zbirci “Transsarajevo”, u pesmi “Una” koja počinje stihovima: “to je moja rijeka / u njoj sam se prepoznao“. To je standardan deo Šehićeve poetike, svaka njegova knjiga ima svoj zametak u nekoj od prethodnih, neko zrno iz kojeg isklija nova književna stvarnost, što stvara utisak jedinstva celog književnog opusa i ulančanosti njegovih karika. Kao da kroz sve Šehićeve knjige vijuga ista reka koja spaja pesme, priče, roman, prozne fragmente – sve što Faruk napiše – u isti književni predeo. Tom jedinstvu značajno doprinosi to što je Šehić prevashodno pesnik, pa je i njegova proza natopljena poetskim doživljajem sveta, rečenice u proznim tekstovima često zvuče kao stihovi, svaka je pažljivo cizelirana i minuciozno oblikovana, tako nastaje proza neobične gustine.

Drugo ja Mustafe Husara, njegov dvojnik, nosi ime Gargano i podseća ga na sve preživljene ratne strahote. Kao što kaže sam junak: „U mojoj rani na podlaktici živi i jedan lik suprotan meni – crnoputi Gargano, garave kose i plamenih očiju, nekad zamijenimo identitete, ali se meni to ne sviđa, jer je svijet viđen kroz njegove naočale još gori i mračniji od mog.“ Kroz čitav roman se prepliću dve struje koje oličavaju dve osnovne teme Šehićevog dela: istorija i priroda. Istorija se ovde ne javlja kao nekakva apstrakcija, kao što se to uobičajilo kod nekih autora koji na neku opštu istoriju svaljuju krivicu za sva zla, ne pominjući konkretna imena, događaje i okolnosti. 

Prinošenje ljudskih žrtava Istoriji

Istorija sa kojom se Šehić rve je konkretna sila, obogotvorena realnost koja ima svoje realne žrece, intelektualce, vojnike, ubice, zločince, koljače, zagovarače, poklonike, sveštenike, pisce. Sami kreatori rata, masovnih progona i genocida su objasnili kako doživljavaju istoriju, dok su crtali nove mape i planirali pokolje. U razgovoru između Dobrice Ćosića i Radovana Karadžića, đavola i njegovog šegrta, idejnog tvorca zla i njegovog izvođača radova na terenu, koji je vođen 8. juna 1991. godine – jasno je određen pojam koji je desetinama hiljada ljudi došao glave.

Inkriminisani deo dijaloga u paklu, tačnije – razgovora koji vode arhitekte i projektanti budućeg pakla, glasi ovako:

Dobrica Ćosić: “Ovde radi istorija. Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da šire…”
Radovan Karadžić: “Ma kakvi…”
Dobrica Ćosić: “Međutim, istorija radi punom parom.”

U ovom razgovoru pojavljuje se istorija kao nekakva demonska sila kojoj Ćosić i Karadžić služe, kao boginja kojoj treba prinositi ljudske žrtve. Narečeni dvojac, uz nesebičnu idejnu pomoć silnih akademika, pisaca, intelektualaca i drugih episkopa velikosrpskog nacionalizma, i uz konkretnu pomoć Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Ratka Mladića, čitave JNA i brojnih paravojnih bandi – kreće u zločinački pohod upravo u ime ovako shvaćene istorije, božanstva koje podseća na boginju Kali i hrani se ljudskim mesom. To je zlokobno božanstvo koje pamti i slavi masovne ubice, od Aleksandra Makedonskog i Atile Hunskog do Napoleona i Hitlera, a zaboravlja njihove žrtve.

Vrhovna zapovest ovog parareligijskog kulta jeste upisati se u istoriju, obično kakvim spektakularnim pokoljem. U njihovoj zločinačkoj vizuri istorijske knjige u koje su upisani samo izuzetni pojedinci, mahom zločinci, postaje zamena za božansku Knjigu života koja pamti sve ljude i sva Božja stvorenja. U potonjem izdanju ne važe pravila istorije koja prezire tzv. obične ljude, niti naše hijerarhije moći tu imaju pravo građanstva – tamo često prvi biva poslednji, a poslednji prvi.

Kako opjevati osakaćeni svijet

U istoriji kakvu su zamislili Ćosić, Karadžić i ostali apostoli genocida nije bilo mesta za Faruka Šehića, kao ni za druge ljude koji nose malo drugačija imena. Prema planu koji je skovan među tzv. srpskom intelektualnom elitom, i Šehić i svi pripadnici bošnjačkog naroda trebalo je da budu izbrisani sa lica zemlje. Istorija, naoružana do zuba, udarila je na nenaoružane i slabe, sejući smrt i užas. Faruk Šehić se borio protiv takve nakazne istorije, podjednako puškom kao poručnik Armije BiH i tastaturom kao pesnik, prozni pisac i kolumnista.

Nakon rata i sveopšte apokalipse, Šehić je sebi dao zadatak stihom Adama Zagajevskog “Pokušaj opjevati osakaćeni svijet” koji stoji kao moto njegove pesničke knjige “Hit depo”. U pesmama Šehić ređa prizore sveta koji je preživeo uništenje, stvara poeziju od krhotina postratnog života, njegov pesnički junak luta po ruševinama sastavljajući lirski inventar samoće. U toj poeziji utočište su našli marginalci, skrajnuti, siromašni i odbačeni, svi poniženi i uvređeni, od radnika pilane do starica koje na ulici prodaju sitnuriju. Kao što sam Šehić piše u jednoj kolumni: “Ako sam išta naučio iz književnosti, iz ruskih romana 19. vijeka i onih s početka 20. vijeka to je da normalno ljudsko biće mora biti na strani slabijih, siromašnih, ugroženih”.

Balkansko prvenstvo u boćanju kuštravim ljudskim glavama

Ciklus “Na licu mjesta” posvećen je ratnim događajima, poginulim drugovima, to je kratki lirski izveštaj sa ratišta, iz onoga što će u priči “Portret kafanskog duha” u knjizi “Pod pritiskom” imenovati kao “ko zna koje po redu Balkansko prvenstvo u boćanju kuštravim ljudskim glavama”. To su glave konkretnih ljudi koji nikome ništa nisu skrivili, a pali su kao žrtve zločinačke ideologije i istorije koju su u praksi primenili zlikovci.

O tome govori i pesma “Kad sam prvi put vidio komad ljudske lobanje” i mnoge druge pesme bez naslova, dovoljno je citirati početak i kraj jedne od njih da se vidi svo Šehićevo pesničko majstorstvo:

“prije rataŽ
bio sam dizač tegova
sada ne dižem ništa teže
od puške ili bombe

(…)

i uvijek sam spreman
da podignem posljednji teret
zemlju da podignem
iznad svoje glave
taj bespotrebni rekord.”

Ovaj ciklus pesama nagovestio je knjigu priča “Pod pritiskom”, gotovo dokumentarni izveštaj o borbi protiv istorije koja je pokrenula ogromnu ratnu mašineriju da satre sve pred sobom, kao i  posledicama preživljenog užasa, o PTSP-u koji se ugnezdio duboko u čoveku i mnogo godina nakon rata. Šehićeva proza često dostiže jezgrovitost i gustinu poezije, a brojne rečenice iz njegovih priča mirno bi mogle da stoje kao stihovi u nekoj pesmi. Na primer: “Užas ima agenta u svakoj ćeliji moga tijela”; “Pucaću i u nebo iznad njihove linije, oblaci će pustiti proletersku boju”; “Svoja krila nosimo kao violine pod miškom nalik na Herbertove anđeoske proletere”; “I noć nas uzima džinovskom lopatom Alije Sirotanovića”; “naći samo jedan ratni komadić nesalomive ljudske nježnosti”…

Pisati o novom Auschwitzu

Zločinačke zamisli akademika, pisaca i ostalih ratoljubaca nisu naročito originalne, istrebljivački pohod iz devedesetih godina prošlog veka je nastavak stare politike. Toga je svestan i pripovedač priče “Pušiona” koji kaže: “Mokri smo do kože. Ulazimo u šumski tunel. Postajemo ljudi od blata i dažda. Samo nas puške na ramenima razlikuju od tifusara iz Bitke na Neretvi. Neprijatelj je još uvijek isti”. Fašizam se povampirio potkraj XX veka na Balkanu, centrala mu je bila u Beogradu, a smrt je sejao nekoliko stotina kilometara dalje. Čovek koji je uspeo da ga preživi dužan je da svedoči o ponovljenom zlu.

U jednom tekstu posvećenom Srebrenici Šehić eksplicitno govori o tome: “Jean Amery u knjizi ‘S onu stranu krivnje i zadovoljštine’ kaže da jedino direktni svjedoci mogu najbolje pisati o užasu holokausta, a što je i činjenica ako se sjetimo Prima Levija, Jorgea Sempruna, Tadeusza Borowskog i drugih. To ne znači da oni koji nisu direktni svjedoci ne mogu uspješno pisati o velikim istorijskim događajima u kojima je bila ponižena savjest cijelog čovječanstva, a holokaust i genocid upravo i jesu to: apsolutno poniženje naše savjesti, razuma, ljudskosti, inteligencije. To je kao da je čovječanstvo pomnoženo s nulom, i kao da sve moramo ispočetka. Nažalost, krajem dvadesetog vijeka morali smo opet ispočetka. Pisati o novom Auschwitzu koji smo osjetili na svojoj koži.”

Pisati o novom Aušvicu, o čovečanstvu koje je pomnoženo s nulom nije ni lako ni jednostavno, ne samo zbog sopstvenog traumatičnog iskustva, već zato što se čovek suočava sa radikalnim zlom koje izmiče ljudskom razumevanju. Što više pišeš o ljudskom potonuću u zlo, čini ti se da ga sve manje razumeš. A možda pravog odgovora na naša etička pitanja i nema. Kao što veli junak Šehićeve priče “Pregaženi čovjek” iz knjige “Priče sa satnim mehanizmom”: “Kada mi neko objasni kakav je to čovjek koji se probudi jedno jutro 1992, uzme pušku iz skrovišta, objesi srpsku trobojku sa četiri S iznad kućnog praga i ode do prvog komšije, istjera ga iz kuće na blato, natjera da klekne, izvadi bajonet i zakolje ljudsko biće, komšiju, kuma, dugogodišnjeg prijatelja; kada mi neko racionalno to objasni, razloži na proste skupove, lakše će biti živjeti. Mislim da ne postoji takav odgovor. Savremena nauka, parapsihologija, religija, metempsihoza, niko i ništa nema čarobnu formulu da riješi pitanje s kojim ćemo svi otići pod zemlju“.

Da parafraziram Isidoru Sekulić – rezultati su prolazni, problematika je večna. Ništa nije opasnije od onih kojima je sve jasno, koji su svet lepo raspodelili na fioke, pa za svaku stvar nađu zgodno mesto, a ko se ne uklopi u koncept, bolje da ga nema. O tome govori Šehićev ironični komentar na Twitteru povodom najave u NWT knjige intervjua s Radovanom Karadžićem u kojoj se zastupa zločinačka pozicija: “Pola života sam proveo razmišljajući odakle je došlo zlo koje se iskalilo na nama, pokušavam to sebi objasniti kroz pisanje, vjerovatno nikad neću uspjeti do kraja, i onda naletiš na američku budalu koja to uradi za 48 sati. Šta ti je pronicljiv um, ne kao ja da mu treba 25 godina”.

Protiv pisaca koji podržavaju zločince

Kao što se da videti iz nekoliko citiranih tvitova i delova kolumni, Šehić se često angažuje i u javnom životu, kao pisac i intelektualac koji zauzima oštar i čvrst stav prema društvenoj i ideološkoj patologiji kojom smo okruženi. Što je najgore, ta patologija nije vezana samo za ove naše prostore, već je sve prisutnija i tamo gde je ne bismo baš očekivali. Dodela Nobelove nagrade za književnost Peteru Handkeu govori o mračnom trenutku u kojem se savremena civilizacija nalazi. To je naišlo na burnu Šehićevu reakciju, on je stvari postavio jasno i precizno: “Peter Handke je negator genocida u Srebrenici, negator opsade Sarajeva, negator koncentracionih logora Prijedora i podržavatelj fašističkog režima Slobodana Miloševića. Apologet zla je dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2019. I negator masovnih silovanja u istočnoj Bosni”. I dodao: “Da budem još precizniji, kolokvijalno rečeno: Švedska akademija se piša po žrtvama ratova u bivšoj Jugoslaviji. To što su oni i prije imali moralno sumnjive i pogrešne odluke me ne zanima. Zanima me kad neko podržava one koji su mi izbrisali 22 godine života u samo nekoliko dana. Meni je moja proživljena i memorisana patnja najbliža, tako je vjerujem i mnogima, što ne znači da nemam empatiju za druge, ali meni i nama se radilo o biološkoj glavi, ne drugima. Ko god se tome ismijava i podržava zločince može očekivati ultimativni otpor”.

Istim zlosrećnim povodom Šehić je napisao nekoliko bitnih po-etičkih stavova o odnosu književnosti i elementarne ljudske moralnosti i empatije: “Svaki pisac koji misli da ga njegova ‘genijalnost’ postavlja izvan i iznad kategorija dobra i zla ne može se zvati velikim piscem ni ljudskim bićem”. A u kolumni posvećenoj istoj temi Šehić definiše svoju književnu i životnu poziciju, u svetlu – ili tačnije u mraku – tekućih događaja: “Oduvijek sam znao da treba pisati o ratu, o traumi rata, o mrtvima, ranjenima, o izbjeglicama, o PTSP-u. Sve sam to radio iako sam vrlo često nailazio na otpor ovdje, u Sarajevu. Ljudi koji su mi se predstavljali kao prijatelji prije 15-16 godina su me ‘prijateljski’ uvjeravali da prestanem pisati o ratu, jer se nema o tome više šta napisati, jer je to potrošena tema i jer je vrijeme da idemo naprijed. Vrijeme je, navodno, da nađemo nove teme, tako su me uvjeravali lažni prijatelji, ali sam zadržao svoj pogled na svijet. Vidio sam stvari i događaje koje drugi ljudi nisu mogli vidjeti i nisu htjeli vidjeti”.

Svet prirode, drevniji od ljudske istorije

Nasuprot krvavoj stvarnosti ljudske istorije stoji druga realnost – svet prirode, svet van ljudske istorije, drevniji i postojaniji od nje. Propale su silne civilizacije, smrvljene u prah, pali su moćnici i silnici koji su osvajali zemlje i gradove, nestali su skoro bez traga, ono malo što je od njih preteklo viđamo po muzejima – a trava je i dalje tu, i dalje neumoljivo raste. Kako bi rekao Volt Vitmen: „Najmanja travka dokazuje da u zbilji nema smrti”. Fragmenti o prirodi smenjuju se sa fragmentima o istoriji u Šehićevom delu, to je najvidljivije u romanu “Knjiga o Uni”, ali i u pesničkoj zbirci “Moje rijeke”.

Nema tu nikakve naivne priče o povratku prirodi kao univerzalnom leku za čoveka moderne civilizacije. Andrej Nikolaidis, zakleti protivnik prirode, često naglašava da je ono što nam se čini idiličnim, na primer livada, zapravo klanica, poprište svakodnevnih masovnih ubistava u kojima se životinje međusobno proždiru. Nije Šehić toga nesvestan, samo je usredsređen na druge aspekte prirode, njegovi junaci su reke, biljni svet, svet stena, sedimenata, svet koji nije stvorila ljudska ruka, svet kudikamo drevniji od ljudske civilizacije i svih njenih artefakata.

U odbranu prirode treba reći da postoji jedna bitna razlika između životinje i čoveka: životinje ubijaju samo da bi se prehranile (što čini i čovek), ali ne ubijaju pripadnike svoje vrste, a pogotovo ne masovno, ne prave konc-logore u kojima muče druge životinje, ne trpaju druge životinje u hladnjače i masovne grobnice, nemaju životinjske vojske koje bi ubijale u ime nekih izmišljenih ideala. Životinje su nevine, u njima nema greha, one nisu pojele plod sa drveta poznanja dobra i zla kao čovek. U tom smislu priroda zaista može da bude i svet nevinosti.

Kao da se nikad ništa nije desilo

U jednom skorašnjem intervjuu sam Šehić objašnjava kakvu funkciju priroda ima u njegovim delima: “Ona ima u mom romanu, i u pričama, i u poeziji, ljekovitu ulogu, ima ulogu da prekriva ruševine gradova. Ona je kulisa postapokaliptičnog svijeta, to je ono što mene zanima”. Postoji ipak nešto drugačije, starije i šire od sveta kulture, od ljudskog sveta, a to prečesto zaboravljamo. U pesmi “Zelene vojske mira” Šehić piše upravo o tome, završni stihovi pesme glase:

“i kad na Zemlji prestane kucati posljednje ljudsko srce
njihove lisnate zastave će vihoriti u grobljanskoj tišini
svaka vlat trave ima dušu Mahatme Gandhija”.

Onaj ko je u stanju da u travki vidi Gandijevu dušu, samo nastoji da svetu, uprkos svom njegovom zlu i užasu, kaže “da” i da proslavi njegovu lepotu. Lav Šestov piše da je u mnogim Puškinovim pesmama prepoznao nešto slično, da pesnik blagosilja svet i da ga vidi onako kako ga je Bog video nakon stvaranja, kada “sve beše dobro veoma”. Ponekad slični tonovi zazvuče u poeziji i prozi Faruka Šehića, kada do reči dođe onaj smireni čovek od pre rata. Evo ga i u pesmi “Dan oslobođenja” koja je posvećena Loari:

“Zastanem, i onda nastavim koračati pješčanim žalom
Kao da se nikad ništa nije desilo
Ratovi su privremeno zaboravljeni
Zato se predajem ogromnom talasu koji se diže iz srca planete
Koji prolazi kroz riblje oči i ljudske eritrocite
Koji naveče šumori kroz lišće mekanih biljaka
I pretvara me u slavuja, neuglednu pticu, koji pjeva ovu pjesmu.”

Nije ovde reč o bekstvu od istorije (kao da se od nje može pobeći), već o tome da smo, ukoliko se svedemo na istorijsko postojanje, sasvim izgubljeni. Kroz razgovor sa prvobitnim stihijama i elementima, sa vazduhom, vatrom, zemljom i vodom – otvaraju se i neke druge dimenzije postojanja. Tu se negde krije i istinska funkcija književnosti. Kao što kaže Šehić u poslednjem stihu pesme “Stakleni kliker iz Potočara”: “Samo u pjesmi je moguće oživljavati mrtve”. Čak i kada sumnjamo, kao Tadeuš Ruževič, da će nas mrtvi ikada rehabilitovati.

Tomislav Marković
Autor 6.2.2020. u 09:55

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija