PREMIJERA OPERE FAUST UMETNIČKOG DVOJCA NIKOLIĆ – ILIĆ

Nakon velikog uspeha Verdijeve opere Rigoleto sa Srpskim narodnim pozirištem i Don Đovanijem postavljenog u Bostonu (SAD), pred publikom je novo delo ovog umetničkog dvojca, reditelja Aleksandra Nikolića i koreografa Aleksandra Ilića, Faust čuvenog francuskog kompozitora Šarla Gunoa, prema libretu Žila Barbijea i Mišela Karea, a prema istoimenom Geteovom remek – delu svetske književnosti o starom naučniku Faustu koji je prodao dušu đavolu kako bi udovoljio svojoj nezasitoj želji za užicima i beskrajnoj intelektualnoj radoznalosti.

Operom će dirigovati gost iz Italije Andrea Solinas, koji je s Nikolićem i Ilićem sarađivao u prethodnoj sezoni na postavci opere Verdijevog Rigoleta.

Asistent koreografa je Mojca Majcen; scenografija Saša Senković i Nikola Senković; kostim Senka Ranosavljević, Hor priprema Vesna Kesić Krsmanović  a repetitora baleta je Brana Gligorić.

O predstavi autori navode:

Ovaj naš Faust je jedna studija o zlu i na neki način predstavlja zaokruženje mog desetogodišnjeg istraživanja o ljudskom zlu, o pitanjima koji su to prirodni ili stečeni preduslovi ljudske vrste da budemo zli. U tom smislu, Gunoov Faust, a ne Geteov, bio je sjajan poligon da istražim ovu temu. Gunoov Faust se bavi pitanjem krivice, odnosno griže savesti. Naš Faust je postavljen u period Napoleonovih ratova, u epohu koju je oslikavala specifična politička situacija koja je Geteu bila bliska. U tom nasleđenom svetu živi Guno i čini mi se da je ta epoha gledaocu mnogo bliža i jasnija nego originalni 16. vek. Na početku 19. veka imamo Nemačku koja je, nakon velikih političkih previranja, dovoljno osnažena da postane nezavisna i uticajna, a opet premala i nedovoljno jaka da ispuni svoje velike ambicije . Pritisnuta je između velikih sila, u njoj se rađa zdrav i pošten patriotizam koji se pod pritiskom vojnih poraza pretvara u niski, podli revanšistički nacionalizam. Mislim da je taj kontekst mnogo zanimljiviji glefaocu od blede pastorale originalnog libreta. Mi, opera, nismo statua koja beskonačno egzistira u vremenu i prostoru, niti smo partitura u vremenu koja je trajala i pre nas, mi nismo slika koja postoji i pre i posle susreta sa publikim. Mi smo teatar, a on postoji za sve nas, samo sada i samo ovde dok traje predstava. Zato je Faust idejno i tematski prilagođen našoj publici. Publika mora da plače sa našim protagonistima, mora da se smeje sa njima, moraju da ih dotaknu stvari koje ih se tiču. Mislim da je to doba previranja za vreme Napoleonovih ratova i u političkom i u smislu svakog lika ponaosob, veoma značajno jer gledaocu govori mnogo više o sadasnjem trenutku, o izazovima koji svakodnevica stavlja pred nas.

Valpurgijska noć je neizostavna u operi Faust, a ovog puta idejno drugačija. Autori su odstranili već oprobani recept Valpurgijske noći balet u operi, ili demonstarcija igre za publiku, i potpuno integrisao ovaj muzički blok kao nastavak ili nadovezivanje na prošle scene. Valpurgijsku noć u našoj verziji otvara igra ženskog hora, na koju se nadovezuje ženski baletski ansambl. Tek nešto pred kraj ulaze u strastvenom vrtlogu igre muški balet. Nije nepoznato da se saradnji Nikolić-Ilić koreografija podjednako angažuje i sa pevačima i sa igračima. To čini operu živom, slike su brze, precizne, osavremenjene i pročišćene idejom reditelja i koreografa.

U podeli su: Dejan Maksimović (02.11) / Stevan Karanac (09.11) (Faust, naučnik), Danijela Jovanović (02.11) / Verica Pejić (09.11) (Margareta), Nebojša Babić (Mefisto, đavo), Vasa Stajkić (02.11) / Atila Mokuš (09.11) (Valentin, vojnik i Margaretin brat), Goran Krneta (Vagner, Valentinov prijatelj), Jelena Končar (02.11) / Maja Andrić (09.11) (Zibel, mladić zaljubljen u Margaretu), Marina Pavlović Barać (02.11) / Violeta Srećković (09.11) (Marta, Margaretina susetka).

Učestvuju Hor i Orkestar Opere i Balet Srpskog narodnog pozorišta.

Faust je prvi put izveden u Parizu, 1859. godine, pre 160 godina. Libretisti Barbije i Kare su pojednostavili literani uzor, zadržavši se uglavnom na poetičnoj i uzbudljivoj ljubavnoj priči Fausta i Margarete, a Guno je svoju operu komponovao zadržavši se na emocionalnim aspektima slavnog izvornika, na poetičnu i uzbudljivu Margaretinu epizodu: Margareta kao ovaploćenje ženstvenosti, stavljena u centar dramskog interesa, dok je Faust ostao galantni ljubavnik, a Mefisto skeptično-ironični rezoner. U skladu sa stilskim obeležjima francuske opere Gunoovog vremena, kao sastavni deo opere, komponovana je baletska slika poznata pod imenom Valpurgijska noć.

U Srpskom narodnom pozorištu Faust prvi put je izvođen 1921. godine, a potom su bile još tri produkcije: 1953. (režija Ciril Debevc), 1971. (režija Serž Vafijadis), i 1995. godine (režija Serž Vafijadis).

Premijera je zakazana za 2. novembar ove godine na sceni Jovana Đorđević Srpskog narodnog pozorišta s početkom u 19.00 časova a repriza za 9. novembar.