Песник урбане генерације

Autor 23.11.2011. u 11:31

Песник урбане генерације

Ретка, ако не и једина права преостала светковина рокенрола на овим просторима обележена је на дан када је пре 17 година преминуо лидер легендарног београдског састава Екатарина Велика, Милан Младеновић. Сада већ далек, али међу присталицама никад прежаљен дан, по традицији је обележен пригодним скуповима сећања, поштовања и почасти, које је овај вредан музичар, певач и песник заслужио преданим радом на очувању изворне идеје рокерског бунта, као и високоестетизоване уметности коју је нештедимице делио са свима, или барем онима до којих је његова порука успевала да допре. Међутим, све већи значај који се придаје 5. новембру, и све чешће помињање тог имена у разним културолошким, па чак и друштвено-политичким контекстима, јасно говори о празнини након његовог одласка: обезглављено рокерско племе безидејно кљуца у мраку балканске збиље, јер такав или сличан ум више се није појавио.

Да је рођен раније био би песник, тврдила је Миланова десна рука, сада такође покојна Маргита Стефановић. И случајно погрешила, мислећи на плаву крв српског песништва, Лазу Костића, Змаја, Дучића, Шантића, Миљковића…, несвесна да и поред себе има једног из тог низа. Младеновић је пре свега био поета у пуном значењу те књижевне титуле, па можда чак и (дрско је рећи) учинио ствари које би у историјском контексту могле да превазиђу дела славних бардова. Али, и то је само један од узлета рокенрола, који је кроз дела најдаровитијих стваралаца подарио свету повратак песништву у већ помало заборављаном, митолошком и античком смислу, кроз сагласје поезије и – музике. Није ли још митски Орфеј очаравао природу и људе певајући уз жице, једнако као и „живи„ хеленски песници Алкеј, Анакреонт и Сапфа, или каснији средњовековни појци, трубадури и минстрели, или наши аутохтони гуслари?!

Рок песници су, попут Милана, обновили и ритуална својства поезије, враћајући је на ниво општенародног славља, а веома често и наменске светковине противу злих сила и разних других „урока„. Модерне технологије подариле су им и додатне врсте уметничког израза, фотографију и видео-спот, а медији и масовност милионског следбеништва. Дела најславнијих, Ленона, Дилана, Коена, Морисона…, данас се славе, проучавају и критички вреднују у институцијама културе и науке, и друштву уопште. Младеновићево стварање је био „наш„ најуспешнији одговор на тај покрет и тренд.
Специфична социјална клима старе Југославије најдиректније се слила у отворену душу и мисли младог песника, који је још као дете искусио номадски живот породице војног лица. Након Загреба и краће епизоде у Сарајеву, Младеновићи су се обрели у новобеоградској џунгли од бетона, где је просторна скученост нагонила рођеног песника на спас у стваралачкој осами или друштву себи сличних. Тако је настала и постепено расла сага о Шарлу акробати, Катарини Другој и Екатарини Великој, бендовима са којима је Миланов поетски израз попримио стваран, жив и препознатљив облик.

Сазревајући кроз сазвучје музике и поезије, надарен и способан да продре у бит појава око себе, успео је да схвати и суштину СФРЈ стварности, која је у то време била привидна нирвана, док су се иза брда ваљале сенке будуће буре. Али ко би то могао да наслути из перспективе „социјалног раја„ и благостања у коме је, наводно, свако могао да има онолико колико је мислио да му треба. Имајући „све„, тадашња младост уствари није имала ништа, или барем не довољно онога до чега јој је, као и свакој младости, највише стало – слободе. Изборне, изражајне, креативне, макар и умишљене, тек некако је то морало бити каналисано у речи бунта, али како, када је систем, као и обично, спутавао такве амбиције. Новоталасна мода са Запада, која се почетком осамдесетих преко Словеније и Хрватске полако ваљала и ка нама, донекле је отворила тај вентил.
Све што је Младеновић опевао у својим стиховима и што је могло да се чује на албумима Екатарине Велике, био је потпуно искрен и дубоко личан став, али и тачан опис стања читаве једне младе урбане генерације. Баш као и песници старогрчких полиса, он је могао да осети, схвати и дочара климу свог велеградског поднебља и, још важније, климу унутар душе оковане тим оловним сивилом. Његов друштвени ангажман је, са порастом популарности матичног састава, постајао све значајнији, а његов глас, који би повремено прерастао у крик, све присутнији у медијима и многим животима који су му веровали, јер су га, пре свега, добро разумели. Ипак, он никада себи није могао да дозволи било какав директан друштвени и политички коментар, или неку баналну, просту, приземну слику, јер би то за њега, какав је био, значило недостатак доброг укуса. Уместо тога, изабрао је спонтану субверзију, умотану у стихове са скривеним значењима и слике које нису могле да буду разумљиве скакоме, са снажним песничким симболима и порукама између редова, које су биле уперене ка далеко вишим и дугорочним циљевима.

Судећи по стиховима, Младеновић је очигледно био повезан и са својим коренима, којих је у сваком тренутку био свестан, без и најмањег знака да би икада могао да их се одрекне. У тренутку када су први знаци олује већ могли да се уоче и када су младост и интелигенција почеле да се осипају трагајући за бољим или макар мирнијим поднебљем, и његова музичка каријера би му, без проблема, омогућила одлазак „на неко забавније место„. Уместо тога, Милан је остао, и на врхунски начин приказао песничку способност „видовњаштва„, не тако честу одлику надахнутих појединаца да предосете будућност и те визије поделе са светом путем креација које се по правилу сматрају ремек делима. Тако је почетком деведесетих настао један од највиших домета рокенрола на овим просторима, албум Екатарине Велике „Дум дум„, пун мотива туге, самоће, напуштености, скучености и ироничних слика распадања свега постојећег, као наговештај будућих дешавања у која, зачудо, велика већина затечених још увек није могла ни да поверује. Али, и то је судбина песника, да виде очигледно, а остану окружени слепима, па на крају и умру немоћни да преусмере незаустављиву матицу историје.

Временом су Младеновићев лик и дело порасли до стадијума опште вредности, да би га данас својатали чак и они којима се сам песник никада не би приклонио. Мада радује чињеница да се код тек стасале генерације урбане младежи јавља култ Екатарине Велике, тренд називања улица и тргова његовим именом није нешто чиме би се Милан посебно поносио. Више би га обрадовало сазнање да се коначно појавио неко ко га је достојно одменио.

Златомир Гајић

извор:Дневник.рс

Милан Младеновић (21.септембар 1958. – 5.новембар 1994)

Autor 23.11.2011. u 11:31

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija