ENG
Čedomir Petrović: Udavićete se u smradu grabeži i truleži
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
Izdvajamo
- Udavićete se u smradu grabeži i truleži. I gde ćete s tim silnim bogatstvom, na kraju? Što kažu naši stari – hoćete li u grob da ga ponesete?! A, mi obični i neprimetni kao trn kraj puta, da li ćemo videti još jednom Đurinu “Devojku u plavom” ili joj je od stajanja u mraku boja potamnela? Da li se na slici Paje Jovanovića petlovi još bore, ili su umorni pali na zemlju? Da li onaj prelepi luckasti šešir još uvek stoji na glavi Ljubice Cuce Sokić? Da li su vetrovi odneli lišće sa Šumanovićevog jesenjeg puta?
Povezani članci
Potrebno je iz kulture najuriti politiku i stranke koje dolaskom na vlast potpuno “normalno” i sasvim “prirodno” dovode svoje ljude sa kojima ne znaju gde će i šta će i onda ih utrape kulturi. I ovo malo kulture što je ostalo kod nas postaje utopija. Potrebno je najuriti mafiju iz kinematografije i televizije u kojoj vlada masmedijska prostitucija. Izbaciti klanove iz pozorišta. Izbaciti glumce koji po petnaest godina nisu izašli na scenu a svakog meseca redovno primaju platu, pritom tezgareći na sve strane. Došlo je vreme kada se svete ponavljači i u kulturi. Ovde se sve što nagoveštava neki talenat i umetničku vrednost, momentalno saseca u korenu, jer postoji opasnost da se razmahne, da se proširi i na ostale talentovane ljude, autentične, snažne, sa svežim idejama
Piše: Čedomir Petrović, e-novine
“Ja se čitav život borim protiv stvari koje mislim da nisu dobre i to me je koštalo, naravno, ali je i vredelo.” (Ranko Munitić)
Pre nekoliko godina pisao sam jedan scenario i zamolio Ranka Munitića da mi pomogne. Pričali smo o svemu i svačemu, ali najviše o kulturi. Nešto smo počeli i da zapisujemo i pišemo, a onda je Ranko otišao jednog jutra.
Sećam se jedne nedelje, kad sam kao klinac gledao fudbalsku utakmicu u Bivolju, pored Kruševca. Levi bek jednog od timova morao je da napusti teren. Razlog, dva otvorena preloma na desnoj nozi. Trener nema više rezervnih igrača, okreće se ka publici i kaže jednom mladiću – ´Ajde, Đoko, oblači dres i bidni bek! – Ali, ja ne znam da igram fudbal. Ja sam kasapski pomoćnik. – More silazi bre dole i bidni bek!
Ukoliko bismo se zadržali samo na Đoki, ne bi bilo ništa strašno. Jedan kasapski pomoćnik, mada nije imao pojma o fudbalu i nije ga nikad igrao, dobio je silom prilika šansu da zaigra beka za jedan seoski klub. Bilo je tragično i smešno gledati ga. Izgubili su sa 23:0. On sam postigao je pet autogolova.
E, sad, ako krenemo od Đoke na gore, prema samom vrhu države i počnemo da postavljamo one koji su nam pri ruci, familiju, prijatelje, osobe iz stranke, kume, kumove, švalere, švalerke, one koji nemaju dana škole za posao koji bi trebalo da obavljaju ili još grđe da postanu rukovodioci u firmama za koje nikad nisu čuli i ne znaju gde se nalaze, o znanju nekog stranog jezika i da ne govorimo, i u ovom maternjem frljaju se padežima, onda cela stvar postaje veoma opasna i država postaje sklona padu.
***
Država ne može da postoji bez rada Narodnog muzeja, koji je zatvoren jedanaest godina i ko zna još koliko će biti. Muzej savremene umetnosti i još mnogi ne rade ili su u rekonstrukciji i propadaju kao i samo društvo. Muzeji govore o prošlosti jednog naroda. Neprocenjivo bogatsvo naših najboljih slikara i najvećih svetskih umetnika, stoji negde u mraku. Kao “Siroče” Uroša Predića, ostavljene i naslonjene jedna na drugu, čame u tami.
Muzej pozorišne umetnosti Srbije je ustanova kulture od nacionalnog značaja koja postoji od 1951. godine i nalazi se u Gospodar Jevremovoj ulici 19. u Beogradu. Muzej ima 250 m2 u kojima se nalaze kancelarije i gde se održavaju promocije, predavanja, koncerti, tribine, projekcije, koje može pratiti nekoliko desetina posetilaca sedeći jedno drugom u krilu. I to je kultura jedne zemlje?! Koliko je prošlo generacija i još koliko će ih proći, a samo će povremeno videti fragmente ogromnog bogatsva kulture i umetnosti koje muzej poseduje. Nije ni čudo da nam je narod nepismen i neprosvećen. Glumci, reditelji, pisci, scenografi, kostimografi i ostali koji se bave pozorišnom umetnošću ubeđeni su da ona počinje od njih. Ne možeš se baviti svojim poslom, a da ne poznaješ njegove početke i njegovu istoriju. Da ne nađeš korene svoje profesije. Da nije bilo njih, pre nas, ne bi ni nas danas bilo.
U podrumima i ko zna gde sve nalaze se plakati i programi, fotografije, scenografske i kostimografske skice, zaostavštine. Negde u mraku skrivaju se likovi i životi velikih srpskih umetnika i čekaju neko vreme kada će se svetla opet upaliti na njima i kada će ih makar na fotografijama i kroz priču kustosa videti neke generacije koje dolaze. Spomenuti samo neke, a ne sve, bio bi veliki greh. Zaboraviti jednu veliku glumicu ili glumca, operske pevače i pevačice, balerine i baletane… bio bi isti greh.
***
Danas u svetu, intelektualna svojina je moćno sredstvo ekonomskog rasta. Pokretač dugoročnog privrednog razvoja više nije, a u budućnosti će to biti još manje, ekonomija proizvodnje i trgovine, već ekonomja kreativnosti i ideja. Ključ koji otvara vrata nove ekonomije su obrazovanje, kultura i nauka. Nema kulture bez obrazovanja niti kreativnog obrazovanje bez kulture!
U kulturnom sektoru država članica EU angažovano je oko 7,2 miliona radnika, što je više od radno aktivnog stanovništva Grčke i Irske zajedno. Ekonomski aspekti i aspekti tržišta radnom snagom umetnosti i kulturnog sektora u kontekstu razvoja kreativnog kapaciteta celokupnog društva postali su od primarnog značaja u Evropi.
Odlaskom kreativnog potencijala devedesetih godina Srbija je izgubila oko 24 milijarde dolara, odnosno 12, koliko je uloženo u njihovo obrazovanje i još toliko koliko bi se njihovim upošljavanjem vratilo društvu. Od 2000. godine do danas taj trend se nastavio. Više od 500.000. visokoobrazovanih mladih ljudi napustilo je Srbiju od devedesetih godina do danas. Blizu 30 odsto studenata planira da zauvek napusti Srbiju, a više od 20 odsto da nastavi postdiplomske studije u stranoj državi.
Ideja je u suštini svega. Ona je dobro jelo i piće. Ona je lepo muško odelo i ženska haljina, pozorišna predstava, slika.
Postoje veoma kvalitetni pojedinci koji ne pripadaju klanovima, partijama, strankama, i ne mogu nigde realizovati svoje ideje.
Danas kod nas svako može da glumi u pozorištu, na filmu i televiziji, da režira, da piše knjige, da uređuje i vodi emisije na televiziji koje govore o kulturi. Samo moraju imati nekoga iza sebe, nekog sa vrha, rođaka, švalera ili švalerku, da im to omogući. Oni kreiraju monstrum-kulturu koja obrazuje ionako neobrazovanu publiku. To je uneređivanje i uništavanje celokupnog naroda za mnogaja ljeta. To je kriminalna sprega između kulture i sponzora i sponzoruša koja se mora preseći.
Kultura postaje ispunjenje privatnih želja.
U stvaranju u kulturi, kriterijumi su toliko opali u ovoj zemlji, da se ne zna ko može da stvori ili proizvede vrednosti koje bi onda postale intelektualna svojina. Ne postoji društveni mehanizam ni standardi kojim bi se ideje iz kulture i umetnosti realizovale u ona dobra, koja bi neko želeo da budu ostvarena i da li su oni sposobni da naprave nešto kvalitetno.
Nedostatkom objektivnih stvaralačkih kriterijuma, došli su neki drugi, pogubni po kulturu i život ovog naroda.
Pre svega, ovde u Srbiji potrebno je iz kulture najuriti politiku i stranke koje dolaskom na vlast potpuno “normalno” i sasvim “prirodno” dovode svoje ljude sa kojima ne znaju gde će i šta će i onda ih utrape kulturi. I ovo malo kulture što je ostalo kod nas postaje utopija.
Potrebno je najuriti mafiju iz kinematografije i televizije u kojoj vlada masmedijska prostitucija. Izbaciti klanove iz pozorišta. Izbaciti glumce koji po petnaest godina nisu izašli na scenu a svakog meseca redovno primaju platu, pritom tezgareći na sve strane.
Došlo je vreme kada se svete ponavljači i u kulturi. Ovde se sve što nagoveštava neki talenat i umetničku vrednost, momentalno saseca u korenu, jer postoji opasnost da se razmahne, da se proširi i na ostale talentovane ljude, autentične, snažne, sa svežim idejama, koji imaju svesti i samosvesti i koji mogu da dovedu do stvaranja mehanizma koji poznaje i priznaje duhovnu svojinu. Prepoznaje čemu ona služi, zašto i kako.
Cela stvar može da se otme kontroli mediokritetima koji se nalaze u kulturi i godinama kao pijavice žive od nje, a nemaju šta da joj daju. Postaju ugroženi i nemilosrdni prema talentu, kreaciji i intelektualnoj svojini. To je kultura koja u ovakvom nakaradnom obliku živi već dugo u Srbiji.
Tražiti novac za ovakvu kulturu kakva je danas u Srbiji je, najblaže rečeno, sumanuto i morbidno. Ostajemo, ne polako, već zastrašujuće brzo, bez književnika, pesnika, slikara, vajara, kompozitora, muzičara… Proterani sa ovih prostora, odlaze u inostranstvo da bi ponekad gostovali u svojoj zemlji.
Kvalitet nekada neprikosnovenih kulturnih događanja u Beogradu, kao što su Bemus, Bitef, Belef, Fest… strmoglavo opada.
Nema više velikih srpskih dobrotvora koji su pomagali zdravsto, prosvetu, kulturu… Nema Save Popovića Tekelije, Nikole Spasića, Ilije Milosavljevića Kolarca, Luke Ćelovića, Sime Andrejevića Igumanova, Miše Anastasijevića…
Ovi tajkuni danas koji bi mogli pomoći da kultura ne odumre u Srbiji, da se smanji broj nepismenih, da se planski radi na prosvećenosti naroda, oni koji bi kroz sve to mogli da se bar mrvicu iskupe za sve ono što su oteli i pokrali od naroda uz svesrdnu pomoć kriminalaca koji su vodili ovu zemlju u poslednjih nekoliko godina, ne žele da pomognu. Kulturu ponajmanje. Tu nema profita. Njih ne interesuje ulaganje u budućnost kulture, u budućnost srpskog naroda. Oni hoće odmah, sve, sada, u ovom životu, trpati u sebe, grabiti, zgrtati, gutati, krasti još, daj još, još, još…
Udavićete se u smradu grabeži i truleži. I gde ćete s tim silnim bogatstvom, na kraju? Što kažu naši stari – hoćete li u grob da ga ponesete?!
A, mi obični i neprimetni kao trn kraj puta, da li ćemo videti još jednom Đurinu “Devojku u plavom” ili joj je od stajanja u mraku boja potamnela? Da li se na slici Paje Jovanovića petlovi još bore, ili su umorni pali na zemlju? Da li onaj prelepi luckasti šešir još uvek stoji na glavi Ljubice Cuce Sokić? Da li su vetrovi odneli lišće sa Šumanovićevog jesenjeg puta?
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
