Putokaz

Željko Pavićević
Autor 27.3.2016. u 11:13

Putokaz

On je neko ko je javno iznosio svoje mišljenje i ko nije patio od takozvane veličine, misleći da su to jako relativne stvari ko je veliki, ko nije. Govorio je da „ko hoće u Evropsku uniju mora se odreći dela svoga suvereniteta i dela svoga suverenog prava da donosi sam sopstvene političke odluke“. Smatrao je, par godina nakon atentata na premijera, da je „dužnost Demokratske stranke da pomogne ovoj nesrećnoj Srbiji i da je na njoj velika istorijska odgovornost“. Po njemu je nemoguće „voditi Srbiju u Evropu, a istovremeno kod kuće braniti celokupan sistem vrednosti koji je protivan tome“. Znao je da čita znakove pored puta baš kao što je znao da se Srbija ne može srediti metlom bez drške. Mnogo toga je znao Žarko Korać u svoje vreme, ali njegovo vreme je prošlo.

Ne može se reći da Korać nije ostavio snažan utisak i neizbrisiv trag na mnoge generacije. Od Putokaza, preko borca za demokratiju i evolutivnu tranziciju, potpredsednika vlade Zorana Đinđića i sve do Jovanovićeve perjanice, Korać je zračio svojom umerenom harizmom, akademskim stavom i obavešćenošću. Političku karijeru započinje kao aktivista Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića, a nastavlja je u Građanskom savezu Srbije. Kao protivnik koalicije Zajedno, 1996. godine odustaje od kandidature za predsednika Građanskog saveza Srbije i napušta ga osnivajući Socijaldemokratsku uniju na čijem je čelu bio od osnivanja do juna 2014. godine. Svoj stav, jasan i precizan, nije krio. Daleko od toga da je uvek bio u pravu. Nije krio gadljivost na neoliberalnu ekonomsku politiku ekspertske grupe G17+ ali ni simpatije prema onoj koju je osam godina kasnije zagovarala Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića. Nije krio stav da su oni koji su iznedrili Miloševića iznedrili Koštunicu i Tadića kao budućnost Srbije. Danas, deceniju kasnije, Korać je kandidat za narodnog poslanika na listi Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića, „Savez za bolju Srbiju“.

Korać je uvek važio za timskog igrača i pobornika poštovanja „većinske političke odluke“. Otuda ne bi trebao da čudi njegov napad na jednog od lidera nove opozicije u Srbiji, Sašu Radulovića.

On je usledio neposredno po objavi pokreta Dosta je bilo da pokret „neće ulaziti u dogovore i postizborne koalicije sa Aleksandrom Vučićem i onima koji dokazano koketiraju sa njim i od kojih smo sve do početka predizborne kampanje slušali brojne pohvale o podvizima i dobrim potezima premijera, a pre svega sa Tadićem, Čankom i Čedom“. Korać u svojoj izjavi predsednika pokreta Dosta je bilo poistovećuje sa ministrom Vulinom nazivajući ga lažovom, Vučićevim ministarom i najvernijijim Vučićevim saveznikom uz optužbe da svojom retorikom pokušava da „odvoji nekoliko procenata podrške od proevropskih, demokratskih partija i da, ostavši ispod cenzusa, doda nekoliko poslanika Vučiću“. Iako se najpre ogradio, LDP je kasnije stao iza stava Žarka Koraća navodeći da je to u stvari stav stranke. Nije tajna da sličan stav Koraćevom imaju i njegovi bliski politički saradnici i prijatelji, Vesna Pešić, Zoran Živković, Vladimir Pavićević, kao i pojedini predstavnici intelektualne elite, one iz doba Miloševića, jer za sada samo takva bitiše. Takođe nije tajna da su svi oni visoko uvažavali Radulovića u periodu kada im nije bio „politička pretnja“. Učestali napadi na Radulovića dolaze u trenutku kada njegov pokret beleži ekspanziju, a rejting raste. Međutim, nisu svi tako ostrašćeni u svojim „napadima“ na Radulovića. Neki to rade perfidno i između redova. Tako je, na primer, Srbijanka Turajlić, nekadašnji „vetar u leđa“ Novoj stranci, a kasnije i pokretu Dosta je bilo, napravila iznenadni zaokret u svojoj podršci „liberalnim opcijama“ i potpisom podržala listu jednog drugog lidera nove opozicije, listu Borka Stefanovića. Kasnije je obrazložila kako njen potpis nije politička podrška Levici Srbije, već raznolikosti političke scene Srbije, jer joj izgleda raznolikost manjka.

Sam Korać je nekoliko puta u svojoj političkoj karijeri naveo da našem narodu najteže pada suočavanje sa istinom. Pretpostavljam, da je kao pripadnik naroda, mislio i na sebe. Istina je da su, ukoliko posmatramo vreme provedeno na političkoj sceni Srbije, Saša Radulović i Borko Stefanović novi u politici. Istina je i da su Korać i njegovi drugari potrošeni i kompromitovani. Istina je i da su putem popločanim dobrim namerama povukli dosta loših poteza. Istina je i da su izneverili očekivanja petooktobarskih promena gradeći istrošeno i razočarano društvo. Ono što je zapravo surova istina, jeste da je došlo vreme za političku penziju lica iz devedesetih. Vreme je da se između ostalih i Korać, poput Vuksanovića, Koštunice i Labusa, povuče sa političke scene Srbije i prostor prepusti novim, modernim političarima.

Željko Pavićević
Autor 27.3.2016. u 11:13