Bilježnica Robija K.: Dida sa Šolte

Viktor Ivančić
Autor/ica 19.6.2019. u 15:13

Bilježnica Robija K.: Dida sa Šolte

Za Daliju

Ja i moj dida smo sidili na muliću ispod didine kuće. Mi dva smo toćavali noge u moru. Plus smo bacili po tunju za uvatit kojeg špara ili ušatu. Dida je imao na glavi slamnatu španćeru. Ja nisam imao ništa. Dida je svako malo uzdahnijo i govorijo je: „Gospe moja, šta je lipo…“ Ja bi onda samo se kesijo i zašljapkao bi sa tabanima kroz vodu.

Dida je rekao: „Eee, unukiću, sićan se ja kad si se ti meni rodija. To je bilo ka da mi je sunce granilo. Ka da mi se cilo nebo zazlatilo. Nije ti bilo na svitu sritnijeg čovika od mene. Nikad neću zaboravit oni dan kad san te prvi put vidija. Reka san: Za gospu blaženu, koje lipo i pametno dite! Na koga li je takvi moga ispast? Sigurno nije ni na ćaću ni na mater! Oko toga nema diskusije! Odma san reka: Evo konačno nekog u ovoj familiji sa kin ću moć pametno pričat! Samo na koga je takvi ispa? Onda san se malo bolje zagleda i skužija: Isti ja!“

Dida je rekao: „Neću grišit dušu, i mater ti je bila smišnica kad je bila mala. Al prebrzo je odrasla, jebešga. Brzopleto je utekla iz ditinjstva i odala se lošim navikama. Ko nema strpljenja da duže ostane dite, završi ka propalitet, to ti je zakon. I kad mi se onda ćer udala za ćaću ti, bila me uvatila mala snaga, cili san popuza. Mislija san: Gospe moja, šta je ovoj mojoj ćeri da se udaje za ovakvog papana? Tek posli san se normalizira.“ Ja sam pitao: „A zašto si se normalizira, dida?“ Dida je rekao: „Ubra san da mi je ćer ista papanica ka i muž joj!“

Onda je dida izvuka špara na tunju. Onda je rekao da šparić je previše mali i da triba ga vratit u more. Onda ga je skinijo sa tunje i itnijo u vodu. Dida je rekao da samo špari srednje dobi tribaju završit u tavi. Ja sam prominijo ešku na udici. Onda smo mi dva toćavali noge u more i lovili smo.

Dida je rekao: „Najvažnija ti je stvar u životu, unukiću, da ne slušaš roditelje. Sve šta ti oni reču, ti moraš činit kontra. Bit kontra roditelja ti je uvjet za zdravo ditinjstvo. A druga najvažnija stvar u životu je da slušaš svoga dida. Znači, sve šta dida kaže je ispravno, a sve šta roditelji kažu je neispravno! Ako ti mama i tata reču da je nešto crno, automacki znaš da je bilo! Ako ti mama i tata reknu da moraš učit, automacki znaš da ne smiš!“ Ja sam pitao: „Ima li nešto šta oni kažu, a da je ispravno?“ Dida je pitao: „Jesul ti kad roditelji rekli da su papani?“ Ja sam rekao: „Nisu!“ Dida je rekao: „E šteta! To bi bilo ispravno!“

Dida je rekao: „Kad je čovik star, ka ja, više nema razloga da bude pizda! A kad je neko malešan, ka ti, još nije naučija da bude pizda! Prema tome, isplati se bit ili mali ili star, a sve između je tragedija, katastrofa i debakloza!“ Dida je nabijo španćeru na glavu da je ne odnese meštral i rekao je: „Zamisli svit u kojen bi bili samo dide i unuci! A? Pa to bi bija raj na zemlji, jebate patak! Žaj mi je ka pasu šta Lenjin nije poživija malo duže i posli oktobarske napravija novembarsku revoluciju, tako da uredi svit kako bog zapovida. Znači – dica, starci i Gulag za ostatak čovječanstva!“

Dida je rekao: „Budeš li ti sluša svog dida, unukiću, naučićeš tehniku da iz ditinjstva pređeš drito u starost. Drugin ričima, da priskočiš srednje godine, jerbo ako se čovik zajebe i dođe u srednje godine onda mu se muti pamet, kvari karakter i tupi revolucijonarna oštrica. Ja san sebi odmalena reka: Živiću nekih sto godina, to je minimum minimuma, a od toga ću prvih pedes bit dite, a drugih pedes starac. I tako ti je i bilo. Ima samo neki lik šta već triesipet godina ide u treći razred, taj je luđi od mene. Jel ga možda znaš?“ Ja sam rekao: „Ne znan!“ Dida je rekao: „Ne znan ga ni ja, al svaka mu čast!“

Dida je rekao: „Ja san ti još ka dite otiša u partizane. Samo baza je šta su tamo svi bili isti ka ja. Odma smo skužili da je to najbolji uzrast za oslobodilačku borbu. Sićan se ka sad kad nan je komandir brigade reka: Ovi Njemci su previše odrasli, vidi in samo mrgudne face, sve svaćaju pun kurac ozbiljno, a to znači da su se usrali ka grlice! A mi imamo taktiku da se igramo na kauboja i indijanaca ili na grupa traži grupu! Jel ima iko kome nije teški gušt igrat se na grupa traži grupu? Nema! Znači, saćemo postavit zasjedu i Švabama jebat mater!“

Dida je rekao: „Starost je takođe dobra i zbog skleroze. Skleroza ti je, unukiću, nešto najbolje šta se čoviku može desit. Tako dobiješ šansu da zaboraviš masu gadarija. Naprimjer Hrvacku. Hrvacka se sa svojin geografskin položajen cila smistila u moju sklerozu. Nikidan san sreja svog frenda Tonina i kažen ja njemu: Tonino, malopri je neka ekipa u kafiću spominjala Hrvacku, jesi ti za nju ikad čuja? Kaže Tonino: Nisan! Kažen ja: Nisan ni ja! Onda smo to malo raspravili i došli do zaključka da je jedina dobra stvar glede i u svezi postojanja Hrvacke ta šta je se mi ne možemo sitit!“

Dida je rekao: „Znači, sve u svemu, ljucka bića se dile na dicu, odrasle i starce. Tojest na dicu, debile i starce. Problem sa odraslima je šta život svaćaju previše ozbiljno. To im je sistemska greška. I onda kad ih život krene zajebavat, oni, umisto da mu vrate iston mirom, padaju u komu i postaju teški bolesnici. Dici se, ka šta i sam znaš, živo jebe šta je to život, imaju pametnijeg posla nego da misle o njemu, a starci su već naučili da je život obična pizdarija. Tribaš bit dobar komad debila da te pizdarija baci u bed. Zapanti, unukiću, jedini smisao života je da potraje šta duže!“

Dida je rekao: „Al okej, da te sad ne pilam sa dugom pričom, za početak ti je najvažnije naučit da u ničemu ne slušaš mamu i tatu. Nego samo svog dida. Kad ti roditelji nešto govore, a ti ih poslušaš, to je ka da su te naštrcali sa virusima ospica ili šarlaha, a ti nisi uzeja vakcimu sa cjepivon. Moraš dobro pazit da ti ćaća i mater ne sjebu zdravlje. Roditelji su leglo opasnih zaraza. Oni su izvor bakterija, virusa, bakcila i streptokoporalicina. Da se mene pita, ja bi ih čin dobiju dicu zablindira u karantenu do duboke starosti, da ne kvare odnos između dida i unuka.“

Onda je mama iz dvora doviknila prema muliću: „Ručaaak! Ajmo brže dolazite vi dva, brujetić će se oladit! Oćete pismeni poziv?“ Dida je rekao: „Fala kurcu! Umra san od gladi!“ Ja sam pogledao u dida sa čudilom i pitao sam: „Nećemo je valjda poslušat?“ Dida je rekao: „Šta je bilo, ali nisi gladan?“ Ja sam rekao: „Pa jesan! Ali sad si mi reka da ne smin u ničemu slušat mamu i tatu! Pa onda valjda ni kad nas zovu na obid!“ Dida je rekao: „Dobro, unukiću, jel ti sidiš na ušima? Zar nismo malopri naučili da je život jedna obična pizdarija?“ Ja sam rekao: „Jesmo!“ Dida je rekao: „E, pa u to spada i ono šta dida govori!“

Robi K. (IIIa)

Tagovi:
Viktor Ivančić
Autor/ica 19.6.2019. u 15:13