Utamničeni Borac i Doktor Zlo

Dečakovu avliju i fudbalski teren delio je korak. Za onih dana osmoškolskog učenja slušao je navijački huk. Znao je da je rođen u znaku knjige i fudbalske lopte. Nije dospeo ni do prvog brijanja, a u velikom skoku stao je, sa ostalih deset, na centar. Sudija je dao znak i on je vihorno poleteo u igru. Tajna njegove uspešnosti u loptanju, ma kako to nekom  zvučalo, bila je u onom munjevitom putu ideje: od glave do noge. Dok su se oko njega rojili protivnici on je lopti pronalazio staze i bogaze do  gola. Dobar si malac! hvalili su ga igrači sa sto utakmica u nogama.  Tako je počeo kružni put  dečaka  sa “knjigom u ruci, fudbalom pod nogama”. Od skamije i fudbalskog terena. Od desetke na terenu. Do desetke u indeksu. Do uvaženog građanina male varoši.

Dok sam prelistavao fakultetske novine, tražeći svoj članak i potpis, ugledao sam naslov: Najbolji student Druge godine. I njegovo ime i prezime. Ko je taj, pitao sam se dok mi je u glavi tukla ljubomora. Lopta nas je upoznala. Posle smo prašili fudbalskim terenima. Lomili kičme protivnicima u Univerzitetskoj ligi. On polutka. Ja krilo. Laka konjica. Da. Bio je to isti onaj plavušan, što je golobrad kročio međ bosanske loptačke divove. Kakav je to tim bio. Uglavnom “Bosančerosi”. “Dovedi te tvoje što su u Beograd došli od koza i ovaca, iz Bosneee! podsmevali su mi se, oponašajući groktanje svinja…”, moji saigrači iz “Dorćola”, člana Prve beogradske lige. I doveo sam ih. Moja polutka i ostali “od koza i ovaca” posramili su rezultatski člana elitne prestoničke divizije.

A, kad je poslednje fakultetsko zvonce označilo kraj studija, i poslednja desetka upisana u indeks, moj “Bosančeros” vratio se kući. Da poljubi u ruku majku. Što  je  noćima šila, dok su on i sestra peglali beogradske skamije. Tog borca izraslog na tvrdoj bosanskoj grudi sreo sam mnogo godina docnije. Na Terazijama.  Kultnom beogradskom štrapacirungu. Došao je službeno u mesto svog visokog školovanja. Kao direktor ugledne firme, ćerke sarajevskog UNIS-a. U njegovom slučaju zvezde su odabrale pravi put. Bio je čovek rada i uspeha. Drug, gospodin, efendija… svaka mu je titula pasala.

Posle su počeli da pucaju u Bosnu. Da je rastaču. I dok je beogradska Politika pisala kako u sarajevskom zoološkom vrtu srpsku decu bacaju životinjama, veliki svet, nije mnogo mario za tamni vilajet. Moja okolina još manje. Osim onih koji su prelazili Drinu da opale koji metak u  “Turke”. I tako tih dana kad su čaršijom “malog bosanskog mista” počeli da šetaju naoružani okupatori, skupljeni sa konca i konopca i da kače bele trake “poturicama”, moj drug sedeo je ispred roditeljske kuće. Pogleda uprtog u fudbalski teren prekoputa. Ponovo je čuo eho navijačkih radosti. U stvarnost su ga vratili naoružani desperadosi. Imali su kart blanš da čine što im je volja. I odveli su ga. Utamničili. Kuću mu opljačkali. Majku iz nje oterali. Ženu odveli u logor. Sve uz blagoslov gradskih čelnika “čiste arijevske krvi”.

Državni uredi sa sve inventarom pretvoreni su u sobe za mučenje. U tamnici usred centra grada. Tim paklenim odajama vilenila je zver. Nakaza rođena u potvrdu strašne istine da ljudska vrsta tragove svog postojanja beleži zločinima koje životinjske vrste ne poznaju. Tu su lokalni sledbenici ideje čistokrvne države od “Kamčatke do Urala” zakatančili jednog od najboljih ljudi koje je grad poznavao. Da sluša jauke, gleda mučenja. Da deli hleb od kamena sa pacovima. Da kopa rake za ubijene sunarodnike. Čuvali su ga za razmenu. Za njega su dobili sto “svojih”. Vratio se u opljačkanu kuću. Poljubio majku i otišao “napolje”. Tamo je vredeo firmama od prestiža. Njegove sposobnosti i predanost poslu pamte se i danas u evropskim preduzećima koja uspešnost ne proveravaju analizom krvnih zrnaca.

Vratio se u rodni grad. Zapamtio sam jednu našu šetnju čaršijom. Sugrađani su, takoreći u redu, čekali da ga pozdrave. Pa zašto su onda “vitezovi pravoslavlja” tog uglednika strpali u tamnicu? I dan-danas čujem od njegovih sugradjana “Ko? On! Pa to je čovek za sva dobra vremena i ljude”. Eee… ali imao je belegu. Vaspitan i školovan u duhu jugoslovenstva i socijalističkog morala i takav je smetao “oslobodiocima”. Nije bio pod grbom sa mrtvačkom glavom. Nije se krstio, s leva na desno, s desna na levo, nije ni klanjao. Nije mu smetalo što drugi upražnjavaju veru. Ali to za okupatore malog bosanskog mesta nije bilo dovoljno da ga ostave na miru. U ta đavolova vremena, kad su Bošnjaci bežali zbog terora “krstaša”, svje i sva u gradu bio je jedan lekar. Šutnuo je Hipokratovu zakletvu. Aminovao zlodela, silovanja, ubistva. Bio je Doktor Zlo. Osuđen pred Haškim sudom na 15 godina zatvora. I on se vratio u grad. Ponovo obukao beli mantil. Rukovodi medicinskom ustanovom. Ni njemu, ni onima koji su ga izabrali nije smetalo što je osuđeni ratni zločinac.

Ovih dana grad je proslavio sto godina postojanja fudbalskog kluba. Borac iz naše priče ostavio je svekoliki trag u njemu. Kao igrač i prvi čovek uprave. Zajedno sa još nekima koji su morali da beže pred terorom potomaka bradatih spodoba. Borci za sport i prijateljstvo bez granica. Ponosan sam što ih poznajem i drugujem sa njima. Na obeležavanje jubileja došao je, ušunjao se, i Doktor Zlo. Možda, da spere sa sebe tragove zločina? Da li je pogledao u oči te heroje nesretnog bosanskog grada? Danas gotovo pustog, da nema pasa i mačaka. Džabe mu beli mantil. Duša mu je uprskana krvlju nevinih. Neka je zanavek pohode krici mučenika, silovanih žena… Doktor Zlo nije zaslužio da diše isti vazduh kao fudbalski borci “stogodišnjaci”.