ENG
A la recherche du autobus perdu
Autor/ica
Povezani članci
“Umesto da Pančevci odlaze u Evropu i tamo se
švercuju u gradskom i prigradskom saobraćaju,
Evropa se dosetila, pa nam je poslala svoje autobuse.
Prvo smo, odmah posle petooktobarskih promena
dobili crvene autobuse iz Roštoka. Unutra je sve bilo
strogo, Hende Hoch, Raus, Sieg Heil i tako tamo
daleko, daleko od mora …
Sada smo iz Bulonj-Bijankura dobili bele autobuse,
koji uopšte nisu ni stari ni loši, što se za nas, je li,
nikako ne može reći.”
U Pančevu je nedavno otvoren Železnički park. Niste pogrešili ako ste pomislili da se ova zelena površina nalazi u neposrednoj blizini železničke stanice. Reč je o staroj a lepoj zgradi, na samoj obali Tamiša. Koliko znam, tu su sada smeštene kancelarije železničke direkcije a čini mi se da je u zgradi smešten i mali železnički muzej. Stanici nedostaje samo jedna sitnica – železnička pruga!
Šine su davno podignute sa stare železničke trase, jer se iz Pančeva, nekada, sa železničke stanice odlazilo u Beč ili u Pariz, a ne za Beograd, koji je do pre manje od stotinu godina bio u susednoj i uglavnom neprijateljskoj državi, bilo da se ona zvala Turska, ili Srbija.
Onda se završio Prvi svetski rat, promenili su se pravci i smerovi.
Krajem devetnaestog veka, na primer, A.G. Matoš je sa već pomenute pančevačke železničke stanice zbrisao za Pariz, gde je onda više životario nego živeo od honorara zarađenih saradnjom sa beogradskim i novosadskim književnim časopisima.
A dvadesetih godina dvadesetog veka, Miloš Crnjanski je po svaku cenu gledao da se iz Pančeva dokopa Beograda. U ovdašnjoj gimnaziji su mu dali da predaje zemljopis i fiskulturu. Čekajući da mu se ukaže činovnička prilika za adios amigos, Crnjanski je igrao fudbal za lokalnu ekipu a kasnije se jedan pančevački gospodin hvalio kako je lično velikom piscu pokazao crveni karton.
Pošto sam, eto, sasvim slučajno spomenuo dva velika pisca, sada namerno pominjem i sebe.
Prvi put sam u Pančevo došao vozom, tačnije, Beovozom, o kojem sam već pisao u svojim prethodnim razglabanjima na temu „življenja na dodir“. Gledajući iz današnje perspektive, moja refleksija bi se sastojala u tvrdnji da se ovdašnje ukupno transportno iskustvo može opisati kao „umiranje na šamar“.
Bajaga je napisao da „godine prolaze nervoznim korakom“; Bajaga je napisao da „godine prolaze – mi stojimo!“
Nema Momčilo pojma koliko je u pravu. Ili je pomenutu pesmu napisao po narudžbini pančevačkih otaca i majki.
Imate, dakle, železnički park iz kojeg možete lepo ući u železničku stanicu, odakle ćete moći da krenete samo… autobusom.
Nedaleko od te pinčonovsko-basarijanske-montipajtonovske-toplistanadrealistične železničke stanice prolazi puta za Beograd, na kome su brojna autobuska stajališta.
Sama pančevačka autobuska stanica nalazi se u sadašnjem centru grada. Nedavno je i ovo mesto renovirano i ograđeno, ali se i tu pazilo na tu, da kažem, sasvim literarnu tradiciju, jer su, sem Crnjanskog i Matoša, u Pančevu ili rođeni, ili su živeli radili, Milan Ćurčin, Zmaj Jova, Isidora Sekulić, Nušić, a priča se da je ovde na kolače došao i Beket.
Njega bi naročito privukla nova praksa na pančevačkoj autobuskoj stanici, da se naplaćuju i izdaju kako peronske, tako i klozetske karte. Cena im je ista i za nju dobijate papirić nalik fiskalnom računu. Peronsku kartu prinesete čitaču i tek tada možete na peron koji i dalje podseća na dekor za surfovanje na crnom talasu filmova Žike Pavlovića. Klozetsku kartu samo predate baba-seri, koja, za sada, nije zamenjena robotom i koja ima grdne probleme da ubedi sirote pojedince koje je baš priteralo da će se načisto upiškiti plus ukakiti ako ne odu na šalter i ne kupe bilet koji donosi olakšanje.
Ove tekovine treba uzeti sasvim ozbiljno, jer je Pančevo jedan od prvih gradova čija je skupština usvojila strategiju kulturnog razvoja.
Sasvim je, dakle, logično, da se sa upristojenjem grada i građanja krenulo od mesta dolaska i odlaska, mesta sastanka i rastanka, mesta na kome jedan čovek i jedna žena stoje na peronu sreće i ulaze u autobus na čijem displeju nad šoferšajbnom piše Special, ili Gare Central.
Neobavešteni čovek bi pomislio da se nalazi negde u Francuskoj, dakle u Evropi, jer i u unutrašnjosti autobusa je sve ispisano na francuskom. Tom druškanu bi onda ipak bilo malo čudno što niko od putnika ne govori francuski. Istina, mogao bi da zaključi kako je reč o emigrantima, iliti gastarbajterima, koji idu na rad u neku od fabrika ili se vraćaju svojim kućama u radničkim predgrađima.
Istina je, zapravo, visa vi apropos!
Umesto da Pančevci odlaze u Evropu i tamo se švercuju u gradskom i prigradskom saobraćaju, Evropa se dosetila, pa nam je poslala svoje autobuse.
Prvo smo, odmah posle petooktobarskih promena dobili crvene autobuse iz Roštoka. Unutra je sve bilo strogo, Hende Hoch, Raus, Sieg Heil i tako tamo daleko, daleko od mora…
Sada smo iz Bulonj-Bijankura dobili bele autobuse, koji uopšte nisu ni stari ni loši, što se za nas, je li, nikako ne može reći.
Jer, ruku na na čip u ličnoj karti, koja je u praznom novčaniku, tu, pored Radenska tri srca, ovde se non-stop radi o vremenu.
Ne samo da nas statističari uveravaju da prema mnogim parametrima živimo u nekom prošlom vremenu, ne samo da su na političkoj i muzičkoj sceni prisutni stari, provereni zabavljači, mi se, eto, i vozimo u autobusima kojima su se, davno, vozili građani Evrope.
Možda je zbog toga, na jedinom velikom satu na peronu pančevačke autobuske stanice napisano upozorenje: NE RADI!
Možda su baš zbog toga, pre nekog, eh, vremena, izvesni mladići oteli baš jedan od tih francuskih autobusa.
Ne znam da li je na displeju otetog vozila pisalo Special ili Je t’aime, ali policija se upustila u žestoku potragu za izgubljenim autobusom.
Pronašli su ga, sirotog, u nekoj preoranoj njivi.
Ne znam da li su ga prekrili ćebetom, izmerili pritisak i puls, ili su ga posadili u plodnu banatsku zemlju.
Videćemo na proleće, koje je, sećate se Džonija, ovde zna biti i trinaestog, u decembru…
…ili bilo kog drugog.
Autor/ica
