Ako se vreme reakcionara vrati …

Autor 24.10.2011. u 12:35

Ako se vreme reakcionara vrati …

… čistačice će imati posla preko glave!

“Mediji na koje su radikali stavili svoju šapu naširoko su, bez ikakvih
ograda, izveštavali sa predavanja na kojima se dokazivalo da su Srbi
Arijevci koji su Induse naučili pismu i kulturi kao i o tome kako
je Aleksandar Makedonski testamentom svoje carstvo ostavio
nikom drugom do Srbima.
(…)
Koga onda još može da začudi to što se baš u
kikindskom Domu omladine tih godina ukazao glavom i
 bradom bioenergetičar dr Dragan David Dabić aka
 Radovan Karadžić? Ako se vreme reakcionara vrati,
 čistačice će imati posla preko glave!”

Iako se ne bavim politikom, niti pišem o političkim temama, jedna politička – da kažem tako – stvar me profesionalno zaokuplja već mesecima. Izbori na svim nivoima u Srbiji, po svemu sudeći, biće održani na proleće naredne godine i, naravno, kao i svi pretnodni – i ovi će biti sudbonosni. Ponovo ćemo biti ubeđeni u to da nam nema spasa ako ne izađemo na glasanje i ponovo ćemo glasati PROTIV, a ne ZA. Pre jedanaest godina, stranke okupljene oko projekta Demokratske opozicije Srbije, baš 24. septembra, na dan kada pišem ovaj tekst – predvođene kandidatom DOS-a Vojislavom Koštunicom odnele su pobedu nad neprikosnovenim liderom režima Slobodanom Miloševićem. U Kikindi, koja je već od 1996. godine bila u rukama opozicije, petooktobarske promene dovele su samo do učvršćivanja vlasti. Međutim, kako to u nazovidemokratskim društvima već biva, sitni interesi i krupni poslovi doveli su do toga da su već u narednom postpetooktobarskom izbornom ciklusu sve partije iz nekadašnjeg DOS-a izašle samostalno na izbore i, naravno, doživele stravičan poraz. Na vlast je, ni kriva ni dužna, došla Srpska radikalna stranka, doduše, uz nešto glavolomačke postizborne gimnastike i prebega iz stranke Bogoljuba Karića. Tada sam, među mnogim drugima, bez pardona oteran s posla. Uvek budno zlo iz devedesetih i spiskove za odstrel, o kojima sam tada govorio i pisao, moja porodica i ja osetili smo i te kako na svojoj koži. Danas neverovatno zvuči podatak da su radikali došli na vlast iste godine kada je OEBS proglasio i nagradio Kikindu za najtolerantniji grad u Srbiji.

Gradska kulturna politika bila je tih godina u raljama ekstremne desnice koja je iz temelja krenula da gradi bolju budućnost. Opštinska vlast, u dokolici između dve afere, finansirala je tribine u Domu omladine posvećene otkrivanju planetarne zavere protiv Srba, a u Narodnom pozorištu promovisala sabrana dela haškog optuženika – srpskog junaka. Mediji na koje su radikali stavili svoju šapu naširoko su, bez ikakvih ograda, izveštavali sa predavanja na kojima se dokazivalo da su Srbi Arijevci koji su Induse naučili pismu i kulturi kao i o tome kako je Aleksandar Makedonski testamentom svoje carstvo ostavio nikom drugom do Srbima.

Bilo – ne ponovilo se! Kikindski radikali su pre četiri godine izgubili vlast, podelili se u dve partije, od kojih je jedna prekonoći postala proevropska, porekli svoju lošu prošlost i odrekli se velikosrpske verzije ideologije krvi i tla. To može biti njihov adut na predstojećim izborima. Ne treba biti naivan: vetar u njihova jedra duvaju upravo pojedinci iz sadašnje konstelacije vlasti, a koji su se, kao i njihovi DOS-ovski prethodnici, uz pripadajuću političku moć, zavodljive privilegije i statusne simbole, olako prihvatili dužnosti i obaveza, zaboravivši pri tom kome i kada zapravo polažu račune. Ipak, istorijski incident koji je pre sedam godina zadesio Kikindu, može se meriti samo sa najezdom poslovičnih skakavaca.

Iako i dalje ima onih nadripesnika, lumperproletera iz fabričkih menzi i penzionerskih literarnih sekcija, koji prete da će dolaskom njihove opcije na vlast ponovo zavladati užas amaterizma i diletantizma u kulturi, teško će poći za rukom bilo kome da Kikindu vrati u stanje retardacije. Čvrsto verujem u to da kikindska publika više nije spremna na kompromis! Zašto bi ponovo pristali na teror izblajhanih čistačica, politički podobnih konobarica, penzionisanih trećerazrednih trenera i drugih levih i desnih smetala, ako mogu da uživo slušaju Bernarda MekLavertija na “Kikinda Shortu” i Zdenku Kovačiček na Memorijalnom džez i bluz festivalu, da vide preko hiljadu skulptura koje su ostavili umetnici iz sveta na “Terri” i da pročitaju na stotine originalnih književnih tekstova pisanih isključivo za “Severni bunker”?

Možda će ponovo doći vreme kada će u upravnim odborima ustanova kulture sedeti ocvale čistačice, bivše konobarice i propali fudbalski treneri koji će odlučivati o životu i smrti umetnosti u Kikindi. Do pre koju godinu, od takvih, dobijali smo otkaze zbog toga što smo, recimo, produkcijski podržali izvođenje predstave “Ćelava pevačica”. “Kakve crne pevačice, pa još ćelave!? Kakve su to kerefeke?”, pitali su se ti paramecijumi i amebe kikindske kulture. Koga onda još može da začudi to što se baš u kikindskom Domu omladine tih godina ukazao glavom i bradom bioenergetičar dr Dragan David Dabić aka Radovan Karadžić? Ako se vreme reakcionara vrati, čistačice će imati posla preko glave!

 

Umetnost ne poznaje kompromis, sve ostalo su laž i mimikrija.

 

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)

Tagovi:
Autor 24.10.2011. u 12:35