Analiza Instituta IFIMES: Dekriminalizacija Srbije

tačno.net
Autor 11.3.2013. u 16:57

Analiza Instituta IFIMES: Dekriminalizacija Srbije

Napori u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, koje preduzimaju  premijer i zamenik premijera, Dačić i Vučić, vredni su pohvale. Međutim, da bi se moglo oceniti da li su namere Dačića i Vučića krajnje ozbiljne u obračunu sa kriminalom i korupcijom potrebno je procesuirati pojedince, koji su vršili ili vrše vlast.

Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane, Slovenija, redovno analizira dešavanja na Bliskom istoku i Balkanu. IFIMES analizira aktuelna dešavanja u Srbiji povodom najavljene rekonstrukcije Vlade Republike Srbije i dijaloga koji se odvija između zvaničnog Beograda i Prištine. Iz analize „Srbija: Dekriminalizacija Srbije“ objavljujemo najzanimljivije delove.

Kao što su predizborna istraživanja Međunarodnog instituta za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) najavila na prošlogodišnjim predsedničkim i parlamentarnim izborima u Srbiji pobedio je Tomislav Nikolić i njegova Srpska napredna stranka (SNS). U neravnopravnoj izbornoj utakmici Nikolić i SNS pobedili su tadašnjeg predsednika Republike Srbije Borisa Tadića i njegovu Demokratsku stranku (DS), koja je na vlasti bila nepunih 12 godina.

Boris Tadić i njegova Demokratska stranka kontrolisali su svaki segment društvenog života i skoro većinu medija, koji su često na „Gebelsovski“ način bili (zlo)upotrebljeni u službi Tadića i njegove stranke. Uprkos takvom stanju u Srbiji najviši evropski zvaničnici posebno iz redova evropskih Socijalista bez ikakvog osnova podržavali su Tadića i njegovu politiku.

KAKVA JE BILA POLITIKA BORISA TADIĆA?

Neizbežnim se postavlja pitanje kakva je uopšte bila politika Borisa Tadića. Često su Tadić i njegove Demokrate pokušale tu politiku predstaviti kao nastavak politike pokojnog premijera Srbije i predsednika DS-a Zorana Đinđića. U osnovi radilo se o politici, koja je jedno mislila, drugo govorila, a treće radila i koja je imala veoma malo dodirnih tačaka sa politikom ubijenog premijera Đinđića.

Tadićeva politika pokušala se predstaviti kao proevropska, a spoljna politika bila je oslonjena na četiri stuba EU-Rusija-SAD-Kina uključujući i pokret Nesvrstanih i predstavljala je svojevrsnu šizofrenu politiku, koja je Srbiju udaljavala od svakog pojedinačnog stuba spoljne politike.

Celokupni državni sistem Republike Srbije bio je pod apsolutnom kontrolom Tadića i njegove stranke. Neustavno je u Srbiji bio uspostavljen predsednički sistem. To je bilo posebno vidljivo u sektoru pravosuđa i kroz neuspeli pokušaj (ne)provođenja reforme pravosudnog sistema. Ministarstvo pravosuđa, kojeg je vodila ministarka Snežana Malović i državni sekretar Slobodan Homen su ilustrativan primer režimskog pravosuđa, koje je pokretalo i politički motivisane procese. Visoki savet sudstva, kojeg je vodila Nata Mesarević stvarao je uslove za provođenje takve politike u pravosuđu.

Reforma pravosuđa nije provedena. Mnogobrojne sudije i tužioci, koji nisu bili po meri Tadićevog režima nisu prošli reizbor i ostali su bez posla. Izvršena je svojevrsna lustracija sudija i tužilaca. Tužilaštvo, kao jedna od najkoruptivnijih institucija u Srbiji podizalo je optužnice na osnovu famoznog člana 359. o zloupotrebi službenog položaja protiv svih pojedinaca, koji su predstavljali pretnju Tadićevom režimu i/ili su bili protivnici režima odnosno svi oni koji su odbijali ucene i plaćanje reketa Demokratskoj stranci. Informatizacija pravosudnog sistema je dodatno zakomplikovala delovanje sudova. Visoke sudske takse su onemogućavale pokretanje sudskih postupaka građanima slabijeg imovnog stanja. Takav pravosudni sistem slao je slab znak potencijalnim stranim investitorima i nudio nikakvu pravnu zaštitu. Tako je Srbija godišnje imala ostvarenih svega 700 miliona evra stranih investicija, a potrebno je bilo obezbediti 3-5 milijardi evra stranih investicija ukoliko je država želela ekonomski napredovati.

Mediji su disciplinovani preko oglasnih agencija gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa i uticaja tadašnjeg savetnika u Tadićevom kabinetu Srđana Šapera, koji su kontrolisali najveći deo oglasnog prostora u medijima i tako disciplinovali i (samo)cenzurisali medije. Ocene kažu, da je čak i za vreme vladavine Slobodana Miloševića pojedinačno bilo više slobodnih medija nego u vreme Tadićeve vladavine.

Tadićeva politika pokušala je zastrašivanjem najviših predstavnika administracije u Briselu i Washingtonu sprečiti dolazak na vlast Srpske napredne stranke (SNS) i Tomislava Nikolića, koji su prema Tadićevoj retorici antievropske i antizapadne usmerenosti. Nažalost, u tome je dobrim delom uspevao ubediti Zapad. Slično je radio i sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS), kojoj je na svakom koraku stvarao barijere da postane članica Socijalističke internacionale i asocijacije evropskih socijalista i socijaldemokrata.

Tadićeva politika sa državama u regionu bila je uglavnom zalaganje za saradnju na deklarativnom nivou. Sa Crnom Gorom odnosi su  sve vreme bili zategnuti. Sa Hrvatskom je to bio više kurtoazni odnos nego istinska saradnja. Kada je u pitanju Bosna i Hercegovina vodio je politiku kojom je afirmisao i promovisao Milorada Dodika kao nezvaničnog kopredsednika Srbije. Zvanično je podržavao teritorijalnu celovitost države Bosne i Hercegovine, a istovremeno bezrezervno podržavao Milorada Dodika, koji je sa neskrivenim namerama rušio tu istu državu. Deklarativno se zalagao za rešavanje pitanja Kosova, praktično je izbegavao bilo kakva rešenja i preuzimanje odgovornosti. Takvom politikom dodatno je otežao položaj Srba na Kosovu.

TADIĆ I DINKIĆ NE MOGU IZBEĆI ODGOVORNOST

Rekonstrukcija Vlade Srbija odvija se u atmosferi snažnog pritiska EU, koja zahteva od Srbije da dodatno pojača borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije odnosno započne proces „desanaderizacije“ i dekriminalizacije Srbije kao što se taj proces odvija u Republici Hrvatskoj. Konačno je potrebno početi procesuirati i najviše predstavnike vlasti u Srbiji zbog počinjenog organizovanog kriminala i korupcije. Pošto su u Srbiji glavne poluge pravosudnog sistema u rukama kadrova Demokratske stranke taj proces još uvek ne može biti tako intenzivan. Jednostavno imamo pokušaje i napore Demokratske stranke da se naruši međusobno poverenje između Tomislava Nikolića, Ivice Dačića i Aleksandra Vučića i tako odgodi odnosno pokuša sprečiti procesuiranja nosilaca počinjenog kriminala pojedinaca iz i oko Demokratske stranke. Realizaciji te namere DS-a doprineli bi prevremeni izbori.

Napori u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, koje preduzimaju  premijer i zamenik premijera, Dačić i Vučić, vredni su pohvale. Međutim, da bi se moglo oceniti da li su namere Dačića i Vučića krajnje ozbiljne u obračunu sa kriminalom i korupcijom potrebno je procesuirati pojedince, koji su vršili ili vrše vlast. To bi bio istinski proces „dekriminalizacije“ Srbije.

EU je svoje zahteve za procesuiranjem odgovornih za počinjeni organizovani kriminal i korupciju u Srbiji pojačala posle otvaranja istrage u Austriji meseca septembra 2011.godine zbog kupovine mobilnih operatera u regiji od strane austrijskog državnog Telekoma, od kojih se posebno ističe „Mobtel“ te zahteva iz rezolucije Evropskog parlamenta (EP) od 29.marta 2012.godine u kojoj se od Srbije zahteva da izvrši reviziju spornih privatizacija. Posebno se naglašava preduzeće „Mobtel“, koje je prodano kontroverznom austrijskom biznismenu Martinu Schlaffu, kasnije norveškom Telenoru za 1,513 milijardi evra.

Međunarodni institut IFIMES je u dosadašnjim analizama upozoravao, da su pojedini najviši funkcioneri Demokratske stranke delovali kao organizovana kriminalna grupa. Dvanaest godina vladavine Tadićeve Demokratske stranke predstavlja period kompromitacija i povezivanja sa organizovanim kriminalom i korupcijom. To ilustruju mnogobrojni primeri. Neke od primera je navela i EU u rezoluciji Evropskog parlamenta donesenoj 29.marta 2012.godine, koje vlasti u Srbiji još uvek nisu implementirale. EP zahteva od vlasti u Srbiji da provede istrage i reviziju spornih privatizacija u čak 24 preduzeća i sankcioniše odgovorne.

Istrage pomenutih privatizacija ukazuju na ključnu ulogu u većini izvršenih spornih privatizacija Borisa Tadića i pojedinaca iz vrha Demokratske stranke i Mlađana Dinkića, ministra i predsednika Ujedinjenih regiona Srbije (URS). Evropska unija iznela je ozbiljne primedbe na zakonitost provedene privatizacije, posebno u preduzećima „Sartid“, „Jugoremedija“, „Mobtel“, „C market“ i „ATP Vojvodina“. EU zahteva od vlasti u Srbiji, da odmah skinu oznaku tajnosti sa dokumenata o privatizaciji i prodaji spornih preduzeća, koja su do sada bila označena državnom tajnom što je u suprotnosti sa profesionalnim i evropskim standardima.

Da bi borba protiv organizovanog kriminala i korupcije zaista zahvatila šire razmere potrebno je procesuirati ključne pojedince. Dosadašnje istrage pokazuje da sporne privatizacije preduzeća u Srbiji vode do Tadića i Dinkića. Postavlja se pitanje gde su posle demokratskih promena 5.oktobra 2000.godine „nestale“ enormne svote novca Miloševićevog režima na računima u inostranstvu, posebno na Kipru, i kakva je u tome bila uloga Mlađana Dinkića. Potrebno je istražiti i sumnjive poslove Milorada Dodika u Srbiji i utvrditi poreklo njegove imovine.

Međunarodni institut IFIMES smatra, da većina provedenih privatizacija u Srbiji nisu privatizacije u pravom značenju te reči nego se radilo o transferu vlasničkih prava, jer dosadašnje privatizacije uglavnom nisu predstavljale neposredne investicije. Greenfield investicije su motori razvoja svake države, a država kroz različite oblike subvencija može motivisati i pomoći privredni razvoj.

ULOGA MARTINA SCHLAFFA I VUKA JEREMIĆA?

Kroz spornu privatizaciju „Mobtela“ posredovanjem austrijskog biznismena Martina Schlaffa „Mobtel“ je prodan norveškom operateru „Telenor“, a Boris Tadić je bio predsednik Upravnog odbora „JP PTT saobraćaja Srbije“, koja je bila suvlasnik „Mobtela“, a on je istovremeno bio i ministar telekomunikacija.

Za vreme rukovođenja ministarstvom telekomunikacija u dužem vremenskom periodu Boris Tadić bio je predsednik upravnog odbora „JP PTT saobraćaja Srbije“, koja je imala zajedničku kompaniju „Mobtel“ sa Bogoljubom Karićem. Iz tog perioda nije razjašnjena uloga Borisa Tadića u postupku pokretanja stečaja, utvrđivanja visine unetog osnivačkog kapitala, u pripremi kompanije za prodaju za kupca, koji se vezuje za njegovu Demokratsku stranku, sponzorstva i donacije koje su išle po nalogu Borisa Tadića i sl. Istražni organi u dosadašnjem radu nisu saslušali niti procesuirali  Tadića po ovim pitanjima.

Takođe, sporan je ugovor o prodaji od 4.aprila 2006.godine odnosno kada je nezakonito izvršeno preuzimanje imovine „Mobtel-a“ od strane novoformiranog preduzeća „Mobi 63“ i prodaja „Mobi 63“ norveškom „Telenor-u“, koji je proglašen državnom tajnom. Postavlja se pitanje zašto i zbog čega je jedan komercijalni ugovor proglašen državnom tajnom i zbog čijih interesa? Gde je nestalo 1,513 milijardi evra koliko je dobijeno od prodaje „Mobtela“ stranom vlasniku? Zašto na račun Narodne banke Srbije nije uplaćen celokupni iznos za prodaju „Mobtel-a“ nego iznos umanjen za oko 200 miliona evra.

Austrijsko državno tužilaštvo o ulozi Martina Schlaffa i državnog Telekoma Austrije u tim poslovima pokrenulo je istragu u Austriji. Vode se istrage protiv Schlaffa i drugih učesnika. Pored istrage austrijskog tužilaštva septembra 2011.godine formirana je i istražna komisija austrijskog parlamenta, koja istražuje uloge pomenutog Schlaffa ali i tadašnjeg vice-kancelara Huberta Gorbacha, koji je učestvovao u tom poslu, tadašnjeg kancelara Wolfganga Schüssela i drugih upletenih pojedinaca. Odmah posle osnivanja istražne komisije zbog neometanog provođenja istrage Schüssel je podneo ostavku na mesto poslanika u austrijskom parlamentu.

U ovom slučaju osnovano postoje elementi organizovanog kriminala što dokazuje i učešće u tom poslu tadašnje evropske komesarke Benite Ferrero Waldner i još nekoliko visoko pozicioniranih funkcionera EU, ali i funkcionera iz Srbije. Putevi austrijske istrage neminovno vode do Srbije gde će se morati saslušati i istražiti uloga Borisa Tadića, Mlađana Dinkića, Vuka Jeremića, Srđana Šapera i drugih i utvrditi njihova povezanost sa Martinom Schlaffom. Istražioci smatraju, da je ključno za rasvetljavanje sporne privatizacije „Mobtel-a“ da austrijski istražioci saslušaju Bogoljuba Karića kao krunskog svedoka, koji može ponuditi odgovore na mnoga pitanja i doprineti okončanju istrage u vezi kriminalne prodaje „Mobtel-a“ i razotkriti ulogu pojedinaca u toj kriminalnoj grupi.

PREKVALIFIKACIJA SPORNOG ČLANA 359 U 234 – UPAD U JURISDIKCIJU DRUGIH DRŽAVA

EU u svojim dokumentima insistira na ukidanju spornog člana 359., koji  se odnosi na zloupotrebu službenog položaja i koji je u većini slučajeva režim Borisa Tadića zloupotrebljavao za proganjanje svojih protivnika. Ističe se, da bi odredbe novog člana 234 i 234a Krivičnog zakonika trebalo da budu primenjene na odgovorna lica nakon pažljive procene pojedinih situacija, posebno kada je u pitanju prekvalifikacija tekućih slučajeva koji se vode po odredbi člana 359 Krivičnog zakonika, ali ne mogu da se primenjuju na vlasnike domaćih i stranih preduzeća i odgovorna lica u stranim preduzećima van Srbije.

Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz pojma „odgovorno lice“ brisan je vlasnik preduzeća, odnosno drugog subjekta privrednog poslovanja. Dakle, odredbe člana 234 i 234a ne mogu se primenjivati na vlasnika preduzeća koji nije vršio poslove upravljanja, nadzora ili druge poslove iz delatnosti pravnog lica. U skladu sa tim izmenama jasno je da odredbe Krivičnog zakonika Srbije o zloupotrebi službenog položaja, odnosno zloupotrebi položaja odgovornog lica, ne mogu da se primenjuju ni na vlasnike stranih preduzeća van Srbije.

Očigledno je da pojedinci iz političkog života, koji nisu stručnjaci za krivično pravo nisu razumeli da bi odbijanjem predloga da članovi 234 i 234a ne smeju da se primenjuju na odgovorna lica u stranim preduzećima van Srbije, otvorilo put za mešanje srpskih pravosudnih organa u unutrašnje stvari drugih zemalja. Protivno je osnovnim načelima krivičnog prava da se zloupotreba položaja odgovornog lica iz Krivičnog zakonika Srbije primenjuje na lica koja vrše dužnost u stranim preduzećima van Srbije, a nemaju svojstvo odgovornog lica u nekom preduzeću u Srbiji.

Primera radi, neka kompanija iz Nemačke je imala poslovni odnos sa nekim državnim – javnim preduzećem u Beogradu. Rukovodstvo javnog preduzeća zaključi da nemačka kompanija nije ispunila ugovorne obaveze ili je ostvarila veliku korist – zaradu iz tog posla. Da li je u takvoj situaciji javni tužilac u Beogradu imao pravo da pred sudom u Beogradu optuži generalnog direktora nemačke kompanije, sa sedištem u Nemačkoj, gospodina „Mayera“ ili izvršnog direktora gospodina „Hoffmanna“ ili bilo kojeg službenika te nemačke kompanije za krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz ranijeg člana 359 Krivičnog zakonika Srbije, pa da sada izvrši prekvalifikaciju na novu odredbu člana 234 Krivičnog zakonika Srbije i nastavi krivično gonjenje? Naravno, da nije imao pravo i da ne samo Nemačka, nego bilo koja ozbiljna država ne bi tako nešto tolerisala, jer bi to predstavljalo mešanje srpskih pravosudnih organa u unutrašne stvari strane države i narušavanje pravnog poretka te strane države.

Naime, nacionalna pripadnost pravnog lica određuje se po pravu države po kome je osnovano i u kojoj ima sedište. Dakle, pravno lice koje je osnovano po propisima strane države i ima sedište u stranoj državi smatra se pravnim licem te države, što znači da je svojstvo službenog ili odgovornog lica institut unutrašnjeg prava koji svaka država štiti svojim unutrašnjim aktima. Poznato je da su u različitim državama napadi na privredne interese države koji prema zakonodavstvima tih država dobijaju karakter kriminalnih delatnosti, odnosno privrednog kriminala, veoma raznovrsni. Zbog toga u ovoj materiji krivičnog prava postoje najveće razlike između krivičnih zakonodavstava različitih država i to kako formalno sa gledišta zakonskih inkriminacija, tako i sadržinski sa gledišta objekta krivično pravne zaštite. Privredna krivična dela u savremenom krivičnom zakonodavstvu veoma su raznovrsna obzirom na različite uslove privređivanja i različite interese koji se tim zakonskim regulisanjem štite. Pored toga, propisi kojima se ova krivična dela određuju podložni su čestim izmenama, mnogo češćim nego u ostaloj materiji krivičnog prava. Ovo je posledica potrebe da se u različitim i promenljivim uslovima privrednog života koji postoje u pojedinim državama utvrde adekvatni oblici krivično pravne zaštite određenih društvenih odnosa u privredi.

Kada je u pitanju učinilac privrednog krivičnog dela, to može biti samo lice sa određenim svojstvom, najčešće na odgovornoj dužnosti u preduzeću, koje ima posebna zakonom propisana ovlašćenja i posebne dužnosti. Stoga, određivanje koje se lice smatra odgovornim kod privrednog krivičnog dela predstavlja poseban problem pri čijem rešavanju se moraju imati u vidu različiti društveni odnosi u privredi, zaštita određenog privrednog sistema i njegovog pravilnog funkcionisanja u određenoj zemlji. Iz ovoga očigledno proizlazi da je svojstvo odgovornog lica institut unutrašnjeg prava koji svaka država štiti svojim unutrašnjim propisima.

Cilj krivičnopravne zaštite je obezbeđenje efikasnog vršenja državnih i društvenih poslova uz puno poštovanje zakonitosti. Domaća pravna lica delegiraju ovlašćenja svojim odgovornim licima, koja su dužna da ta ovlašćenja vrše u granicama koje su propisane zakonom matične države. Navedena ovlašćenja pravnih lica daju se na osnovu ustava, zakona i drugih akata određene države i svako prekoračenje i zloupotrebu tih ovlašćenja matična država proglašava zabranjenim i protivpravnim i sankcioniše učinioce.

Dakle, ovlašćenja određenim licima koja u domaćem pravnom licu na osnovu zakona vrše određene poslove upravljanja ili nadzora ili druge poslove iz delatnosti pravnog lica su ovlašćenja koja su predviđena unutrašnjim pravom. Iz ovoga sledi logičan zaključak da ukoliko je u stranoj državi na osnovu propisa te države ili preduzeća te države dato ovlašćenje licu da vrši određene poslove iz delatnosti preduzeća, onda to lice ne može imati svojstvo odgovornog lica prema Krivičnom zakoniku Srbije, jer je to svojstvo institut unutrašnjeg prava, koje svaka država štiti svojim unutrašnjim normama. Dakle, ukoliko je neko lice imalo ovlašćenja u vršenju poslova iz delatnosti nekog stranog preduzaća, ta ovlašćenja su data na osnovu propisa matične države, pa samim tim ta lica ne mogu biti odgovorna lica po krivičnom zakonodavstvu Srbije, osim ako u nekom pravnom licu u Srbiji vrše poslove upravljanja, nadzora ili druge poslove iz delatnosti srpskog pravnog lica.

To su pravni razlozi zbog kojih u gore navedenom hipotetičnom primeru lica iz nemačke kompanije u Nemačkoj ne bi mogla da odgovaraju za krivično iz ranijeg člana 359, a sada člana 234 i 234a Krivičnog zakonika Srbije. Međutim, Javni tužilac u Beogradu bi mogao protiv tih lica iz Nemačke da pokrene krivični postupak zbog krivičnog dela prevare, jer za to krivično delo nije potrebno svojstvo službenog ili odgovornog lica, niti bilo kakvo drugo svojstvo.

Analitičari smatraju, da pojedinci u aktuelnoj vladi Srbije imaju vlastite interese da se član 359 prekvalifikuje u član 234 i tako nastavi progon nepoželjnih pojedinaca odnosno da se u član 234 doda i odgovornost odgovornih lica u stranim kompanijama izvan Srbije što neposredno predstavlja upad u jurisdikciju drugih država. Ovakva prekvalifikacija mogli bi znatno uticati na strane investitore i predstavljala bi jedan specifičan oblik zastrašivanja potencijalnih stranih investitora u Srbiji i zbog toga treba sprečiti unošenje takvih sadržaja u član 234 navedenog zakona.

UČESTALI FIZIČKI NAPADI NA MAĐARE U VOJVODINI

U poslednje vreme učestali su fizički napadi na pripadnike mađarske nacionalne zajednice u Vojvodini. Vlasti u Srbiji nisu se dovoljno posvetile rešavanju pitanja manjinskih nacionalnih zajednica. Ilustrativna je činjenica da Savet mađarske nacionalne zajednice već nekoliko meseci traži prijem kod predsednika Srbije Tomislava Nikolića do kojeg još uvek nije došlo.

Vlada Srbije mora se pobrinuti za sve građane Srbije i rešavati otvorena pitanja manjinskih zajednica. Pre svega radi se o Mađarima u Vojvodini, Albancima na jugu Srbije, Vlasima u istočnoj Srbiji, Bošnjacima na Sandžaku/Raškoj oblasti i naročito teškom položaju Roma kao najosetljivijoj kategoriji stanovništva.

Analitičari smatraju, da bi se provođenjem regionalizacije Srbije, koja bi uvažavala principe struke za većinu problema manjinskih zajednica pronašla odgovarajuća rešenja.

POMOĆI SRBIMA NA KOSOVU

Međunarodni institut IFIMES smatra, da rekonstrukcija Vlade Srbije treba da omogući bolje funkcionisanje vlade i da da novi impuls u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije. Biće potrebno zameniti nekoliko ministra u Vladi iz različitih stranaka, a neizbežno Mlađana Dinkića. Proces „dekriminalizacije Srbije“ je neizbežan i nezaustavljiv. Dijalog između zvaničnog Beograda i Prištine ne treba odugovlačiti, jer će od njega koristi imati i Beograd i Priština, a posebno srpska zajednica na Kosovu, kojoj je pomoć najpotrebnija. U dijalogu se očekuje veća spremnost Prištine na kompromise. Ukoliko se navedene aktivnosti provedu Srbija će sasvim sigurno zasluženo dobiti datum za početak pregovora sa EU.

tačno.net
Autor 11.3.2013. u 16:57