Antifašizam na rasklapanje

Autor 3.9.2011. u 11:33

Antifašizam na rasklapanje

Često šetam Spomen-parkom “21. oktobar” u Šumaricama, mestom tragedije na kojem je u oktobru 1941. godine od Nemaca stradalo blizu tri hiljade Kragujevčana. Šetam i sad, dok se u srpskim medijima postavlja sasvim logično pitanje – zašto ova zemlja, koja tako i toliko praznuje, među silnim praznicima nema nijedan koji bi obeležavao antifašističku borbu? Odnosno, zašto od svih novonastalih država na prostoru bivše Jugoslavije, uz Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu, Srbija nema svoj Dan antifašizma, uprkos tome što su upravo Srbi od fašizma poprilično stradali i u najvećoj meri se borili protiv njega?

Priznajem da se ne sećam da sam sreo nacionalnog aktivistu koji se nije namrštio na svaki pomen antifašizma. Antifašizam je vremenom skoro postao nacionalna sramota i tema o kojem se ne priča, jer je između njega i socijalizma, odnosno komunizma stavljen znak jednakosti. Prošle godine, u Srbu, u Hrvatskoj, imali smo prilike da vidimo kako se može dobaciti i dalje, te se događaji u tom mestu iz 1941. kvalifikuju kao velikosrpski marifetluk.

I ovde, u Srbiji, svako bi da maršira u svojoj antifašističkoj koloni i jednako osporava antifašizam “onih drugih”, izgarajuću u misaonom naporu da nas ubedi kako je taj tuđi antifašizam, u stvari, kamuflirani fašizam. Pri tom se čistota vlastitih antifašističkih nazora ne dovodi u pitanje, niti se dozvoljava da na njega padne bilo kakva senka. Postoji komunističko, ali i ravnogorsko poimanje i tumačenje antifašizma, regionalno i nacionalno, ali i, srećom, ono iskonsko i mimo svih ideologija i nacionalnih koncesija – antifašizam kao deo svetskog, dakle univerzalnog refleksa na jedno od najvećih pošasti ove civilizacije. Uostalom, da nije bilo internacionalnog otpora toj pošasti, ko zna u kom bi se smeru svet uputio.

Ne tvrdim da je svakom nacionalisti dodeljen visok stepen tolerancije spram fašizma, ali sam siguran da je “tolerancija” fašizma udaljena samo korak od simpatije i otvorenog koketiranja sa njim. Iako bih voleo da grešim, sve sam uvereniji kako većina nacionalista u fašizam gleda kao u starijeg brata, na kojeg bi se vrlo rado ugledao, ali ga je stid da se na očigled hvata u kolo sa lošim momkom. (Umalo ne napisah – nacional-antifašizam!) Bez sumnje, takav nacionalista priželjkuje da mu u odlučnom trenutku isti taj stariji brat stane u zaštitu.

Uvek zastanem ispred “Spomen obilježja naroda Hrvatske žrtvama u Kragujevcu“, unutar memorijalnog kompleksa. Tako činim i ovog leta, zaslepljen bljeskom sedam deformisanih i nejedankih diskova od nerđajućeg čelika, radom velikog skupltora Vojina Bakića. Ovaj spomenik je podignut 1981. godine – i evo ga, izdržao je sve do danas, uprkos sprejovima i satanističkim tragovima koje na blistavom rostfraju ostavljaju neznalice i protuve.

Stojim pored blistavog monumenta, ja, koji sam 1995. godine izbegao iz iste te Hrvatske koja je Kragujevcu podarila ovaj biser „spomeničke plastike“ i, pri pomisli na naziv spomenika, ne umem da sa lica odagnam ciničnu grimasu. To moje kreveljenje samo je uvod u provalu onog unutrašnjeg plača bez suza, koji s vremenom nadođe od bujice paradoksa unutar kojih živim i čijim se otrovima već godinama hranim.

Stojim i pitam se ko je “stajao” iza podizanja ovog spomenika i da li je išta od te solidarnosti, ako je ikada i postojala, preteklo do danas? Pitam se i to koliko su žive one reči Jure Kaštelana (“Oj, srce Šumadije, odjekuješ u srcu čovjeka, zvono slobode u grudima svijeta”), uklesane u belom mermeru, što stoji na prilazu Bakićevom spomeniku.

Pitam se, takođe, da li je sa kragujevačkim žrtvama bio solidaran onaj deo naroda Hrvatske koji me je prognao, a koliko smo to bili mi, prognani? I, ukoliko je ovo delo i jednih i drugih – zašto se onda desilo nakon deset godina od podizanja Bakićevog spomenika da se “naručioci” u krvi razdvoje i jedni od drugih bukvalno i figurativno udalje?

Prisećam se nevesele sudbine spomenikâ istog tog Vojina Bakića duž Hrvatske, među kojima, ako je verovati upućenima, nekoliko njih spada u red “remek-djela poslijeratne spomeničke plastike”, počevši od njegovog rodnog Bjelovara, Čazme, Gudovca, Bačkovaca, Kamenskog, Dotrščine, Titove biste u Velikom Trojstvu, biste Ivana Gorna Kovačića ispred Gradske knjižnice u Karlovcu (čiji sam bio član), pa sve do monumentalnog spomenika na Petrovoj gori, sa koga je, nekoliko godina posle okončanja rata, jedan hrvatski “domoljub” skinuo preko tonu nerđajućeg čelika, odvezao ga u Karlovac i prodao kao sekundarnu sirovinu.

Stojim i prisećam se “pikantog” podatka na koji sam nabasao u knjizi Vojin Bakić ili kratka povijest kiposlavije Darka Bekića. On svedoči kako Tuđman nesrećnog skulptora (sa kojim je, uzgred rečeno, isti taj Bakić delio zajedničku praunučad) smatra – kosmopolitom, dakle nepoćudnim da bude od koristi novoj hrvatskoj državi. Srbin iz Hrvatske, pa još kosmopolit – kakvo čudo prirode! Gotovo – podvala!

Okružen sam ovim Bakićevim diskovima, čiji su gabariti dostojni sizifovske snage, upornosti i uzaludnosti, i dozivam u sećanje još jedan detalj. Naime, na nekoliko fotografija i snimaka Miloševića u svom kabinetu, za oko mi je zapinjala minijaturna replika čuvenog Bakićevog spomenika Stevanu Filipoviću, sa uzdignutim rukama, pred sam čin vešanja.

Danas Bakićevi čelični odresci vode nemi dijalog sa Suncem, demonstriraju kako niz koji je izgubio ravnotežu i svaku simetriju može izgledati uravnoteženo i živo. Pitam se da li su dve predsedničke mumije ikad iskreno pomislile na ljudsku sudbinu tvorca tog spomenika, na tragediju njegove braće u onom ratu, na pogibiju sina u ovom, na požar u ateljeu, na samoću i gorčinu sa kojom je otišao sa ovog sveta?

Pokušavam da shvatim kako to da jednom od najmodernijih i najvećih skulptora “sa ovih prostora” sudbina udeli (umro je 1992. godine) da doživi ono što svakom umetniku najteže pada – uništenje većeg broja reprezentativnih radova? Njegovo srpsko poreklo svakako mu nije išlo na ruku. Ni antifašistička poruka njegovih skulptura. Kao ni taj vražji kosmopolitizam. A da i ne govorimo o avangardnosti glavnine njegovog opusa.

U toj opštoj kakofoniji neko se ovih dana setio da bi se upravo datum kragujevačke tragedije mogao obeležavati kao državni praznik. Krenulo se, dakle, u prikupljanje potpisa za inicijativu da 21. oktobar bude Dan sećanja na žrtve fašizma u Srbiji u Drugom svetskom ratu. Dabome, pojavila su se i drugačija mišljenja, izrazi podrške i neodobravanja, nove ideje i novi predlozi. Bojim se da ćemo se načekati dok se ne rasplete još jedno zamršeno klupko.

Ostajem da stojim, usamljen nasred Bakićeve stilizovane pozornice, jednog od njegovih “testamentarnih ostvarenja”, između ovih prostranih humki ispod kojih leže nevino umoreni, lišeni svetlosti i vazduha, izvan ravnoteže i geometrijskog poretka. Ostajem, dakle, da snatrim nasred Bakićevog podijuma, bez publike, u žiži metalnog sjaja, usred racvetalih senki, otežao od sunčevih zraka, gledajući kako se lome i odskaču na sve strane ovog nerazumnog i nerazumljivog sveta.

Maribor 2012

Autor 3.9.2011. u 11:33

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija