Apsolutizam demokratičnosti

Autor 23.9.2011. u 13:17

Apsolutizam demokratičnosti

…ili zašto nam korijenje i travke više nisu dovoljne za sitost

“Razlog je jednostavan, kvalitet građanskih i kulturnih
 vrednosti nije na nivou koji bi tako nešto mogao da
 prihvati, a autoritarna i despotska tradicija, oličena u
 sistemima koji ne dozvoljavaju kritiku vlastodržaca, još
 uvek je u svesti prosečnih građana percepirana kao
 ,,stabilna izvesnost”, u kojoj se od građana traži samo
da budu poslušni i prate svoje nepogrešive vođe, koje će
 zauzvrat umesto njih odlučivati o kolektivnoj sudbini naroda.”
Demokratija, obeležje civilizovanog, građanskog društva, sada je to već gotovo izvesno, nije model koji bi mogao da do kraja bude primenjen u Srbiji. Razlog je jednostavan, kvalitet građanskih i kulturnih vrednosti nije na nivou koji bi tako nešto mogao da prihvati, a autoritarna i despotska tradicija, oličena u sistemima koji ne dozvoljavaju kritiku vlastodržaca, još uvek je u svesti prosečnih građana percepirana kao ,,stabilna izvesnost”, u kojoj se od građana traži samo da budu poslušni i prate svoje nepogrešive vođe, koje će zauzvrat umesto njih odlučivati o kolektivnoj sudbini naroda.

Prosto je neshvatljivo da se slika o omiljenim diktatorima, onima za koje se sa sigurnošću može reći da su vodili pogrešnu politiku, suprotnu interesima građana, sporo ili nikako ne menja. Danas se pristalice Miloševića pozivaju na njegov inat i prkos, pravilno držanje kičme u uslovima velike svetske zavere i sl., a zaboravljaju ratove, inflaciju, poniženja, restrikcije, bombardovanje, izgubljene živote… Jedan drugi karikaturalni lik, bivši potpredsednik srpske vlade, Vojislav Šešelj, čije se pristalice svakog vikenda okupljaju u centru moje male varoši pokušavajući da od prolaznika iskamče potpise za njegovo oslobađanje iz Hada/Haga (pathetic, really) zabavljao je sve do skora vaskoliki TV auditorijum u Srbiji svojim prostačkim ponašanjem, psovao sudije i Sud, utirući put i poslednjem uhićeniku, generalu Mladiću, čiji je jedan od prvih komentara u sudnici bio seksistički i ticao se dužine suknje neke sudske pripravnice. Danas oni sebe predstavljaju kao donkihotovske figure u borbi protiv nepravednog svetskog poretka nudeći poraženim građanima utehu svojim ,,herojskim” činom samožrtvovanja. Njegovim pristalicama sasvim je nebitno ko kome sudi, važno je da ih optuženi ,,razbija”. „Pobednik“, kako piše na bilbordu sa Šešeljevim likom, ovde je samo primer kako se u Srbiji izvrnutom percepcijom poraz uspešno pretvara u pobedu, irealno postaje zamena za činjenično stanje, a lična odgovornost podmeće se ni krivim ni dužnim građanima koji bi trebalo da osećaju kolektivnu krivicu. Žao mi je, ali mene niko nije pitao devedesetih da li se slažem sa mobilizacijom i ratovima. U moje ime ratovi nisu vođeni, tačka.

U periodu demokratskih promena, od 2000. naovamo pokušano je da se transformiše naše društvo. Ubistvom premijera Đinđića Srbija je, nažalost, vraćena na nivo pre petooktobarskih dešavanja. Institucije koje predstavljaju stubove ovog društva zaposeli su ljudi prokomunističkog, autoritarnog opredeljenja, poslušni šrafovi zarđalog mehanizma od kojeg se Evropa oprostila još sa padom Berlinskog zida. Zbog toga je, uostalom, Srbija na začelju tokova evropskih integracija, osuđena na stalno tumaranje između Istoka i Zapada, nemoćna da se modernizuje, nespremna na pravila igre u postkomunističkoj Evropi. Ni ta Evropa, da se razumemo, ne pomaže onom delu Srbije koji joj je naklonjen da do kraja spremno i bez zadrške poveruje u ispravnost evropske opcije. Najnovije insistiranje na Zakonu o restituciji pokazuje koliko malo Evropa zna o nama. Posle II svetskog rata, konfiskovane su kuće bogatih građana i komunisti su ih pretvorili u muzeje, biblioteke, galerije… Sada to sve treba vratiti pravim vlasnicima, ali to će značiti da sve ove ustanove moraju da dobiju nove zgrade i budu premeštene u reprezentativna zdanja, koja tek treba izgraditi. Dva svetska rata i nerazumni rat oko Kosova za Srbiju su predstvaljali nova rušenja i uništavanja, stradala je infrastruktura, a osiromašena privreda (inflacija je ovde „omiljena“ reč još od devedesetih) nemoćna je da se izbori sa platama i penzijama, a kamoli sa krupnim zahvatima na polju infrastrukture. Takođe, insistiranje na održavanju gej parade baca realne probleme građana Srbije u drugi plan i ističe nešto što svakako nije prioritet u ovom trenutku. Lako je sa 3000 evra brinuti o fokama, ozonskom omotaču i gej pravima, teško je sa 400 evra, koliko npr. iznosi prosečna plata visokoobrazovanog građanina ove zemlje.

Da se vratimo na temu, na neefikasnost demokratije u Srba. Stvar je, dakle, u mentalitetu, u nedostatku potencijala za građansko društvo, koje uključuje individualni angažman, a ne kolektivno mišljenje (Referendum oko Ustava) koje uključuje pravo na drugost, koje ne implicira ni rešenja tipa Ne u Nato ni Da za Ruse i ruski gas, koje dopušta građaninu da se integriše, a ne dezintegriše grupe koje kritički deluju, koje podstiče i neguje, koje brine… Antagonizam između „prve“ i „druge“ Srbije je očigledan i teško se stvari pomeraju u smislu pomirenja ova dva ekstrema. Tradicionalniji delovi srpskog društva, Crkva, SANU, profesionalna udruženja, grupe i pojedinci iz predmiloševićevskog perioda i delovi društva koji su posle dvehiljadite naivno poverovali da je demokratija alibi za eliminisanje svega što ne nosi predznak evropskog, zapadnjačkog modela, ni deset godina posle promene neokomunističkog režima nisu u stanju da pomere granice i približe stavove. Retorika koja uključuje izdajnike, podanike Zapada, petokolonaše, koja isključuje normalan dijalog u Parlamentu još uvek je na snazi u ovakvoj podeljenoj Srbiji.
Očigledno uspešno delovanje prethodne vlasti na restauraciji starog načina mišljenja, na bujanju nacionalizma i klerikalizma, prelilo se i u aktuelnu vladu, očigledno nespremnu na radikalne i brze rezove. Tako oformljena, prinuđena od starta na kompromise, usporena delovanjem pojedinaca iz bivše vlasti koji sada deluju kao opozicija, sadašnja vlast pokušava narodu (koji za demokratiju misli da je anarhija) da objasni svu specifičnost tranzicione Srbije. Istovremeno, pojačano delovanje sindikata, kojih inače nije bilo u vreme autoritarne vladavine Miloševića, pa ni Koštunice, govori o udruženom delovanju izmanipulisanih radnika, političkih partija i tajnih centara moći iz bezbednosnih službi, tihoj medijskoj podršci i nemoći vlasti da posao uradi do kraja, bez obzira na pritiske. Da li se demokratija ogleda i u pravu građana na vize bez čekanja? Zar nisu u ovoj zemlji ugroženi oni koje ne vole turbofolk? Treba li da sečemo delove tela i da unosimo bombe u Predsedništvo zbog gladi ili zbog toga što je to sada dozvoljeno?! Ali, sada je demokratija, kažu radnici, uništeni u vreme devedesetih, koji su naknadno progledali posle godina ćutanja i čekanja. Šta ih je do danas sprečavalo da ustanu? Štampani i elektronski mediji, tako blagonakloni prema uzroku našeg kolektivnog pada, danas se u ime demokratije svim snagama ustremljuju na sve što ne preferira opanak i ne piše ćirilicu, doprinoseći i dalje lažnoj slici koju o sebi imamo; zar nisu mitomanstvo i uljuljkivanje u sopstvene samoobmane srpski narod doveli na margine civilizovanih društava? Danas, direktor RTS-a vapi za demokratijom. Bez imalo stida, čovek koji je izjavio ,,Ako Đinđić preživi, Srbija neće”, danas se žali kako se politika umešala u nezavisnost Javnog servisa RTS-a, državne televizije. Inače, Javni servis nije nikada imao veze sa politikom, pitajte Komrakova, Milanovića i Vučelića, nekadašnje vedete Radio Televizije Srbije.
Najnovija dešavanja poslednjih godina pokazuju da je i brzina puža optimalna brzina kojom se stiže u čekaonicu evropske porodice. Iako se ukorenjene navike teško i sporo brišu, čini se i da je strategija „štapa i šargarepe“, koje tako neuspešno veliki testiraju na večito nestabilnim balkanskim prostorima, nešto što mnoge prozapadno orijentisane ljude u našoj zemlji pretvara u evroskeptike. Chelsey Lately ili odbegli general, ratni zločinac, koji je 15 godina sve nas ovde držao kao taoce, sve je to lice i naličje jednog te istog političkog talk-showa, koji kao rezultat daje apatiju, rezignaciju i gubitak volje da se stvari pokrenu u pozitivnom pravcu. Dokle god su Srbi bad guys, a Amerikanci good guys, dokle god su predrasude tako ukorenjene a razlike tako neprihvatljive, do tada će i animozitet između onih koji bi barem da probaju da se razočaraju u „američki san“ i onih koji nizašta na svetu ne bi menjali svoj domaći inat i nacionalni ponos biti veliki.
Dok čekamo nove Vođe (poznati srpski pisac Radoje Domanović već je u svojim satirama uspešno opisao prošle, sadašnje i buduće političare) koje će uspešno misliti umesto nas, ostaje nam da se zapitamo kada će se i tamo i ovde dogoditi ,,preumljenje”, taj konačni kvrc u glavama ljudi, šta je potrebno da bi se otarasili balasta prošlosti, šta je neophodno da bi nas doživljavali kao jednake, kada će više puta nasamareno glasačko telo konačno evoluirati u slobodne građane.

Demokratija? Ne verujem. Ili možda jedan prosvećeni apsolutista, kojeg ćemo na tihoj vatri lagano da krčkamo, sve dok ne omekša?

Tagovi:
Autor 23.9.2011. u 13:17

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija