Balansiranje debalansa

Željko Pavićević
Autor 19.3.2013. u 20:12

Interesantno je da u poslednje vreme imamo ekspanziju populizma i lažne empatije kojekakvih dušebrižnika, autora tekstova rubrike “Pogledi” dnevnog lista Politika. Njihovo populističko jadikovanje nad zatečenim stanjem društva je tako patetično i bljutavo da u najmanju ruku izaziva gađenje. Priznajem da dovodim u sumnju moralne kvalitete proslavljenog Bujketa, te njegovo poimanje “slobode izražavanja”. Ako to nije onaj isti list iz ere Hadži-Antića, onda kako to da svako smeće može biti objavljeno u ovom, danas donekle jako popularnom štampanom mediju?

Pored teksta “Preokret”, gurua liberalne demokratije i prof. Borisa Begovića, u kojem sugeriše alternativnu koncepciju približavanja EU na punoj ekonomskoj, ali ne i političkoj integraciji (što je, moglo bi se reći, science fiction ukoliko se uzme u obzir trenutna pozicija Srbije), na desetogodišnjicu atentata na premijera Srbije u Politici je osvanuo tekst Đorđa Vukadinovića “Đinđić i sledbenici” [1]. Autor u svom tekstu krajnje cinično, donekle i bolesno, pokušava da ukaže na jednakost “dve” Srbije, apelujući na javnost da će doći vreme kada će se uspostaviti realniji i pravedniji balans između rigidnog sistema Slobodana Miloševića i vizije moderne Srbije, osposobljene za šanse i izazove 21. veka, dr Zorana Đinđića.

Ponešen lažnim saosećanjem, g-din Vukadinović tekst započinje izražavanjem nezadovoljstva izazvanog odlaskom aktuelnog državnog vrha Srbije u Brisel baš na dan smrti jednog od najvećih zlikovaca moderne srbijanske istorije, Slobodana Miloševića. Nešto se ne sećam kolona političke elite “prve Srbije” i polaganja venaca na mesto obeleženo pod lipom u proteklih nekoliko godina u Požarevcu. Ukoliko kontinuitet žalosti bivših Slobinih saradnika i obožavatelja nije prekinut (jer nije ni postojao), zašto bi se onda srdio g-din Vukadinović? Možda su razlozi lošeg raspoloženja Vukadinovića to što tog oblačnog 11. marta nije imao društvo u dvorištu kraj lipe, dok je prolivao suze krokodilske, ili nedovoljno posvećena pažnja medija liku i delu Slobodana Miloševića.

Aktuelni državni vrh bije tešku bitku, pre svega sa svojim emocijama. Polaganje venaca ispred zgrade vlade, u senci svega što su činili, ne tako davno, na političkoj sceni Srbije, sigurno nije jednostavno. Ipak, ne vidim ništa sporno u “više-manje” zastupanju Zoranovih ideja od strane njegovih nekadašnjih protivnika. Realno je da je ekspoze Zorana Đinđića obuhvatio sve ono što je bilo/jeste neophodno učiniti kako bi se okončala decenijska tranzicija i krenulo putem dostizanja razvijenih privreda. To se odnosilo na osiguranje opšte političke stabilnosti u regionu, stvaranje stabilnih demokratskih institucija (dobra vladavina, nezavisno sudstvo i lična i imovinska bezbednost), zakonodavstvo pre svega u oblasti poslovanja i obrazovanje (stvaranje kvalifikovane i pouzdane radne snage). Svako ko je razumeo ove uslove svestan je da su oni bili/jesu neophodni za sticanje kredibiliteta i razvoj Srbije. Zoran nije izmislio rupu na saksiji, ali je konstatovao da saksija ima rupu i objasnio čemu ta rupa služi. Možda je g-dinu Vukadinoviću, baš kao i većini građana, stran pojam “kontinualno unapređenje”, ali bez toga nema progresa. Aca Vučić je to shvatio (i stavio naočare). To samo ide u prilog jačanja “mita o Zoranu”, a nikako ka balansu sa rigidnim sistemom porodice Milošević i njegovih “saradnika”.

U trenutku atentata, prema tadašnjim anketama, Zoran je bio najnepopularniji političar u Srbiji. Danas, deset godina kasnije, veliki broj tada anketiranih se utrkuje za Đinđićevo političko zaveštanje zajedno sa onima koji su ga onomad verno pratili. Ipak, ovakav obrt u posthumnom rejtingu pokojnog premijera ne daje pravo g-dinu Vukadinoviću da jadno komentariše i nipodaštava lik i delo Zorana Đinđića ističući nekakvo njegovo “patriotisanje” sredinom devedesetih. Teško je reći da su Abraham Lincoln, J.F. Kennedy, Mahatma Gandhi ili Martin Luther King,Jr bili idealni, baš kao što nije bio ni Đinđić, ali ona energija i entuzijazam kojim su širili svoju viziju i način na koji su delovali u javnosti ih podiže na mnogo viši nivo koji g-din Vukadinović nikada neće shvatiti, a kamoli dostići. Sa druge strane, poređenje popularnosti Miloševića i Đinđića pre i posle smrti više govori o stanju svesti i morala konfuznog srbijanskog građanstva nego o tendencijama uspostavljanja balansa između biografija imenovanih. Vizija “Velike Srbije” Slobodana Miloševića (u senci Memoranduma iz 1986 godine) i Zoranova vizija moderne Srbije nikako se ne mogu dovesti u jednakost, a ukoliko “vagane” količine nisu jednake, one ne mogu biti u ravnoteži.

Kratak osvrt g-dina Vukadinovića na biografije dva veoma važna političara novije srbijanske istorije i njegovo viđenje kompleksnosti i isprepletanosti njihovih političkih sudbina svrstava ovog somborskog filozofa u grupu onih koji uporno pokušavaju diskreditovati ono malo pozitivne energije koja krasi Srbiju. Ukoliko je ono što je napisao autor u svom tekstu “nova srpska politička misao”, onda sam zasigurno protiv uvođenja noviteta u trenutno veoma konfuznu srpsku političku misao, jer ona ne bi dovela do “kontinualnog unapređenja” već do potpunog ustoličenja rigidnog sistema vrednosti.

[1] “Đinđić i sledbenici” by Đorđe Vukadinović http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Dindjic-i-sledbenici.sr.html

Željko Pavićević
Autor 19.3.2013. u 20:12

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija