Buđenje

Autor 19.8.2011. u 09:58

Buđenje

 

U mnogim aspektima bliži smo danas pitanjima 19.veka nego revolucionarnoj istoriji 20. Ogroman broj fenomena vezanih za 19.vek se ponovo javlja: ogromna populacija siromašnih, povećavanje nejednakosti, politika koja je u službi interesa bogatih, nihilizam kod većine mladih, servilnost većeg dela inteligencije; sabijen, opsadni eksperimentalizam nekolicine grupa koje pokušavaju da nađu način da izraze komunističku hipotezu… Ovo je bez sumnje i razlog zašto danas, kao i u 19. veku, nije u pitanju pobeda hipoteze, već uslovi mogućnosti njenog postojanja. To je naš zadatak, tokom rekacionarnog perioda koji trenutno vlada: putem kombinacije procesa mišljenja – uvek globalnog, ili univerzalnog, po karakteru – i političkog iskustva, uvek lokalnog i pojedinačnog, ali prenosivog, da obnovimo komunističku hipotezu, u našoj svesti i na terenu.

                         (Alain Badiou, Komunistička hipoteza, Zlatna greda, br. 115/116 Novi Sad 2011;

                             The Communist Hypothesis, New Left Rewiew,49, Jan-Feb. 2008, pp. 29-42)

 

Izgleda da je istorija krenula unazad, sudeći po uvidu francuskog filozofa Alana Badju-a, i da današnja situacija doista više odgovara onim istorijskim okolnostima koje su vladale u 19. veku. Zar je moguće da smo se, posle svih napora čovečanstva u 20. veku, vratili u ‘praskozorije’ velikih promena? «Ko ne pamti iznova pokušava» – pevao je nekada Džoni Štulić i zato nam se istorija i ponavlja jer ukoliko nema svesti o promeni, to jeste ukoliko svet uzimamo za ‘gotov’ i takav kakav jeste, onda će nam se istorija ‘događati’ uvek iznova. Istoriju nije dovoljno poznavati već treba o njoj i kritički misliti, a za to je neophodno razvijati povesnu svest koja može da istoriju prerađuje na način racionalno-analitičkog uvida. Sentimenatalizacija istorijskih događaja dovodi do iskrivljene slike i pogrešnog pristupa što može imati fatalne posledice. Mislim da su narodi na Balkanu itekako osetili šta znači mitologizacija i sublimacija istorije i da ona ume krvavo da uzvrati na njeno pogrešno ili zlonamerno tumačenje. No, kako se mi to vratismo u 19. vek? Zar posle svih tenhičko-tehnoloških čuda i instant-demokratije koja se tako dobro zapamtila gotovo u celom svetu? Pa, izgleda da smo kroz 20. vek nekako išli hodom raka i na volšeban način otišli u prošlost umesto u budućnost. Razloge za ovaj istorijski povratak trebamo tražiti opet u samoj istoriji, ali razvijajući svest o sopstvenom mestu i ulozi u događajima koji su stvorili mogućnost za tzv. vraćanje na početke savremenog doba. Očigledno da tehnički razvoj ne znači i razvoj povesne svesti već je neophodno i promišljanje naše današnje sitaucije koja je i ključ za razumevanje  prijašnjih događaja. Naravno da ovde nije reč o stvarnom povratku na neka prošla vremena, nećemo se opet voziti u kočijama, nositi štapove i podizati cilindre kako bi pozdravili dame na ulici, ne, ovde je reč o stvaranju alternative da ovaj svet, koji se suzio i poravnao po potrebama nekolicine, opet učinimo šarolikim i punim mogućnosti. Našem svetu je danas potrebna ‘komunistička hipoteza’ – kako je to rekao Alan Badju, to jeste svest o svetu u kome nije normalno da bogata manjina vlada ogromnom populacijom siromašnih ljudi.

«Moramo da iznova uspostavimo komunističku hipotezu – kao predstavu da podređivanje rada vladajućoj klasi nije neizbežno – unutar ideološke sfere.» (A. Badiou,isto)

Upravo zbog uspostavljanja komunističke hipoteze, to jeste radi nasušne potrebe za njom, mi se i vraćamo u 19. vek. Neoliberalni kapitalizam je danas jednako nemilosrdan i slep-gluh za potrebe i prava siromašnih kao i ondašnji kolonijalno-imperijalistički koji je dominirao u 19. veku. Naravno, vremena su se promenila i mi ne možemo odgovore tražiti u starim matricama, ali svakako možemo crpiti ili se pak inspirisati iskustvima nekadašnjih revolucionara. ‘Bauk komunizma’ – koji je nekada plašio bogatu manjinu, a Karl Marks je u svom ‘Manifestu’ najavio da će ovaj ‘bauk’ ovladati svetom – je i danas neophodan radi buđenja svesti o svetu u kome  živi  srećno i zadovoljno samo nekolicina bogatih dok su većini ostalog sveta vrata ovog ‘vrlog-divnog’ sveta zaključana i zamandaljena za veki-vekov… Prikupljanje snage i svesti da možemo svet promeniti i opet od njega napraviti oazu šarolikosti i razlika – to je alternativa, ali i nada koju nam donosi komunistička hipoteza. Ova hipoteza ne znači da morate postati lenjinista, trockista ili pak titoista kako bi promenili svet. Ne, kako smo već ustanovili, stare matrice se mogu koristiti, ali se ne mogu prekopirati u novim uslovima. Novi svet traži i novu komunističku hipotezu koja treba biti odraz stremljenja većine ljudi, ma kako različiti oni bili.

Neoliberalna ideologija nas želi ubediti da je ovaj svet ‘najbolji od svih mogućih’ i da neka nova ideologija o promeni sveta u smislu imovinske jednakosti je nepotrebna utopija koja je u 20. veku odnela mnogo života i povukla dobar deo sveta u komunističku zabludu i život sa ‘one strane gvozdene ograde’ koju su opet sami napravili. Revolucije su nepotrebne jer je model liberalne demokratije pravo rešenje za sve i zato je samo treba širiti svima onima koji nisu upoznati sa njenim blagodetima, bez obzira da li su oni spremni da prihvate ‘našu’ demokratiju. Rezultati ‘širenja’ demokratije su nam dobro poznati, a rezultate demokratskih ‘promena’ danas na svojoj koži osećaju milioni siromašnih ljudi koji strahuju za svoje živote ili pak sudbinu svojih najbližih. Demokratija siromašnim ljudima u Aziji, Africi, Južnoj Americi nije donela prosperitet, naprotiv, donela im je glad, ratove, krvave diktatore i kolonizatore koji im otimaju rudna bogatsva ili ih eksploatišu kao jeftinu radnu snagu. Jedan svet – koji je ideal današnje globalizacije kroz demokratizaciju –  je velika prevara koju su smislile moćne korporacije kako bi nas lakše porobili i upregli da radimo za njih. Današnje, tzv. napredne zemlje nimalo se ne razlikuju od kolonijalnih sila iz 19. veka koje su nemilosrdno delile svet prema svojim interesima. Isto to rade danas SAD-e, Velika Britanija, Francuska itd. samo što se kriju iza ‘demokratskih promena’ i ‘ljudskih sloboda’. Ne bih želeo da zvučim isto kao oni histerični antiglobalisti-nacionalisti koji nas redovno plaše svojim mračnim teorijama i vizijama, ali bi čovek morao biti izuzetno glup da ne vidi šta se ‘iza brega valja’. Neoliberalna ideologija, koja se sprovodila kroz tzv. ‘tačerizam’ i ‘reganizam’, je danas vladajuća i po njenim aršinima se vodi ekonomija i politika za celi svet. Svet je samo tržište na kome bogati moćnici ostvaruju profit dok su ostali samo pijuni u njihovoj igri. Njihova jedina briga je da i ono malo ostataka države socijalnog staranja unište i potpuno prilagode ‘novom poretku’. Pod parolom ‘za mir, demokratiju i ljudska prava’ tzv. velike sile ruše sve pred sobom ne bi li se dočepale novih izvora energije i sirovina, a samim tim i većih zarada. I nije dovoljno  što pljačkaju, ubijaju i progone ljude koji im se nađu na putu već nas teraju da im se divimo i kopiramo njihove modele uspešnog poslovanja i suživota sa drugima. Zato nam je potrebna nova komunistička hipoteza koja će ujediniti sve ljude koji ne žele više da trpe zulum nekoliko prebogatih država i njenih menadžera.

«Pad Berlinskog zida trebalo je da najavi dolazak sveta slobode i demokratije. Dve decenije kasnije, jasno je da se svetski zid jednostavno pomerio: umesto da razdvaja Istok i Zapad, on sada deli bogati kapitalistički Sever od siromašnog i razorenog Juga. Novi se zidovi uzdižu svuda po svetu: između Palestinaca i Izraelaca, između Meksika i SAD, između Afrike i španskih enklava, između užitaka bogatstva i želja siromašnih, bili oni seljaci u selima ili stanovnici gradova u favelama, predgrađima, hostelima ili kartonskim naseljima. Cena, navodno, jedinstvenog sveta kapitala brutalna je podela ljudske egzistencije na oblasti razdvojene policijskim psima, birokratskim kontrolnim punktovima, pomorskim kontroloma, bodljikavom žicom i progonima. ‘Problem emigracije’ koji je zapravo posledica uslova u kojima rade radnici drugih zemalja dokazuje – kroz kategorije ljudskih života – da je ‘jedan svet’ globalizacije prevara.» (Isto)

 

Radite za par stotina eura, za nekog ko dolazi mercedesom na posao a na vas gleda kao na poslednju gnjidu; živite od danas do sutra i uporno vam pričaju kako ne može bolje: ćuti di si, kaki si i za bolje nisi! Radite pet poslova da biste preživeli i unapred žalite svoju decu jer im ne možete priuštiti sigurniju budućnost. Dolazite kući sa posla, umorni i poniženi… Žena vam služi večeru mada i sama jedva stoji na nogama jer je ceo dan prala stubišta i čistila kancelarije. Drugačije ste zamišljali svoj život. Znam, i ja sam… Zbog toga se moramo probuditi i buditi sve oko sebe: zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom

                                             zbog anonimnih reči trgova budim je

                                              zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova

                                              budim je zbog ove naše planete koja će možda

                                                               biti mina u raskrvavljenom nebu

                                              zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih

                                                                                               između dve bitke

                                               kada nebo nije bilo veliki kavez za ptice

                                                                                                 nego aerodrom

                                             (Branko Miljković – stihovi iz pesme Uzalud je budim)

 


Autor 19.8.2011. u 09:58

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija