Čedomir Petrović: Diplomatsko zlopaćenje po belom svetu

Čedomir Petrović
Autor 20.12.2014. u 13:54

Čedomir Petrović: Diplomatsko zlopaćenje po belom svetu

Ovo je priča o jednom moralnom padu, ukoliko je imalo šta da padne. O osobi sa velikim mentalnim lutanjima i problemima, koja je naplatila svoj nacionalizam i šovinizam, kao retko ko

Taman pomisliš da nema više razloga pisati o bilo čemu, da je došlo do prezasićenosti tema i gomilanja slova a onda te, ta prokleta znatiželja pokrene da čitaš sve i svašta i naiđeš, normalno, većinom na svašta.

Pomisliš, smirili se malo, možda neće više a ono rečenica, ne izvučena iz konteksta, već je ceo kontekst u toj rečenici. Bataković, srpski istoričar i diplomata, ovo diplomata mu valjda dođe kao zanimanje, u intervjuu za Večernje novosti kaže da je “nama Srbima problem što nismo Srbi onako kako to prošlost nalaže, jer nije normalno da više volimo Dubrovnik od Kopaonika, Jahorinu od Stare planine ili Rovinj od Vrnjačke Banje”.

E, preko ovih uvredljivih i primitivnih usporedbi, koje vraćaju vreme unazad, u rat, u zlo i mržnju, nisam mogao da pređem. Razumeo bih da je ovo izjavio neki radikal ili „četonja“ ali jedan magistar, jedan doktor, pa još sa Sorbone. Trostruki nosilac ambasadorskog zvanja, u Grčkoj, Kanadi i Francuskoj?! Onaj koji bi trebalo da bude kosmopolit. Da li je moguće da smo tolika sirotinja u ljudstvu da nemamo nikog drugog do Batakovića, čiji um počinje odavno i uveliko da trokira?

Odmah, na početku, moj odgovor je – volim ono što ja volim. Što osećam i što pamtim. Kao dete, u Balšićevoj ulici voleo sam da gledam kako se valjaju i igraju u prašini dživdžani, dok sunce malakšava iza kukuruza. Voleo sam da se probudim noću u Rovinju i gledam ribarske čamce na „sviću“, kako kao svici prekriju zaliv. Zavidim Mirku Kovaču što je poslednje godine proveo u Rovinju. Tamo je lepo i umreti. Volim kad je ljuta zima i sneg pritisne veliki bor u našoj bašti i napravi od njega pognutog starca, ja mu priđem i otresem sneg  s njega, a on mi kaže – Hvali ti, sad sam mlađi mnogo godina. Volim da lunzam po Trstu i blejim u radnje i da ne kupim ništa. Volim jednu rečicu u Gornjoj Šatornji kad skače preko kamenja…

Volim toliko mnogo stvari na svetu i u Srbiji, ali nikako samo zato što su u Srbiji. Bataković koketira sa šovinizmom, govoreći nam da nije normalno više voleti gradove i planine koje nisu u Srbiji i što nismo Srbi onako kako to prošlost nalaže?! Šta nam to prošlost nalaže? Da prizovemo cara Dušana ili da ponovo bombardujemo  Dubrovnik? Ili on i njegov mali kružok iz SANU sada deluju perfidnije pa pozivaju „prave“ Srbe da ne odlaze na leto u Hrvatsku, na njena predivna ostrva i more. Da preko zime ne idemo na Jahorinu, već na Staru planinu?!

Samo se vi zatvorite u Srbiju i ne mrdajte nigde. Ima mnogo mladih koji su gladni da vide sve lepote sveta, a koje vaše biće nije moglo, niti htelo da oseti. Ne pljuj po onome gde si velike pare zaradio, a ništa nisi radio. Ne spasavaj davljenike savetima sa obale.

“S druge strane, Srbija je uvek plaćala visoku cenu kao ‘mala Rusija’ na Balkanu, koja će, kako se na Zapadu procenjuje, u svakoj kriznoj situaciji stati uz Rusiju i potencijalno propustiti rusku flotu na Jadran“. E, tu ga je popušio ambasador, onoliko. I Rusi ga puše. Ne može „ruja“ ni u sandolini sa jednim veslom, osim da ga sisa, da uđe u Jadranski zaliv. Sve NATO do NATO!

Sada dolazi do potpune preobrazbe Batakovića ambasadora u Batakovića revolucionara. Cepa smoking i na sebe navlači odeću jednog običnog sirotinjskog srpskog penzionera. Vidim ga kroz maglu baruta kako stoji na barikadama sa srpskom zastavom u ruci. Pocepan, puši se, na tri mesta lakše ranjen. Njegove istorijske misli odjekuju Srbijom: „Država je prevarila građane, spas je u unutrašnjoj preobrazbi Srbije. Prodali smo se za male privilegije, stanove, zapošljavanja, za kraduckanje i došli do toga da je dva miliona ljudi ostalo bez posla da bi se 10 tajkuna i njihovih ljubavnica vozikali u jahtama od tri ili pet miliona evra, a čitav jedan narod je izgubio perspektivu“.

Tajac! Srbija je na nogama! Srbija se ponovo budi! Da li dobijamo srpskog Robespjera?

“Države su se dočepali partijski klanovi, pa se ljudi učlanjuju u stranke, lepe plakate i rade druge besmislene poslove da bi za par godina postali direktori ili državni sekretari bez ikakvih odgovarajućih znanja. Politikom se ljudi danas bave, ne da bi pomogli svom narodu ili da bi svoje znanje iskoristili za boljitak zemlje, pa onda i za vlastiti i boljitak svoje porodice i prijatelja. Naprotiv, to je način da se dođe do dobro plaćenih položaja, da se zapošljavaju snaje, šurnjaje, ljubavnice, kumići, a onda se ta piramida spušta sve do vratara. Nevolja što kod nas svi pokušavaju da se ugrade”.

Ne gasite svetlo, ima još. Ovo gore izrečeno, bilo je u najvećoj ekspanziji baš u vreme kada su Bataković i njegova Demokratska stranka bili na vlasti.

“Taj jajarsko-funjarski pristup ekonomiji i životu predstavlja nedostatak odgovornosti, ljubavi prema otadžbini, razumevanja šta je opšte dobro. Naš problem već decenijama je neusaglašenost oko osnovnih pitanja.”

Ovo jeste mnogo tužno, ali sada kreće još tužnija priča o njegovoj deci i njihovom mukotrpnom životu, dilemama i lutanjima po hemisferama u potrazi za izgubljenim odgovorima.

“Moja deca su u anglosaksonskim školama, osnovnim i srednjim, vodila prave male ratove sa svojim nastavnicima oko toga da li je Srbija 1914. zaista bila teroristička država, da li je Princip bio terorista, i koliko je Crna ruka potpukovnika Apisa kriva za smrt miliona ljudi u Velikom ratu. Sećam se i pitanja moga sina kada je spremao maturski rad – da li je Pašić zaista znao, kako tvrdi ‘Vikipedija’, da se sprema atentat na Franca Ferdinanda? Slična su, takođe, veoma negativna, i iskustva dece mojih prijatelja i rođaka rasutih po zapadnoj hemisferi u poslednjih nekoliko decenija. Nije, međutim, dovoljno da naša deca po svetu, zatečena strašnom medijskom hajkom prenetom u udžbenike, sama traže po internetu prave odgovore na ova teška pitanja.”

Potresen i u suzama, maramicom brišem tastaturu i miša, i jedva nekako nastavljam da pišem: Vratite, Batakoviću, svoju decu i decu vaših prijatelja i rođaka. Neka dođu u bratski zagrljaj Vrnjačkoj Banji, Staroj planini, Gornjem i Donjem Brijanju. Gde su bili kada su krenule strašne poplave i počela da ruše čitava mesta? Kada su se ljudi davili. Kada se stoka i živina davila. Kada se čitava Srbija davila. Gde su sva ta vaša deca da brane Srbiju tamo gde je potrebno? Da zavrnu rukave i zagaze duboko u mulj i blato. Da dodaju jedan drugom džakove s peskom i bacaju ih na poslednju odbranu. Pustite sada tu vašu odbranu Srbije i vaše male ratove sa nastavnicima diljem sveta i da li je Pašić zaista znao da se sprema atentat na Ferdinanda. Nemojte se više maltretirati i jebavati po tim hemisferama, meridijanima i polutarima. Ovde je istina. Istina je u dvadeset miliona poginulih, isto toliko bogalja u Prvom svetskom ratu, razaranja država i privreda u njima.

Idite kod njih. Saberite tu decu vašu i vaših prijatelja i rođaka i čitajte im vaše knjige. Ne moraju sama da traže odgovore po internetu. Naći će ih sve u vašim knjigama. Možete da nastupate širom Amerike, kao putujuća trupa propovednika. Ima tamo mnogo naših nedotupavih. Namlatićete grdne pare, pa možda i vi jednom kupite jahtu kao onih “naših” 10 tajkuna i sa ljubavnicama se vozikate u jahtama od tri do pet miliona evra, ili ćete novac dati onim dva miliona ljudi koji su ostali bez posla i vratiti čitavom jednom narodu izgubljenu perspektivu?

                                                         photo-srbija-licnosti-batakovic_dusan-Batakovic_09_u_582664411

Dušan Bataković, tužni rodolju; Photo: Stock

Šta reći na kraju, a pokušati ostati normalan i koliko toliko dostojanstven u sažetku svega izrečenog od strane jednog srpskog istoričara i u slobodnom vremenu osobe koja se bavila diplomatijom? Ovo je priča o jednom moralnom padu, ukoliko je imalo šta da padne. O osobi sa velikim mentalnim lutanjima i problemima, koja je naplatila svoj nacionalizam i šovinizam, kao retko ko.

Vaša deca su u anglosaksonskim školama, osnovnim i srednjim, vodila prave male ratove sa svojim nastavnicima oko toga da li je Srbija 1914. zaista bila teroristička država …

Naša deca danas idu svaki dan motokultivatorom trideset kilometara do škole i trideset kilometara natrag do kuće. Naša romska deca danas gore u kartonskim kućama, jer takvi kao vi ne znate šta ćete s njima. Naša deca su nekada davno, posle Drugog svetskog rata, kao đaci-pešaci išla po mraku do škole uz pratnju vukova. Postali ljudi, radili, otišli u penziju i sada im uzimaju 10% od penzije.

Vi i vama slični kancelarijski i ambasadorski moljci ne izlazite na ulice. Može se narodu učiniti da vas od nekud znaju, ali se ne mogu setiti odakle. Posle će biti kasno. Možda vas pomešaju sa Bajatovićem, što za vas nikako ne bi bilo dobro.

I opet ta deca sa hemisfera, sa svojim glupim i dosadnim pitanjem: Da li je Pašić zaista znao da se sprema atentat na Franca Ferdinanda?

Teže je pitanje postavila Pašićeva unuka svom dedi jedne večeri: Da li ti deda pre nego što zaspiš staviš bradu iznad ili ispod jorgana? Od tada je Pašić počeo da pati od nesanice, jer nikada ranije nije razmišljao o tome.

Da je unuka bila upornija i da ga je pitala: Deda, da li si ti znao da se priprema atentat na Franca Ferdinanda? – odgovorio bi joj u sekundi: Da, znao sam.

E-novine

Čedomir Petrović
Autor 20.12.2014. u 13:54

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija