Čedomir Petrović: Intelektualno krdo

Izdvajamo

• Lakše je gledati u drugog, pljuvati po njemu i njegovoj porodici. Pozivati na linč koji im se lako može obiti o glavu. Vređati, omalovažavati ali ne pružati nikakav kontra argument. To postaje čopor. Nestaje vlastita inicijativa i odgovornost. Nije im važno gubljenje slobode. Tu se anonimusi osećaju sigurno, bezbedno i zaštićeno. Od čega? Od koga? Opet od samih sebe. Od svakog možeš pobeći ali nikad od sebe.

Povezani članci

• O mačkama i psima
• Zapaljen prelaz Jarinje, Thaçi krivi Beograd
• SEYMOUR HERSH: AMERIKA JE UNIŠTILA SJEVERNI TOK
• ŽIVJELA NAM ANTIFAŠISTIČKA BORBA ŽENA!
• Oliver Frljić za RSE: Dvostruka zloupotreba Đinđića
• Slavo Kukić: Je li najnovije unutarstranačko „pucanje“ i početak kraja SDA?

“Kolektivna svest” gomile nije jednostavan prosek svesti njenih pripadnika, već predstavlja kompleks novih crta koje nastaju povezivanjem ljudi u gomilu. Ove crte su mnogo manje vredne od svesti pojedinačnog intelektualno visoko razvijenog čoveka. Le Bon smatra da se u gomili pojedinci slivaju u nekakav intelektualni prosek u kome pojedinac gubi identitet. Zbog toga gomila nikada nije sposobna za dela koja zahtevaju visok stepen intelektualnih napora i u njenom socijalnom i političkom odlučivanju preovladavaju iracionalni, emocionalni ili metafizički činioci

“Šta bi radili da vi niste došli u Beograd,
kao što ste mogli da ne dođete
i kao što bi bilo bolje da niste ni došli?”

Duško Radović “Beograde, dobro jutro!”

Postoje datumi u životu ljudskog bića koji mogu biti presudni za njegov daljnji život i odrediti sudbinu i njega i njegovog potomstva. Tako je i sa nacijom. Kod Srba je to famozno Kosovo i njegovo polje i bitka na njemu vođena između tadašnje moćne sile Turske i Srbije.

To je raskrsnica na kojoj se određivala naša sudbina do dana današnjih. Kako celog društva, tako i pojedinaca. Kosovska bitka javljaće se kao reper svim događajima koji su sledili u našoj istoriji. Ako deo istorije skloniš u plakar da ti ne smeta, može da bude korisno jedno vreme ali doći će ono strašno vreme koje traži istinu. Istina može da uništi ali može i da mnogo pomogne. Pitanje je koliko je narod Srbije spreman da izvuče iz plakara istinu? Iz kog perioda svoje istorije i u kojoj meri?

Izgubili smo od Francuske u košarci. Svi su bili protiv nas. Sudije, gledaoci, teren, klizav parket, lopta lošeg kvaliteta, isuviše visoki koševi,  … šta sve nećemo izmisliti da opravdamo poraz. Sve nas to dovodi na tu raskrsnicu davne 1389. godine. Imali smo u čitavoj našoj istoriji strah da pogledamo sami u sebe. Sve poraze proglašavamo pobedama. Pobede ne znamo da vrednujemo. Uvek je krivica u drugom, nikad u nama, zato što nemamo hrabrosti da pogledamo u sebe.

Hvalili smo na sva usta gest nemačkog kancelara Vilija Branta koji je neočekivano klekao pred Spomenikom junacima Varšavskog geta, decembra 1970. godine, odajući tako poštu milionima jevrejskih žrtava holokausta. Odobravali, kada su se nemački kancelar Helmut Kol i francuski predsednik Fransoa Miteran 1984. godine, septembra meseca na ratnom poprištu kod Verdena uhvatili za ruke. Bio je to vrhunac procesa pomirenja dveju država. Da ne idemo dalje u primerima priznavanja strašnih i nepopravljivih grešaka i pomirenja nepomirljivih, zato što ćemo opet pobeći od samih sebe.

Neobrazovani i primitivni najlakše postižu dogovor sa samim sobom. To im je brzo i bezbolno. Tu nije potrebna pamet, onog sa čim su u deficitu. Za sve su drugi krivi. Tada osoba prestaje da postoji kao individua. Postaje deo mase, utapa se u nju, postaje krdo, štetno po sebe i društvo. Postaje predmet manipulacije onih koji ih doje mržnjom i slepilom. Onih koji nemaju hrabrosti da pogledaju u sebe. Lakše je gledati u drugog, pljuvati po njemu i njegovoj porodici. Pozivati na linč koji im se lako može obiti o glavu. Vređati, omalovažavati ali ne pružati nikakav kontra argument. To postaje čopor. Nestaje vlastita inicijativa i odgovornost. Nije im važno gubljenje slobode. Tu se anonimusi osećaju sigurno, bezbedno i zaštićeno. Od čega? Od koga? Opet od samih sebe. Od svakog možeš pobeći ali nikad od sebe.

Gustav Le Bon kaže: “Gomile su uvek igrale znatnu ulogu u životu naroda; ta, međutim, uloga nikada nije bila tako važna kao danas. Besvesno delanje gomila namesto svesne radnje pojedinaca – ovo je jedna od glavnih karakteristika našeg veka.” Po njemu, gomila je opterećena svim smrtnim grehovima. Ona je nepouzdana, iritabilna, sugestivna, lakoverna, sklona preterivanju, nestrpljiva i diktatorski raspoložena.

“Kolektivna svest” gomile nije jednostavan prosek svesti njenih pripadnika, već predstavlja kompleks novih crta koje nastaju povezivanjem ljudi u gomilu. Ove crte su mnogo manje vredne od svesti pojedinačnog intelektualno visoko razvijenog čoveka. Le Bon smatra da se u gomili pojedinci slivaju u nekakav intelektualni prosek u kome pojedinac gubi identitet. Zbog toga gomila nikada nije sposobna za dela koja zahtevaju visok stepen intelektualnih napora i u njenom socijalnom i političkom odlučivanju preovladavaju iracionalni, emocionalni ili metafizički činioci.

U masi je prisutna potpuna tolerantnost među pojedincima, apsolutna jednakost, potpuno ograničenje narcizma i gubljenje slobode pojedinca. Pojedinac u masi, prema Frojdu, intelektualno slabi, afektivno biva otkočen, gubi sposobnost umerenosti i odgađanja, postaje sklon prelaženju svih granica u izražavanju emocija, psihički jako regredira.

Masa je za Sigmunda Frojda ponovno oživljavanje horde. Krdo životinja ili ljudsko mnoštvo za njega ima nešto zajedničko: instiktivno podvrgavanje autoritetu vođe. U masi je prisutno poistovećivanje svakog pojedinca sa vođom. Pojedinci se identifikuju sa vođama u masi, kroz svoj idealni ego, dok se vođe identifikuju sa idejom. Vezivanjem za vođu u masi nestaju međusobne veze pojedinaca. Vođu mase, Frojd opisuje kao onog koji ne treba nikog da voli, koji sme imati narav gospodara, koji je apsolutno narcisoidan, siguran u sebe i samostalan, željan autoriteta sa potrebom podvrgavanja drugih. On je ideal mase i vlada svojim podanicima. Odnos pojedinca u masi prema vođi zapravo je identičan odnosu hipnotizovanog prema hipnotizeru.

Preko dana provereno neobrazovani i do zla boga netalentovani “gen.dir i glav.ur” najtiražnijeg dnevnog lista u Srbiji, novine koje imaju svetlu prošlost i veoma tamnu, gotovo crnu budućnost, ukoliko ostanu pod njim, preko noći navlači dugu belu odeždu i postaje vođa Kju Kluks Klana i portala u kome vlada fašizam i zakon linča. Proganjaju se oni koji misle i pišu drugačije. Postavljaju se slike sa pozivom – Traži se mrtav ili živ … Za živog, kao nagradu, dobijate jednogodišnju besplatnu pretplatu na infantilne tekstove “gen.dir i glav.ur”, što je ravno smrtnoj mentalnoj kazni. Njegov strah gledanja u sebe je paničan, saznanjem da ni na šta neće naići.

Kju Kluks Klan je 1920. godine imao 4.000.000. članova, a 2006. godine samo 5.000. Ukoliko sadašnji ostane na mestu na kome je, ne samo što nanosi nenadoknadivu štetu nivou i ugledu novinama koje imaju respektabilnu prošlost, nego postoji ozbiljna ugroženost prodaje i čitanja dotičnog najtiražnijeg lista.

Ima stvorova, čudnih stvorova, obraduje ih i zasmejava pogrebna muzika. Oni se najslađe najedu i napiju na daćama. Požališ takve …

E-novine