Čedomir Petrović: Razgovor sa Zoranom

Čedomir Petrović
Autor 12.3.2016. u 20:29

Čedomir Petrović: Razgovor sa Zoranom

Godišnjica atentata

Ti se nisi čuvao. Nisi mislio na sebe. Trošio si se mnogo. Da drugima bude bolje. Smetao si i onima koji su ti bili “bliski” i onima kojima si smetao živ. Oni što su mrzeli sve što dolazi spolja i plašili se svega stranog. Oni koji su živeli od rata i krvi i plašili se pravde. Popovi te nisu voleli a dao si im k’o što niko nije. Morao si da nestaneš. Zlo je nadvladalo

Popodne se lagano pretapalo u veče.  Kandila i sveće su dobijali svoje pravo značenje i kao svici obasjavali imena na nadgrobnim pločama.

Jednom u nedelji odem do svojih roditelja. U jesen očistim od lišća. Leti od maca koje doleću sa topola. Zimi od snega. Promenim vodu. Stavim sveže cveće. Obrišem ploču na kojoj pišu imena moje majke i mog oca. Datumi rođenja i odlaska. Prošlo je mnogo dana i noći od kada su otišli. Nijedna noć nije prošla a da ih nisam sanjao. I tu oni leže. U mojoj glavi. Srcu. Mislima. Počinjem da ličim na njih. Moje ruke. Prsti. Moji pokreti. Oni se nalaze u meni.

Kažem, popodne se lagano pretapalo u veče. Pošao sam kući. Još izdaleka sam ga ugledao i prepoznao. Sedeo je na maloj klupi skrajnutoj kraj puta. Stajao sam pored njega. Bio mi je leđima okrenut.

– Sedi.

Polako sam seo pored njega. Bila je jesen. Neki vetar je povremeno dolazio i nosio lišće. Ćutali smo. Dugo.

– Viđam te često.

– Da. Idem kod oca i majke. I ja ti se uvek javim kad prođem.

– Znam.

Photo: EPA/Saša Stanković

Opet tišina. Pitao me je tiho, više za sebe

– Da li je vredelo?

Odgovorio sam i pre nego što je završio pitanje.

– Nije. Došao si rano. Iznenada. Nisu te razumeli. Mnogi. Ovaj narod ne voli takve. Ne voli da se menja. Ne voli da radi. Na selu pitam – Zašto živite tako? Čistiji su vam svinjci od dvorišta. Oni mi kažu – Tako je živeo moj deda, moj otac i tako ću živeti i ja! A deca, pitam? On pljune i zavali flašu toplog piva. Oduvek sam mrzeo toplo pivo.

Okrenuo se ka meni i nasmejao. Onim njegovim razornim osmehom kojim je pokretao planine i zaustavljao reke. Osmehom velikog deteta iza kojeg se krila ogromna želja za pridobijanjem poverenja sagovornika. Menjanjem njegovog mišljenja u onakvo kakvo je on želeo.

– Trebalo je većini naroda puno vremena da se pripreme za tvoj dolazak. Pokazao si šta je dobro a šta zlo. Pokazao si nam put, i istinu i život. Videli su spas u tebi. Voleli su te i ovi što su vodili druge, velike zemlje. Ti se nisi čuvao. Nisi mislio na sebe. Trošio si se mnogo. Da drugima bude bolje. Smetao si i onima koji su ti bili “bliski” i onima kojima si smetao živ. Oni što su mrzeli sve što dolazi spolja i plašili se svega stranog. Oni koji su živeli od rata i krvi i plašili se pravde. Popovi te nisu voleli a dao si im k’o što niko nije. Morao si da nestaneš. Zlo je nadvladalo.

Imao je onaj ledeni izraz lica, kada je bio mnogo ljut.

Počeli su da lete gačci i svrake i da krešte. Jedna mi se pokakila na rame. Sada je imao onaj treći osmeh. Bore na čelu nabrane. Diskretni šeretski osmeh i glava malo iskrivljena u stranu. Izvadio sam maramicu.

– Nemoj da brišeš, kažu da je to sreća.

Ostavio sam to svračije govno na ramenu. Zbog njega. Šta bih sve uradio za njega.

– Vidiš da me čuvaju. Ima jedan u onoj kućici. I dan i noć.

– Čuvaju te da ne vaskrsneš. A ne od drugih.

Opet se smejao.

– I kažeš, nije vredelo.

– Ne. Jedan dan sa svojom decom vredi više od svega na svetu. I stranku, kojoj si sve dao, rasturili je, ubili, oni koji su ti bili najbliži. I njima si smetao. Retko te ko spominje. Takav smo narod. Loš.

Tišina.

– Pođi kući. Pada mrak.

– Ja volim da dođem kasno kada gotovo nema nikoga.

– Zar te nije strah?

– Strah me je kad izađem odavde.

Opet tišina. Dugo ćutanje. Lupio sam kao i obično.

– Vidimo se opet.

– Možda. Ko zna.

– Ja ti uvek mahnem kad prođem i kažem – Ćao, Zoki.

– Znam. Ima neki dođu jednom godišnje. Napravi se velika gužva i galama. Jedva čekam da odu i da se sve opet smiri. Volim kad dođu moji. Sami.

– Vremenom biće sve manje ovih za slikanje. Doći će odvojeno, u nekoliko kolona. Kao razbijena vojska. Ostaće samo tvoji. Idem polako.

– Možda su zatvorili kapiju.

– Ima jedna rupa u žici.

Ustao sam. Uzeo svoju torbu. Okrenuo se. Više nije bio na klupi. Pošao sam lagano. Pogledao sam ka njemu kao kad pogledam na odlasku mesto gde su moji roditelji. Samo je kandilo zatitralo. Samo je vetar naleteo. Samo je mesec zasjao jače.

I tako će biti svaki dan i noć. Nedelje. Meseci. Godine. Vekovi.

Šta će biti sa nama? Sa našom decom?

e-novine

Čedomir Petrović
Autor 12.3.2016. u 20:29

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija