Čekajući Dodoa

Amila Kahrović - Posavljak
Autor 13.4.2014. u 08:44

Čekajući Dodoa

Foto: Fena

Piše: Amila Kahrović Posavljak

(politička jednočinka)

Likovi: Bakir Izetbegović
             Dragan Čović

(Separe skupog resotrana u Mostaru, ulazi osiguranje, a za osiguranjem Bakir Izetbegović. Čović učtivo spušta jelovnik, pridiže se na noge i sa srdačnim osmijehom se približava Bakiru.)

Čović: Dobro došao! Kako si?

Izetbegović: A, evo… Već je malo bolje, smirili se protesti, a i ovo oko samo što nije ozdravilo.

Čović: Ma ja, smiruju se pomalo prosvjedi. Ali, ima ovih napornih likova… Svaki dan nešto hoće, a povrh toga i promet zaustavljaju.

Izetbegović: Ma znam, al’ dobro je šta je moglo biti. Brate, ja ne znam zašto se oni bune ovoliko jer nije im vala loše pa nek pričaju šta hoće. Odjebali smo Jugu, svako dobio svoj dio zemlje i šta sad hoće više?

Čović: Hoće posao, tako kažu.

Izetbegović: Ma imaju, brate, ali neće da rade. Znaš koliko ljudi u ovim mojim firmama da otkaz, kad je stoka vazda nezadovoljna. Imaju platu 350 maraka, svaka prva nedjelja u mjesecu im je slobodna, pa ne znam šta hoće više.

Čović: Znam. I kod mene. Imaju bogovske uvjete. Da vide oni kako se po Africi radi za dolar dnevno… A oni ovdje kao gospoda i opet se bune. Ali, nešto ja mislim da oni hoće da ih prijavimo.

(Bakir ga pogleda preko oka, Čović nastavlja…)

Čović: Mislim, vidiš da nas stežu.

Izetbegović: Pa zato sam i doš’o, da misle da se dogovaramo, da ujedinimo ljude i to…

Čović: Ne, to nikako! Nikakvo ujedinjenje ne dolazi u obzir! Možeš misliti kako bi tek bili navalentni da se ujedine!?

Izetbegović: Ma to ti i govorim, kako ne kontaš… Reći ćemo im da smo se sastali da napravimo dogovor da Mostar konačno počne funkcionisati i da ne bude podijeljen grad.

Čović: A, zašto baš Mostar?

Izetbegović: Pa zato što smo se ovdje našli, jebo ga ti! A i ovi su najuporniji.

Čović: Aha! Može, može… Samo, što ćemo im reći?

Izetbegović: Pa ne znam. Da, kako se zvalo ono studentsko sranje na Zukijevom univerzitetu? Onaj program… Sjećaš se? Bio je stalno u medijima.

Čović: Nemam blage veze. Znaš da ja ne pratim te tvoje muftije…

Izetbegović: Ama ono, (češe se po glavi) ne mogu da se sjetim… Ono kao da se svi ujedine, da ne bude podijela…. Ma ono, „gradimo mostove, a ne zidove“.

Čović: Da, i što s tim?

Izetbegović: Pa reći ćemo im da smo se sastali kako bi se napokon zidovi među ljudima u Mostaru srušili.

Čović: Ma ne pije, bolan, to vode. Htjet će nešto konkretno, vidiš da dosađuju s ovim prosvjedima svaki dan…

Izetbegović: Pa, imaš li ti prijedlog?

Čović: Gledaj, ja sam mislio da mi nešto pomogneš… Da mi uskočiš da odradimo ovo oko Aluminija malo.

Izetbegović: Kako? I kakve to veze ima s ovim o čemu pričamo?

Čović: Ma, ima… Slušaj! Malo se zajebajem s Aluminijem i svašta ti tu ima…

Izetbegović: Ma to je zbog vaše Elektroporivrede Herceg-Bosne.

Čović: Molim te, ne seri kad ne znaš… Uglavnom, nema veze, nek se zove kako hoćeš. Samo nek lova kapa…

Izetbegović: Ma, nemam ja ništa protiv tog naziva.

Čović: Ne možeš ni imati. To je moja elektroprivreda, odnosno, kako ja to volim reći na tv-u: „hrvatska“. Ti imaš svoju u Sarajevu. Svatko sebi! Ali neka se vidi da je svatko sebi, da se stoka ne ujedini. Nego, vidi, kad si već spomenuo muftiju… Jesu li nam ono dobro odradili?

Izetbegović: Ono, kad su se sastali s nama i pozvali da se pronađe rješenje i rekli da ne podržavaju nasilje?

Čović: Ma ja, to. Trebali bismo im dat’ štogod, da im se zahvalimo. Ja sam mislio neku crkvu malo srediti…

Izetbegović: Ekstra! Ja ću malo nekoj džamiji uručiti donaciju, sad smo otvorili Shiddy, ima robe s greškom. Taman da se riješimo.

Čović: Pametno! Mi, čim imamo nešto za smeće, napravimo donaciju. Onda i narod vidi kako smo mi dobri momci i kako nas Bog voli. Bog i Hrvati!

Izetbegović: Bog i Bošnjaci!

Čović: Bog i da ti ne kažem na što vas nabijem… Knjiga se zvala Hrvatski bog Mars, a nije bošnjački.

Izetbegović: Eto. Đe si ba Krleža? Nisam te prepozno…

(Smiju se obojica.)

Čović: Ali, je, je… Jesu nam to odradili. Baš su smirili masu. Znaš ono, Bog će ih kazniti. Bog silu ne voli, baš su fora. Nisu li?

Izetbegović: Ma, ja! I upozorili su ih da je ovo sve pokušaj da se vrati komunizam, a narod se još sjeća sarajevskog procesa.

Čović: Je l’ to ti, majke ti, još vjeruješ da se komunizam može vratiti?

Izetbegović: Ma, jok… Kakav komunizam. Nego, znaš, nek se malo boje.

Čović: Komunizma i Srba.

Izetbegović: Ma, ti sve tako protiv Srba, a dogovorio se s Dodom.

Čović: Da si bio pametan i ti bi. Velika je lova, braco. Velika! Oni se boje rata, ovi se nadaju trećem entitetu, a biznis cvate…

Izetbegović: Vidi, to ne smijem javno. Jebi ga, ima crvena linija koju ne smijem preći.

Čović: A zašto baš crvena? Da nije zelena?

Izetbegović: Ej, jebi se! Ja ti šale…

(Smiju se obojica.)

Čović: Da ti znaš kako bude kad su utakmice na našem području… E, što mi narod prepadnemo. Oni, bolan, misle eto Talibana.

Izetbegović: Lijepi strah…

Čiović: Lijepi strah, to ti kažem. Zato je, kada bolje skontam, možda i bolje da se nisi udružio sa mnom i s Dodom jer bi ono svi skontali… Evo, ujedinili se. Bosna kreće naprijed i to. A možda bi nas i otkrili.

Izetbegović: Ma ja, to nikako. Vidiš sad hoće k’o fol da pokrenu radnici opet fabrike.

Čović: Kakva baljezgarija, kakva radnička klasa, kakve trice…

Izetbegović: Pa, ja! Ali, ako pokrenu?

Čović: Joj tebe, jesi nervozan. Ti, majke mi, ovo razumio pravo ozbiljno. Slušaj bolan: nek’ pokrenu. Pa šta? Za dva-tri mjeseca tender, muljaža, ovo, ono… Mi odradimo svoje i kupimo tvornice i opet ih sjebemo. I odrađujemo uvoz i franšize.

Izetbegović: Ma, upravu si. Nervozan sam, jebi ga. Sad svi pričaju o tom preustroju, ustavu i tim fazonima. Nemam ja živaca za to. Nema tu žive pare…

Čović: Ma nemoj, bolan, oko toga. Što je tebi? Prvo, treći entitet će biti kad, i ako, ti i ja budemo bili udruženi. A za nešto na državnoj razini…, e za to moramo čekati Dodu.

Izetbegović: A, tog krkana niko ne dočeka.

Čović: Prvo, nemoj tako. Taj je gospodin, kojega ti nazivaš krikanom, meni donio milijune. Imali smo neke talove. A, i tebi valja. Priznao ti to ili ne.

Izetbegović: Ma, ti znaš da se mi baš i ne volimo previše.

Čović: Tko vam brani da se ne volite? Ti si, druže, na sigurnome dok je Dode. Što god bude, optužiš njega i boli te ona stvar…

Izetbegović: Pa jeste, to je tačno. Ali, vidi ovo. Ipak će Međunarodna zajednica početi, prije ili kasnije, da vrši pritisak.

Čović: Ali, oni se lože na demokraciju… Za svaku promjenu čekat će Dodu. A znaš njega, tvrdoglav k’o mazga. A i dobru lovu ima od ovog stanja. Neće ga ni njegovi čukun unuci htjeti promijeniti.

Izetbegović: Pa, to jeste. Znači ovdje nema ko čeka taj i dočeka….

Čović: Ja ne znam zbog čega se ti uzrujavaš. Vidi mene! Uvijek osmijeh na licu. Sve pet, čovječe. Prosvjedi jenjavaju, plenumi se glođu, Dodo surađuje, lova teče… Sve je po starom, bolan.

Izetbegović: Pa eto.

Čović: Kuliraj. Ako ljudi budu previše navaljivali da se ujedine, uvijek se može neki incident smisliti. Ne znam, neki Srbin upuca nekog Bošnjaka povratnika ili netko napadne crkvu u Sarajevu ili… ma, sad će Svjetsko prvenstvo. Vidjet ćeš, ovdje je problem za koga se navija: za Hrvatsku ili BiH.

Izebegović: Ja… Hej, skupljaš li sličice? Da igramo ćize-blize?

Čović: Može! Taman imamo one tvoje zidove što ćemo im reći da ih treba srušiti.

Izetbegović: Hahahahaha, koji li si ti šeret. Hajde onda da im kažemo da smo tu da rušimo zidove i još da…. da….

Čović: Da ćemo se naći kako bismo dalje razgovarali, veoma brzo.

Izetbegović: A, kada ćemo se naći?

Čović: Pa jesi li rekao pomoći oko onog sranja za Aluminij?

Izetbegović: Aha…

Čović: E, pa kad dođeš. Ionako nitko ne treba znati zašto si došao. Napravit ćemo iza zatvorenih vrata i nećemo im reći da smo pričali o Aluminiju, nego… Ne znam…
O pokretanju ekonomije.

Izetbegović: Dobro, može. A, šta ćemo im reć’ šta smo tad pričali?

Čović: Ma, smislit ćemo. I ti znaš nekad biti naporan, brate. Smislit ćemo nešto. Ne kvari nam ugođaj! Vidi lijepog dana, a naručio sam nam i najskuplji ručak pa ćemo jesti.

Izetbegović: Samo da nema svinjetine i alkohola!

Čović: Ma, ne brini. Poznat sam ja po gostoprimstvu. A, vidim da je tebi zaista stalo do toga, dok toga nema u onim tvojim centrima. A sigurno ti to što nema alkohola smanjuje profit?

Izetbegović: Bezbeli da smanjuje, ali jebi ga brate. To je imidž. Razumiješ?

Čović: Razumijem. Ja sam se baš zbog imidža ubio dižući križeve po Hercegovini. Mogao sam deset vikendica napraviti za taj novac. Al’, eto, mora se malo i u imidž uložiti.

Izetbegović: Odoh ja sad. Uglavnom, idemo s tom pričom o rušenju zidova. A ti vidi da nas reis i kardinal podrže nekim saopštenjem. Ha?

Čović: Dogovoreno!

Izetbegović: Ko će platiti ceh?

Čović: Pa, ja sam domaćin. A i legla su sredstva za obnovu jedne škole.

Izetbegović: Super, hajde doviđenja!

Čović: Super! Hajde, ćao! A za ovo prekrajanje – ne brini! Ne da Dodo. Nije budala!

(Ustaju, rukuju se i odlaze.)

Amila Kahrović - Posavljak
Autor 13.4.2014. u 08:44

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija