Čitulja za Srđu Popovića: „Jedan po jedan odlaze gospoda, u crnome lijesu…“

Povezani članci

• BAŠČA ILI ODA DJETINJSTVU OD ZVIJEZDA SKROJENOM
• Do ujedinjenja ljevice u BiH će doći, samo je pitanje kada
• POMOĆ SE ŠALJE SRCEM
• Boris Dežulović: Legenda o Mikiju Hajroviću
• Penzija srpska, ukaz bosanski
• Predrag Matvejević: Gospodo, dosta je bilo! Stalno ste na vlasti, šta ste učinili za narod

Ovo nije nekrolog, zna se ko i kome piše nekrolog. Ovo je samo čitulja, prevelikog obima da stane u zadate okvire.

Piše: Branka Dimitrijević

Jedva bih mogla da kažem da sam se poznavala sa Srđom Popovićem. Nekoliko puta sam se uzgred rukovala s njim. I zašto onda da mu uopšte pišem čitulju? Zato što će mi mnogo nedostajati njegova elegantna elokvencija i teško mi je pri pomisli da i dalje živim u zemlji u kojoj ni njega više nema.

Kad bi govorio ili napisao nešto, recimo za Peščanik, odmah bih pročitala. Kad bismo znali da će govoriti na nekoj televiziji, Vojin i ja promenili bismo planove kako da provedemo veče i čekali smo šta će Srđa da kaže. A uvek je imao šta da kaže, često rečitije i ubojitije od one nevelike grupe ljudi koja se nije povukla ili uplašila, koja nije prestajala javno da govori, ma kakva da su bila „vremena“, a uvek su bila i ostala takva da su prosto tražila da neko bez zaziranja objašnjava nepobitne činjenice, kritički komentariše ili analizira.

Srđa Popović se bavio advokaturom na najprofesionalniji mogući način, ali imao je istančan osećaj za teške stranputice društva kome je pripadao. Ove njegove dve osobine savršeno su se slile u jedno kad je prihvatio da posle kobnog ubistva Zorana Đinđića bude advokat njegove porodice. Precizno je otkrivao prljavštinu i zaveru koja je stajala iza Đinđićevog ubistva. Sve što je o tome rekao i napisao ostaće za istoriju koja se jednom, možda, bude pisala i o tom razdoblju.

Kad sam čula da nas je zauvek napustio, iz glave mi ne izbija prvi stih jedne pesme Ive Vojnovića „Jedan po jedan odlaze gospoda, u crnome lijesu…“

Peščanik.net