ENG
CRNI ČEDOMIRE VUCI DUPE NAZAD U SPLIT!
Autor/ica 👤Ivo Anić
Povezani članci
Pa dobro, bre, crni Čedomire, gde ćeš u Split, pa znaš da tamo biju umetnike, glumce, redatelje, jesi ti čoveče normalan?
No Čedomir ne bi bio Čedomir, da ga oni što biju i oni što mrze mogu zaplašiti. Ta nije ga mogao zaplašiti ni Sloba, ni milicijski pendrek, a kamo li tih nekih, nazovimo ih ljudi, koji bi mog Čedomira da biju.
Lijep je dan, a ja nervozan. Čekam, iz dva prvca stižu mi ljudi koje toliko poštujem i volim da ih jedva čekam zagrliti, stisnuti im ruku. Iz pravca Beograda stiže mi Čedomir Petrović sa svojom divnom suprugom, iz pravca Mostara, Amer i Peđa, ljudi sa kojima vodim iste bitke, suborci, moji ratnici sa Tačno.net portala. Štefica ne stiže jer joj je bolestan „cuko“, jebem ti cuku, psujem dok ih čekam.
Split diše svojim uobičajenim ritmom, nije još sparno, rekli bi mi u Split da je „taman“, turisti u grozdovima obilaze palaču, dive se gradu, njegovoj ljepoti, jednostavnosti. Objašnjavam Ameru kako mi naše razmirice, tj. „barufe“ fino izvodimo da ne remetimo ustaljeni ritam grada i mir koji turisti svakako trebaju. Jebe se Japanca što je Frljić u kazalištu, mi to fino obavimo u pola sata, malo „van ruke“, da turiste ne ometamo, malo se pobijemo i popičkaramo, a kasnije svi fino razlaz. I da se budno pazi da stranci ne primjete. Evo vidiš ovaj dvor, pokazujem Peđi, tu su se nema ura vrimena tukli, radnici i aktivisti, ali strogo u granicama i u uru kad je najmanje turista, ako je koji šta vidija, odma in se kaže da se tu snima film. Akcijski. Van Damme da glumi. Tako ti mi to lipo radimo, nećemo se valjda tuć po rivi, nema smisla, mi izaberemo lipi, mali, zabačeni kafić, ka šta je ovaj Ghetto, pa se pomlatimo tu, razumiješ?
Smiju se kurve.
Još san nervozan. Vraćaju mi se slike od prije niti dvadeset dana, isti taj prostor, i sve se mislin nisu li oni šta su savjetovali Čedomira da ne dolazi u pravu? Crne misli odagnaju mi poruke. Sto ljudi, svi pitaju kad je? Di je? Je li doša?
Čekan, grizen nokte i jeben sam sebi mater. Dan je mladosti, moga bi ko svatit kao provokaciju, a tako se namistilo. Nisan ja kriv. Napokon dolaze. Grlimo se kao da se znamo sto godina, a i znamo se, ljudi koji isto misle, isto pišu, mirotvorci, ne trebaju se ni poznavati fizički. Oni se osjete. Dušu ne moreš sakrit. A čedomir ne da je ima, nego je veća od kampanela Sv. Duje. Šetamo kroz grad u kojem je nakon trideset godina. Ljudi mu prilaze i pružaju mu ruku. Jeste to zbilja vi? Ajme, obožavala sam vašeg oca, obožavala, bože koliko me taj čovjek puta nasmijao. Sjedimo u „No Stress“ taverni nasrid Pjace.
Zvone mobiteli.
Ivica Šurjak, Zorica Kondža, Matko Jelavić, Ivan Gudelj, Čedomir vidno ganut razgovara sa svima i sreću mu možeš kao djetetu brisati sa lica. Ponosan sam na svoj grad. Nakon toliko vremena uživam u Splitu. Čudimo se, grad bez knjižare. I ona najstarija Morpurgo – zatvorena. Pa tu mora da se napravi biznis, govori mi Čedomir, onaj tko otvori knjižaru ima da se obogati. Pa gde deca kupuju knjige za školu?
Gledam Amera i smijemo se. Čak mi nije niti neugodno. Sa pročelja zgrade gleda nas Željko Kerum. Grad bez knjižare, grad bez kulture, grad upravo u ovom momentu na Mejašima na njegovom predizbornom skupu. Jeftino vino i Jasmin Stavros. Mi pijemo Pošip. U Splitu smo, među svojima, u toj maloj taverni. Zvone mobiteli. Viktor, Ante, Ivica Ivanišević da ga cijeli život zajebavaju da je pljunuti – Čkalja. Skida naočale i je, isti Čkalja. Čedomir se smije i govori kako on ne liči. Niti malo.
U Klub Ghetto ljudi polako ulaze. Opet sam nervozan. Čedomir me pita što mi je? Strah me da ne bude ljudi, ljudi se boje, posebno zbog onog što se desilo nedavno upravo tu. Ne brini, umiruje me Čedomir, doći će oni koji trebaju. Sasvim dovoljno. Sjedimo i promoviramo knjigu koju držim u rukama. Dignem pogled, a klub pun. Nema više mjesta za sjest. Ljudi sjede na skalinama i svi su nasmijani, sretni.
Druženje traje, emocije, uspomene, jedan život pobunjenika sažet u dva sata, nastojim se dotaknuti svega, cijele knjige koju sam pročitao u dahu, knjige koja me vratila u djetinjstvo, ali mi i pokazala moju borbu.
Gotovo pa identičnu.
„U školi ćete učiti da je ovo nekada bila zemlja sa šest republika i dve pokrajine. Kada su odnosi zahladneli, ona se smanjila, i to ćete povezati sa zakonom fizike, po kome se sva tela na toploti šire, a na hladnoći skupljaju. Nekada je najviši vrh bio Triglav, a sada niko živ to više ne zna. U II Svetskom ratu, pa i kasnije, ljudi su ovde govorili različitim jezicima, i svi smo se razumeli. Onda je neko uveo slušalice i prevodioce u Skupštinu, i više se nismo razumeli!
Uvek kada mi stariji zabrljamo stvar, kažemo – Na mlađima svet ostaje! Gde mi stadosmo, vi produžite! Još smo dužni, vi odužite … neka to ostane samo u pesmi. Ukoliko ovi stihovi postanu opterećujući, čitav svet je pred vama. Nekada je čoveku domovina ne tamo gde se rodio, već tamo gde može pošteno da radi i zaradi i živi dobro, sigurno i slobodno. Tako da i vi ulazite u ovaj svet i u ovu zemlju ne svojom voljom. Niko vas nije pitao. Možda bi se neki od vas i predomislili? Sad, šta je tu je! Pred vama je život. Živećete ga, najmanje onako kako biste vi voleli.
Ništa od ovoga, što sam vam do sada napisao, ne morate zapamtiti.
Ali, ovo probajte da zapišete negde, duboko u vašim malim glavicama.
Vaša će vam zemlja biti samo onda lepa, ako i u drugim zemljama pronađete lepotu. Učite strane jezike da bi mogli da razgovarate i razumete se sa svetom. Poštujte i volite sve dobre ljude bez obzira na boju kože.
Poštujte tuđu veru da bi i drugi poštovali vašu. Podelite radost sa prijateljima i proslavite u miru Uskrs, katolički Božić, Bajram, Pashu …
Svo bogatstvo nosite samo u sebi. Volite životinje, volite prirodu, one su jedina istina.
Budite po narodnosti ono što su vam otac i majka. Ali, budite srbin – po Tesli, budite crnac – po Net King Kolu, amerikanac – po Linkolnu, ukrajinac i rus – po Gogolju, musliman po Meši, hrvat po Tinu Ujeviću, albanac – po Majci Terezi, englez – po Tomasu Moru …
Dotle, budite samo mali anđeli.“ , kazuje nam veliki Čedomir Petrović. Ganuti smo svi. Ljudi mu prilaze sat vremena, a on se rukuje sa svima, potpisuje knjige, ni traga umora, ni traga godina. Vratio nas je sve u mladost, kao i sebe. Ganut sam Splitom. Svojim gradom koji je pokazao svoje drugo lice, pravo lice, svoj identitet, civilizaciju, kulturu, ali i dušu. Svi to zajedno osjećamo i ja i Amer, Peđa, Čedomir. Ali i svi prisutni. Emocije. Teško ih je zbilja nekada zaustaviti. Posebno Boris, čovjek kojega smo odavno krstili kao Leonarda Cohena iz Splita, uveličaje događaj svojim baršunastim glasom.
Držim knjigu kao relikviju. Od sutra ću je dozirati. Kao rakiju. Svako veče po jedan „fišek.“
Ivo mogu nešto da te zamolim?, govori mi Čedomir. Nemam više primerak, a hteo bih da poklonim knjigu Ivanu Gudelju. Mom velikom uzoru, fudbaleru kojeg volim više od sebe. Pružam mu knjigu, a on od uzbuđenja griješi. Ivan se smije i grli ga. Na drugu stranicu piše novu posvetu. Rastajemo se kao obitelj, više smo od prijatelja, teško nam je svima što je trajalo kratko i što će vjerojatno proći dosta vremena dok se opet ne vidimo. Nisu možda tome krive udaljenosti, udaljenost u kilometrima ne znači ništa, udaljenosti među ljudima znače sve. A mi smo večeras te granice pomaknuli. Srbiju malo bliže Hrvatskoj. Jedan kilometar, ali dovoljan, možda bude prvi, možda naša djeca urade još koji.
Dok ih ispraćam shvaćam da sam ostao bez knjige.
O crni Čedomire, vuci to dupe što pre nazad u Split!
Autor/ica 👤Ivo Anić
