Da bude da nema

Autor 4.8.2011. u 00:57

Da bude da nema

Ne postoji ništa lepše nego posmatrati dete kako se igra sa svojom omiljenom igračkom. Kada je dete pronađe od tog trenutka ona je njemu sve. Ono se toliko veže za nju da je sa njom kada jede, spava, šeta i kada se igra sa ostalim, manje interesantnim igračkama. Ta omiljena, jedinstvena i najlepša igračka među svim ostalim igračkama, pamti se za ceo život. Ona se nalazi na vašim slikama, video snimcima, wallpaperu, svuda gde je vaše dete. Roditelji kupovinom igračaka nemaju predstavu koja će od istih njihovom detetu postati No.1. Ipak, kada je dete nađe i idealizuje, zadovoljstvo kao i muke koje tada nastaju znaju samo roditelji. O njima nekada pričaju, a nekada ne. Majci Srbiji je dugo trebalo da nađe omiljenu igračku svojoj deci, građanima i građankama Srbije, ali kada ju je našla uz pomoć svojih međunarodnih prijatelja, igri nije bilo kraja. Nazvala ju je Kosovo.

Nekada davno, još pre rođenja Isusa Hrista, grupa Ilira šetajući se prostorom današnjeg Balkanskog poluostrva zastala je da se odmori i olakša na mestu gde je mnogo vekova kasnije došlo do oružanog sukoba Lazarove i Muratove vojske. Šest vekova nakon Isusovog rođenja na tom istom prostoru, slučajno ili namerno, zatekli su se i Slaveni. Vekovi su prolazili i tokom mnogih ratova (krstaških, Otomanskih, Balkanskih, svetskih i građanskih) i nakon evolucije, a evolucija je čudo, vremenom Iliri su postali Albanci, a deo Slavena postadoše Srbi, nebeski narod. Kasnije su od Srba nastali Crnogorci, munje nebeske, ali to sada nije bitno.

Iako mnogi u Srbiji misle da problem sa njihovom omiljenom igračkom, oko koje su se još davnih dana zavadili Iliri i Slaveni, traje od proglašenja Autonomne Kosovsko-Metohijske oblasti iz 1945., situacija na terenu se komplikovala još davnih dana, nekoliko vekova nakon Isusovog rođanja. Ne smen ni da pomislim kako bi danas, da su kojim slučajem živi, reagirali Boro i Ramiz. O Brozu da ne govorim. No, jedinstveno je da jedan narod kakav je Srbijanski, nije uspeo kroz vekove da reši problem na delu svoje teritorije već je od njega napravio omiljenu igračku. 

Milošević je iskusno, onako kako je samo on umeo, igračkicom lupao kao zvečkom. Lupao i lupao i na kraju je olupao. Ne bih ja sada pisao o svemu onome što se dešavalo unazad 50 i više godina, iako bi možda trebao jer svest i pamćenje ovog mog, srbijanskog, naroda nadasve je jako kratka. To bih ipak ostavio istoričarima jedne i druge strane. Oni će to najbolje da udese.

Ja bih opisao osećaj koji sam imao dok sam te letnje večeri do kasno u noć gledao i slušao predstavnike naroda i La presidente BoTu kako se jebeno dobro zajebavaju u Parlamentu Srbije. Ne mogu vam opisati gađenje koje sam kao građanin Srbije imao dok sam posmatrao La presidente Srbije koji je, obraćajući se onim dupeglavcima u Parlamentu, počeo da nabraja stranke iz kojih su isti. Nisam mogao da verujem da se jedan tako lepo podčešljani i uštirkani lepotan nije pre nego se usudio da ih nabraja, podsetio da u parlamentu ima 22. stranke od kojih je 14 u Vladi njegove tvorevine, Belke Cvetkovića. Još se gosin BoTa naljutio što su mu pojedini nabacili da ih nije pomenuo. Diskriminacija? Neee. Glupost. A onda je usledila prazna priča umiljatim i isprekidanim tonom kako to smao on ume. Mnogo je pričao, a ništa nije rekao. A da! Pomenuo je da sve što se dešava “dole” mora da se dešava mirno jer njemu više ne pada na pamet da se izvinjava za tuđa sranja.

Mučnina je počela da mi se javlja još dok su pojedini “narodni poslanici” ispljuvavali hvalospeve o sebi i svom mukotrpnom zalaganju za dobrobit srbijanskog življa na Kosovu. Posmatrajući Tomu i njegovu poluzbunjenu i tužnu facu stekao sam utisak da je čovek u gadnom problemu jer je tokom svog izlaganja izgleda vlažno prdno i sada ne zna šta mu valja dalje činiti. Velja Selja je znao i bolje da priča kada je nacirkan. A govorancija Belke, Jeremića i Šutanovca je više nego zevzečenje likova poput Gazmena Džoganija na “večeri” kod Ivana Ivanovića. Sve ono što su rekli te večeri pas s maslom ne bi progutao, ali mi jesmo. Tako ispade da i mi u Srbiji možemo s ponosom da kažemo “Yes We Can!”.

Za sve to vreme u isčekivanju deklaracije br. (nepoznat) o Kosovu (i Metohiji), sluđene i zbunjene narodne mase na graničnim prelazima kojih nema, a ima ih, pravile su žive zidove i barikade oblika krsta, pravoslavnog valjda. Deklaracijom, kakvu samo dupeglavci znaju da sastave i usvoje, “blokatori” su dobili podršku, samo što se ne zna za šta. Sada još više zbunjeni i još konfuzniji, građani između Srbije i Kosova, negde na granici, brane uz pomoć krstača i koje čega, ono što su još davnih dana izgubili njihovi vladari i prodali njihovi sunarodnici.

I za čije babe zdravlje se sve ovo već vekovima dešava napaćenom Ilirskom i Slavenskom narodu, pitam ja vas. Doći će dan, ili možda neće, kada će ove dve zemlje sedeti za ovalnim stolom Evropske Unije i pitati se “Koj nam je sve ono trebalo?”. Do tada nam preostaje da uživamo u igrariji i da se, naravno, igramo.

Tagovi:
Autor 4.8.2011. u 00:57

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija