Da ne bi demo(n)kratije, ne bih nosio kravate

Haris Hrustemović
Autor 23.5.2015. u 11:56

Da ne bi demo(n)kratije, ne bih nosio kravate

20 godina Dejtonijade ili splet naših narodnih igara i običaja u kratkim ogovaranjima
DEMO(N)KRATIJA UBI(H)

Piše: Haris Hrustemović

Radnici mi kažu gazda, a na televiziji menadžer. Kako god, samo neka se ima, a ima se, pa se valja i pokazati. Stan od preko dvijestotine kvadrata, nije šala, i to ne u centru, već u epicentru čaršije. Kada uđeš, rek’o bi, uš’o si u kuću kod onih …, iz one serije što mi žena ne propušta. Sve puno drvo, bijela koža i šilteta na ruže svih boja. Regal od zida do zida, lomi se od kristala. Zastrli smo sve sa tri prsta debelim ćilimima, ne viri cenat parketa. Najdraži mi onaj u primaćoj sa jelenima na potoku. Ne treba mi televizor, mada imamo ne jedan, već tri, najveća što se mogu u nas kupiti. Umjesto da buljim u televizor, nalaktim se na prozor, pa odozgo gledam svijet. Ne znam zašto, ali milina mi gledati svijetinu odozgo. Svašta za vidjeti. U garaži mečka, prede k’o mačka zimi pored tiš šporeta. Brale, kada se zavališ u one ciceve, k’o da si pre’sjednik. Ljepota. Istina, ne vozikam se često van čaršije, ali ne propuštam onu koridu blizu Olova, a prispije se bogami svake godine i na dva – tri teferiča. Zbog žene, ljeti odem u Neum. Ne mogu ja tamo dugo. Vrtim se na onom suncu, isto vo na ražnju. Žena me tracka nekim varenikama, ali uvijek planem prvi dan k’o da me je neko sfurio kipućom vodom ili preletio brenerom. U more ne zalazim dublje od pupka, nije se šaliti. Sila je to. A, ona djeca okolo. Jedno plače što neće u vodu, drugo što ga izgone jer je vas pomodrio od studeni, a treće što mu ne kupe sladoled ili kuhani kukuruz. Četvrto jutro kažem ženi – hajmo, ženo hajmo kući, ubiću nekoga ovdje. I tako posljednjih dva’eset godina. Draža mi naša čaršija, na moru imam osjećaj k’o da me gledaju malo poprijeko, ali o tome nekom drugom prilikom ili neprilikom. Znam da mi mnogi zavide, ali nije ovo, prijatelju moj, došlo samo od sebe. Zaradio sam ja sve to teškom mukom sa svojih deset prstiju. Prije rata živjeli smo u očevoj kući, malo dalje od grada. Nedavno smo tu sazidali vikendicu na tri sprata, ispred opleli roštilj – cirka metar i po’ i nadžidžali raznih drangulija, od betonskih labudova do lavova na kapiji. Malo zbog nas, malo zbog komšija. Neka, došaptavali se, ovaki je, onaki je. Ništa od njega. Sada od zavisti hoće pući, napušu se isto žabe kada me vide. I ove komšije u gradu nekako su čudni. Stariji ljudi, ljudi od knjige. Nikad dreke i vriske iz njihovog stana. Zvali smo ih par puta na kafu, a oni uvijek – žao nam je, ali danas nemamo vremena. Oni nas, pošteno da kažem, nikad ne zovnuše. Samo dobar dan za dobar dan, kada se sretnemo u haustoru. Jes’ jednom taj komšija isprič’o mi, kada je ček’o nekog majstora pred zgradom, kako su to ljeto bili na odmoru u Istanbulu. Najviše mu se dopala džamija nekog Rustem-paše. Kaže on meni – znaš li da je taj paša naredio da se na Baščaršiji napravi Brusa bezistan i most na Ilidži, bio je katolik koji je preš’o na islam, i veli još, nevira ga što na onom internetu jedni ogovaraju kako je taj lik rodom iz okoline Sarajeva, a drugi da je nekud od Šibenika. Moj profesore, gledam ja njega i klimam glavom, na stranu ti geografija i zemljopis, istorija, historija i povijest, te ostale vragolije. Šta ja imam od toga? Gdje su tu pare? Kad već spomenuh šuške, u ratu sam se počeo baviti trgovinom. Nije bilo lako, ali, srećom, uletih u dobre šeme. Prvo kombi, a onda šleper tamo, šleper ‘amo. Neki od partnera iz te trgovine, poslije rata uđoše u politiku. Jedan glavonja, novinar za njih napisa, “bolje u politiku nego u zatvorsku krletku”. Helem neise, poslije rata malo povuci – potegni, snađoh se. Na vrijeme plati, podplati i leti biznis. Samo treba znati kome, kada i koliko. Poguram neke ljude kada su izbori, a oni pošteno vrate kada meni nešto zapne u opštini. Čestiti ljudi. Od početka uveo sam svojim radnicima pravilo, mora se znati ko je čekić, a ko nakovanj. Zbog inspekcije, prijavio sam dvoje, pa se sada žale – gazda, nisi nam uplatio socijalno. Nisam i neću, šta će vam. Kada bih ja sve to plać’o, gdje bih bio. Radite dvanaest sati dnevno, šest dana sedmično, plata jes’ minimalac, ali šta biste, kriza je, imate po sedam dana odmora u godini. Kome nije dobro, nek’ ide. Ima k’o hoće. Zato sada zapošljavam samo na probni rad i to bez plate. Prođe tri mjeseca, žao mi je niste zadovoljili, doviđenja, k’o gospodin, sve na “vi”. Jel’ da sam u pravu. Blokirali su mi račun više puta zbog nekakvih peripetija, bogu hvala, ima banki i prijatelja koji hoće pomoći. Moj ti je platni sistem – odmah pare iz šake u šaku. U zadnje dvije – tri godine, bio sam par puta na televiziji. Prvi put kada su me pozvali, žena mi kupi sedam odijela i naramak košulja. Da te nisam čula, kaže ona, sad si menadžer i ne možeš hodati uokolo razdrljane košulje i bez kravate. Evo, baš me sada jedna kolje, hoće me ugušiti. Rozne boje sa kafenim krugovima, vele mi kući, šuti i ne skidaj, to ti je sada najmodernije.

Uživaj, sutra može biti i gore

Umijeće komuniciranja čvrstim argumentima

Izbjeglica i poslovica ili pametnom je išaret glasača dovoljan

Pričam ti priču o dolasku demo(n)kratije

Korupcija je fuj, mito je bljak

Haris Hrustemović
Autor 23.5.2015. u 11:56

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija