Danilo Kiš u ključu pseudo-feminističke razgradnje: MITOMAHIJA S PREDUMIŠLJAJEM

Autor 10.8.2011. u 03:37

Danilo Kiš u ključu pseudo-feminističke razgradnje: MITOMAHIJA S PREDUMIŠLJAJEM

Knjiga Tatjane Rosić „Mit o savršenoj biografiji – Danilo Kiš i figura pisca u srpskoj kulturi“ jeste delimično argumentovan napad na ovog značajnog pisca, ali je mnogo bolje organizovan i kudikamo utemeljeniji napad na njegovo nasleđe unutar srbijanske književnosti, za koje sam Kiš ne samo da nije kriv, nego bi ga verovatno sa gnušanjem odbacio. U smislu argumentacije ovaj tekst zaista predstavlja novinu u ovdašnjoj teorijskoj i polemičkoj produkciji, pokazujući doduše karakterističan nivo eklektičnosti, ali dobar i širok uvid u trenutni presek onoga što se u savremenoj književnosti Srbije događa. Jedini problem leži u tome što je obimniji i slabiji deo knjige posvećen analizi Kišovog dela iz aspekta poststrukturalizma, široko gledano, a tek u zaključku se Tatjana Rosić okreće nasleđu i tumačenju Kiša od strane potonjih generacija, a ti njeni zaključci o (zlo)upotrebi Kiša su precizni, iako ne i novi. Ipak, čitava konstrukcija koja nastaje kao potpora napadu na Kiša, u velikoj meri je uvredljiva (T. Rosić u intervjuu datom Danasu 11. 4. 2011. koristi reč rugalačka) i neosnovana u toliko meri da zahteva odgovor. I da naglasim da odgovor ne dolazi u ime Danila Kiša jer njemu branilac nije potreban. On dolazi u ime drugačijeg sagledavanja dela Danila Kiša, kao i njegove autorske pozicije, u ime čitanja Kiša kao pisca i stvaraoca koji se kretao unutar jednog ambivalentnog identiteta. Unutar one, dakle, pozicije koja prigovora, koja se buni protiv tradicionalno shvaćenog identiteta/maskuliniteta i koja se, naposletku, uzdiže između rodne podele i suočava pisca/spisateljicu¹ sa pitanjem etike i etičkog delovanja u svetu, odnosno sa odbacivanjem tradicionalno shvaćene etike i prihvatanjem nove. S tim se već u pomenutom intervjuu i Tatjana Rosić suočila odgovorivši prilično nemušto na pitanje o razlici između Jeremićeve i Kišove fantazije. No, pođimo redom.

TATJANI ROSIĆ JE VAŽNO DA NIJE PRVA KOJA JE POSLE JEREMIĆA NAPALA KIŠA. PROBLEM JE UPRAVO U TOME ŠTO JE APSOLUTNO DOZVOLJENO NAPASTI KIŠA, ALI SU ZA TO POTREBNI JASNI MOTIVI I JOŠ JAČI ARGUMENTI

STATISTIKA DŽENDERU NE VERUJE
Prva optužba kojom će Tatjana Rosić pokušati da devalvira Kiša zasniva se na citatima iz teksta „Sveta Simona“ (Homo poeticus) i iz „Kratke biografije A. A . Darmolatova“ (Grobnica za Borisa Davidoviča). Ne samo da su oni izvučeni iz konteksta, nego je rekontekstualizacija koju Tatjana Rosić vrši, u suštini jedno strateško retoričko lukavstvo. Lako je muškarca optužiti za antifeminizam i protežiranje pisaca, muškaraca, naravno, jer se potom svaka odbrana može činiti kao nov napad na feminizam. Drugim rečima, feminizam nije moguće napasti iz pozicije maskuliniteta, a da ne ispadnete nasilnik. U tom smislu, pozicija iz koje teoretičarka Tatjana Rosić prigovara Kišu je uvek već branjiva jer samo feministkinja može da ospori njen napad na pisca, a čini se da nema feministkinje koja bi to učinila. Međutim, njeno tumačenje fraze „imati muda“ i njeno namerno prećutkivanje dvostruke ironije zaista bodu oči. Naime, imanje muda u srpskom rečniku ne znači nužno da je osoba koja ima muda muškog roda/pola, već se ta idiomatska fraza odnosi na osobu koja poseduje često bezrazložnu hrabrost, odnosno moguće je da muda ima i osoba ženskog roda/pola. Dalje, čitajući sasvim ispravno kao šaljivo ovo Kišovo ironijsko preuveličavanje, Tatjana Rosić previđa završetak rečenice iz pripovetke koji glasi: „naravoučenije piscima da za pisanje nisu dovoljna samo muda“. Dakle, iako je zgodno biti hrabar/ra kao autor/ka, to nije dovoljan uslov. Drugim rečima, hrabrost teoretičarke Tatjane Rosić da napadne Danila Kiša je za svaku pohvalu, ali bi bilo kudikamo bolje da je to učinila sa jasnijom i potpunijom argumentacijom.
No, da se vratimo Svetoj Simoni. Kišova optužba protiv nje u suštini jeste optužba protiv ćutanja i hipokrizije. Pored toga, u pomenutom tekstu koji odista nosi naziv Sveta Simona, a ne Sveti Žan Pol, a čiji je povod očigledno izjava Simon de Bovoar, u istoj meri se pominje i Žan Pol Sartr, kojeg prema rečima Tatjane Rosić Kiš štiti, jer je muškarac. Neverovatno je da teoretičarka kalibra Tatjane Rosić može da da načini takav notorni previd. Njena argumentacija koja kaže da je za Kiša Simon de Bovoar krivlja zato što je žena, zaista mora mora poznavaoca Kišovog teksta naterati na smeh. Da se poslužim kvantitativnom metodom koju je i sama koristila mereći broj pojavljivanja nekih reči unutar Kišovog elektronskog korpusa i da prebrojimo koliko puta se u tekstu „Sveta Simona“, izuzimajući naslov, pojavljuje ime Simona, a koliko Žan-Pol. Odgovor je neverovatno jednostavan: po pet puta oba imena. Da li je Kiš time zaštitio Sartra u odnosu na Simon de Bovoar – nije. Kišova izjava da je Sartr njegov bližnji izrečena je u drugom kontekstu i na drugom mestu. U kontekstu osude ćutanja Sartra i Simon de Bovoar o Gulagu, Kiš ne pravi nikakvu razliku među njima. Ako to teoretičarka Tatjana Rosić ne vidi, onda je to posledica samo njenog neželjenja da to vidi, njenog insistiranja na izvrtanju istine, njenog bagatelnog feminizma.

NA BRANIKU PUKOTINE
Naredna trećina knjige će se baviti pregledom feminističkih i poststrukturalističkih teorija i modela pisanja oca, odnosa otacsin i sin-otac i maskuliniteta uopšte, što je interesantno kao pregled, kao pozivanje na autoritete, ne uzimajući u obzir rodnu/polnu razliku, od Deride do Spivakove, od Lus Irigaraj do Pjer Burdijea, od Pegi Kamuf do Edvarda Saida. Teoretičarka Tatjana Rosić će uzimati šakom i kapom, zbrda-zdola, frankeštajnovski gradeći svoju mašinu za ceđenje istine, ne mareći o školama i pravcima, mešajući postkolonijalne teoretičare sa dekonstruktivistima, genetički strukturalizam Pjera Burdijea sa feminizmom Džudit Batler. Sve je moguće ako služi svrsi, ako će nas to odvesti do potvrde teorije o tome da je Kiš uspeo da izgradi mit o sebi kao piscu savršene biografije i da kroz to ponovo utvrdi neprekidnu tradiciju maskuliniteta na uštrb spisateljica u ovdašnjoj književnosti.
Ovo je posebno vidljivo kada počne primena mašine na tekst. Iako je sasvim logično da će svako tumačenje izvršiti nasilje nad tekstom, u slučaju teoretičarke Tatjane Rosić ova štekćuća i zahuktala inženjerska tumačeća skalamerija će povezivati babe i žabe, uvlačiti u Prokrustovu postelju tekst koji se opire jednorodnom i jednostranom tumačenju. Proglasiti Kiša najpre svesnim pukotine u patrijarhatu, a zatim najvećim braniocem istog doista podrazumeva neverovatnu dijalektičku hrabrost. Zatim se ova pukotina prebacuje, sasvim frivolno i postmodernistički, na teren književnosti, dakle u autoreferencijalnost, i donosi se zaključak da je proces legalizacije kojem se u tradicionalnom shvatanju opire bavljenje književnošću omogućen legalizacijom narativa očinstva.
Kakav je narativ odnosa otac – sin – otac u Kišovom delu, jedno je od pitanja koje je zaokupilo nemali broj radova, a posebno je u tom smislu značajna izvanredna studija Davora Beganovića Pamćenje traume. Nekoliko tumačenja, koja su bliska i mom čitanju ovog odnosa unutar Porodičnog cirkusa, svakako se kreću u okviru onoga što je Kati Karut nazvala trauma-kritikom. Definitvno da je iterativnost motiva i narativnih situacija unutar sve tri knjige Porodičnog cirkusa jedan od pokazatelja da se radi o traumatizovanom pripovedaču. Čak se može govoriti o dva vida traumatizacije: o unutar porodičnom nasilju kada Edvard Sam tuče ženu, a Andreas pokušava da je brani, ali i o državnom ili društvenom nasilju. Trilogija tako predstavlja tri različita pokušaja/načina da se subjekt izbori sa traumom gubitka oca, ali i da se nađe psihološki validno opravdanje koje će omogućiti izlazak iz i preživljavanje traume. Ono se nalazi u upravo u citatu iz Talmuda koji teoretičarka Tatjana Rosić vešto izbegava, upravo zato što očigledno oseća da će joj to srušiti koncepciju. Naravno, to je i stoga što se Kiš oslanjao i na jednu sasvim drugačiju tradiciju koja Tatjani Rosić ostaje nepoznata, doduše iz opravdanih razloga.

KRIV JE BIO PROGONJENI
Da bi se pravilno razumeo Kiš, čini mi se, potrebno je obratiti se jevrejskoj tradiciji i nekim Ilustracije u broju: Darija S. Radaković

  shvatanjima koja su došla na videlo u istraživanjima Sandera Gilmana, Zigmunta Baumana i Danijela Bojarina. Jevrejin u modernoj kulturi i istoriji izgleda onako kako ga je opisao Oto Vajninger u poslednjem delu svoje studije Pol i karakter. Vajninger nije samo kruna jednog rasističkog mišljenja koje se formira kroz čitav evropski srednji vek da bi u devetnaestom dobio naučnu, medicinsku podlogu, on je i možda prvi oštro formulisani krik onoga što se naziva jevrejska samomržnja. Vajninger se, da podsetimo, pokrstio 1902, a već naredne godine se ubio hicima iz pištolja. Četiri su ključne osobine kojima autor Pola i karaktera opisuje Jevrejina, muškarca: feminiziran, nereligiozan, bez ličnosti i bez posedovanja osećaja za dobro i zlo. Da li treba da naglasim da ovo podseća na opise Edvarda Sama iz Porodičnog cirkusa. Scene njegove nemoći, njegove „ženskosti“ (u jednom trenutku u Peščaniku, E.S. govori o menstrualnom ciklusu: moje srce menstruira. Zakasnela, bolesna menstruacija moga judejstva…), njegovog ateizma i, konačno, njegove ambivalentnosti spram porodice koju čas obožava čas zlostavlja pune tekst Kišove trilogije. Ove ideje vodile su direktno u Holokaust, ali ne treba nesrećnog Vajningera optuživati za zlo koje je zadesilo Jevreje tokom tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka. Njegove reči su nastavak eugeničke i drugih antisemitskih tradicija koje su unutar evropske misli često nailazile na veoma plodno tle.²

onda se jednostavno prigrljuju, odnosno počinju da se podrazumevaju kao validni. Ipak, Tatjani Rosić je važno da nije prva koja je posle Jeremića napala Kiša. Problem je upravo u tome što je apsolutno dozvoljeno napasti Kiša, ali su za to potrebni jasni motivi i još jači argumenti.

IMANJE MUDA U SRPSKOM REČNIKU NE ZNAČI NUŽNO DA JE OSOBA KOJA IMA MUDA MUŠKOG RODA/POLA, VEĆ SE TA IDIOMATSKA FRAZA ODNOSI NA OSOBU KOJA POSEDUJE ČESTO BEZRAZLOŽNU HRABROST, ODNOSNO MOGUĆE JE DA MUDA IMA I OSOBA ŽENSKOG RODA/POLA

Kada, na primer, pokušava da uz pomoć pojma fokalizatora koji preuzima od Mieke Bal objasni jedinstvo pripovedne perspektive u Peščaniku, Tatjana Rosić može da se posluži putokazom koji je sam autor ostavio. Mislim pre svega na fusnotu u 53 odeljku koja jasno ukazuje na jedinstvenog, ako ne pripovedača, ono makar urednika Peščanika, koji jeste zaista A.S., naravno kada se uzmu u obzir i prethodna dva dela trilogije. U tom smislu, ostaje nejasan postupak Tatjane
  Istražujući ono, što radi lakšeg snalaženja, nazivamo vajningerovska predstava o Jevrejima kroz svoju studiju o nastanku jevrejskog muškarca, Danijel Bojarin³ dolazi do veoma interesantnog zaključka koji ga vodi do istovetnog etičkog načela kojim se završava i roman „Peščanik“. U pitanju je pomenuti citat iz Talmuda koji glasi: „Bolje je biti među progonjenima, nego među progoniteljima.“ Bojarin se oštro suprotstavlja cionističko-militarističkom shvatanju muškarca kao poljoprivrednika, radnika i ratnika, etici kibuca i kolektiva i ovakvu sliku povezuje sa tradicionalno feminizirano slikom jevrejskog muškarca, učenika ješive i proučavaoca Tore. On u citatu iz Talmuda prepoznaje odbijanje da se bude muškarac, nosilac maskuliniteta, ako su to uslovi pod kojim će biti smatran ljudskim bićem. Vajningeru bi ove reči zvučale dovoljno istinito, međutim Bojarinova pobuna je pobuna Drugačijeg i Različitog. Ona afirmiše razlike u želji da ih izjednači kroz radikalizaciju, a ne kroz unifikaciju i nivelaciju. Zbog toga u sebi nosi gotovo uzvišenu etičku vrednost.
Afirmacija i legalizacija očinstva koju dijalektički hrabro i nasilno sprovodi Tatjana Rosić je veoma labava konstrukcija, posebno kada se gleda iz ugla vrhunskog etičkog načela koje se uzdiže iznad podele na žene i muškarce, na feminitet i maskulinitet. Njena opaska da Kišovo delo referira na krizu patrijarhata jeste tačna, ali problem nastaje u trenutku reafirmacije patrijarhata koju Kiš vrši legalizacijom prava na pripovedanje po principu muške loze (str. 80) Međutim ta muškost loze se dovodi u pitanje etikom, a ne politikom reprezentacije. O procesu koji za cilj ima popravku sveta, čak i u manihejskim okvirima, svedoči i čitav Kišov opus, njegova stalna pozivanja na Artura Kestlera i kolebanja u pitanjima u vezi sa sukobom jogija i komesara kako u njegovoj ličnosti, tako i u njegovom pisanju. Pored toga, Kišovo neprestano istraživanje odbačenih identiteta koji su progonjeni, treba li reći do smrti, od strane dominantne ideologije, treba li reći muške, vidljivo je pored Peščanika i u citiranoj pripoveci iz Grobnice za Borisa Davidoviča, zatim kroz čitav Čas anatomije, ali i u izjavama tipa Ja sam poslednji jugoslovenski pisac, koja je data u vremenu kada je jasno postajalo da je Jugoslavija tvorevina na umoru. Takođe, tekst iz 1984. godine koji Tatjana Rosić citira selektivno Saveti mladom piscu prepun je stavova koji se uzajamno negiraju. Ono na šta Kiš stavlja poseban naglasak jesu bivanje samostalnom mislećom individuom i neumoljiva osuda svakog totalitarizma, sve ostalo je suštinski tu dosetka i pokušaj da se skrene pažnja upravo na dve pomenute stvari. Konačno, citat iz Dantea kao da pojačava upravo taj osećaj važnosti dat dvema opsesivnim Kišovim temama, a ostalo su trice kojima čaršija ispira usta.

NEMA SAVRŠENIH KOSMOPOLITA
Problem sa čaršijom jeste što ona rađa onu vrstu potkožnog fašizma koji se golim okom ne vidi, ali se prepoznaje u pokroviteljskim gestama, u neosuđivanju, u smejuljenju na šale nasilnika, ukratko u onom što u svetu teksta predstavlja fusnota. Jedna od retkih fusnota u knjizi Tatjane Rosić koja se ne tiče citata jeste ona na strani 79 u kojoj se podseća na antisemitsku paškvilu Nebojše Vasovića Lažni car Šćepan Kiš, uradak dostojan upravo onih tradicija sa kojima su pokušali da se obračunaju Sander Gilman, Bojarin i ostali, a koje su na koncu konstitutišući Drugost kao podlu, zlu, perfidnu, dunuli vetar u krila onima koji su tu Drugost uništavali fizički. Ako je ono što je Nebojša Vasović pisao dovođenje u pitanje mita o Kišovom autorskom perfekcionizmu i intelektualnom kosmopolitizmu, onda bi trebalo da se zapitamo gde je granica dozvoljenih argumenata u jednoj raspravi. Takođe, ako se ne primeti da je Vasović koristio nedozvoljene argumente u polemički intoniranom tekstu i ako se ti argumenti ne ospore,   Rosić koja potpuno ostavlja po strani Rane jade, a roman Bašta, pepeo tek delimično analizira. Zbog čega se ono što je prirodno da stoji zajedno i da se čita kao „tri poglavlja iste povesti“ razdvaja? Verovatno zbog toga što je jasno da u svetlu celine koja definitivno jeste obeležena traumom i u stvarnosti i na simboličkom planu, njena konstrukcija o legalizaciji maskuliniteta nema šta da traži. Takođe, njeno insistiranje na postmodernoj prirodi Peščanika teško da stoji. Kišov roman se ne uklapa ni u jedan od modela koji nude, na primer, Linda Hačion ili Brajan Mekhejl (McHale). Naprotiv, potonji autor u svojoj uticajnoj knjizi Postmodernist Fiction tekstove kojima pripada i Peščanik naziva graničnim modernističkim (limitmodernist) romanima, koristeći za njihov opis istu geštaltističku sliku koja se pojavljuje prologu Kišovog romana.

KAKO ZLOSTAVLJATI NARCISA
Neke od fraza koje Tatjana Rosić koristi imaju za cilj da denunciraju Kiša i predstave ga kao narcisoidno-autoritaran karakter. Govoreći o stilskoj brižljivosti ona koristi termin „policijska strogost“, a na kraju poglavlja o Peščaniku nailazimo na frazu „narcisoidno drski salto-moretale skok nad ponorom apsoluta“. Čemu ovakve „rugalačke“ formulacije u delu koje bi trebalo da se teorijski, da ne kažem naučno, bavi delom jednog pisca. Moguće je da Tatjana Rosić zaista ne misli ništa loše o romanima i pripovetkama Danila Kiša, ali ako je to tako, ako njena knjiga ima za cilj da dekonstruiše jedan mit sa stanovišta feminizma, onda su ovi argumenti ad hominem zaista nepotrebni. Ipak, meni se čini da njen cilj nije dekonstrukcija već destrukcija simboličkog potencijala koji, posebno za mlađu prozu, ima sve ono što je Kiš uradio. S druge strane, njena analiza pogrešnih i površnih čitanja Kiša koja su nastala od njegove smrti na ovamo, posebno čitanja koja su išla u skladu sa autopoetičkim iskazima samog autora, njeno raskrinkavanje čerečenja Kišovog nasleđa koje ostavlja srbijansku književnost da tapka u mestu imaju priličan polemički potencijal, ali zahtevaju posebnu studiju koja bi se bavila recepcijom ovog pisca koja svakako nije ni jednostavna ni jednostrana, o čemu svedoči i činjenica da se za njega hvataju gotovo svi bez razlike. Stoga se ono što je ona učinila u „Mitu o savršenoj biografiji“ može posmatrati sa dva oprečna stanovišta: jedno je pokušaj nasilnog učitavanja u Kiša, njegovo delo i njegovu autorsku poziciju stvari koje se tamo ne nalaze, a drugo je prolegomena za jednu buduću raspravu o Kišovom nasleđu i pogrešnom tumačenju onoga što on zaista predstavlja kako u eksjugoslovneskim književnostima, tako i u evropskim i svetskim razmerama

¹ Potpuno mi je jasno da ne postoji imenica ženskog roda ekvivalentna piscu, nudim ovu jer bolju ne znam – smatram da bi imenica piskinja zvučala previše uvredljivo.
² Tatjana Rosić (str. 116) iskazuje čuđenje nad činjenicom da E.S. može da oseća istorijsko grizodušje i da pominje Isusa kao svog krvnika, kao da zaboravlja da se roman bavi Holokaustom.
³ Boyarin, Daniel. UNHEROIC CONDUCT The Rise of Heterosexuality and the Invention of Jewish Man. Berkeley Los Angeles London: Unversity of California Press, 1997
Ovo je pridev koji na istoj stranici u svojoj knjizi koristi i Tatjana Rosić: „Lična porodična drama u kojoj se figura oca izdvaja kao dominantna samo je uvod u podrobniju, perfidniju priču o književnom poreklu i pedigreu u kojoj se protejska relacija otac-sin ispostavlja presudnom za konstituisanje Kišovog autorskog statusa.“
Mieke Bal je Holanđanka, a ne Finkinja, dakle njeno ime se izgovara Mieke, a ne Mika Bal. Međutim,Tatjana Rosić citira pogrešnu transkripciju iz prevoda knjige Naratologija koju je objavila Narodna knjiga u ediciji „Pojmovnik“.

beton

Autor 10.8.2011. u 03:37

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija