David protiv Golijata – Mojsov na sud

Dr Husnija Bitić
Autor 24.8.2017. u 11:41

David protiv Golijata – Mojsov na sud

Foto: Nikola Vilić / CROPIX

Ko o čemu baba o uštipcima, kaže jedna narodna poslovica, pa i ja, nikako da se “opusuljim“ i zaboravim brisanje iz geografske karte Jugoslaviju. Pre neki dan sam pisao “ko je rušio Socijalističku Jugoslaviju”, i naveo imena šestorice predesednika jugo – republika koji su itekako davali svoj rušliački doprinos. Danas ću pominjati još jednu mnogo “krupniju zver“, a posle možda još kojeg, jer po mome nalazu njihov spisak je podugačak. Ovo radim, zato što ne mogu tek tako da se pomirim s tom činjenicom. Znam, kao što i vi znate poštovani čitaoci, povratka nema, bar za vreme mog života, ali nalazim malo utehe da iznesem na stub srama krivce, koji su upropastili jedno dobro funkcionalno društvo, upropastili nam državu, upropastili budućnost mladog naraštaja.

SFRJ ne mogu zaboraviti, jer smo zajedno rasli, fizički (ja kao dete, ona kao društvo), i ekonomski, demokratski, demografski, civilizacijski, vojnički… Pamtim kada se rat završio, država je bila u rasulu, takoreći bez ičega. Izrovani putevi, razrušeno i ono malo fabrika koje su postojale, preko ¾ poljoprivrednog stanovništva, veliki broj nepismenih. Nismo imali dovoljno projinog brašna da se projanicom najedemo, ali rasli smo, iz godine u godinu, sve bolje i bolje, ja po koji cm, Jugoslavija stotinama kilometara.

Ne moga da zaboravim, besplatno: školstvo, zdravstvo, radnička odmarališta, godišnje odmore. Moj otac naprimer, svega 15 sati se školovao. Kada je bio u Nemačkoj, u zarobljeništvu, pogodio se sa jednim Bosancem, tata njemu da daje 30 dana večeru, a za uzvrat, svaki dan on njega da uči po pola sata. Dok ja u posleratnoj Jugoslaviji, iako sam morao iz ekonomskih razloga da prekidam školu, posle četvrtog razreda, posle iz radnog odnosa, bez jednog dana prekida, završio i univerzitet i odbranio doktorat. Eto to je ona Jugoslavija koja se ne sme zaboraviti, društvo gde je čovek bio u prvom planu.

Emblem_of_SFR_Yugoslavia

Ne mogu da shvatim da, oni koji su živeli u SFRJ, a nisu bili mala deca, sada da blate to društvo. Ne tvrdim da je bilo idealno, ali nacionalno pitanje, i međuljudski odnosi, zaštita radnog čoveka, radnička prava bili su uređeni na najbolji način. Niko na svetu nije se mogao ravnati s Jugoslavijom po tim pitanjima. Ne mogu da shvatim da, čoveku kome su se pevale pjesme, Druže Tito bela lica kad ćeš doći do Užica…, druže Tito ljubičice bela pozdravlja te omladina cela. Maršal Tita n’kali t’bardh uguroll o shqiptar… Druže Tito mi ti se kunemo… , čoveku koji je obeležio  XX vek. Tito se ubraja u pet najvećih državnika veka. Skorojevići da ga proglase zločincem. Ne, ne, to slobodoumni svet neće prihvatiti. Niko nije silom terao narod da peva o Titu, sila tera na plač, ne na pesmu. Ne mogu mirne duše gledati kako se menjaju nazivi trgova i ulica sa Titovim imenom i imenima drugih zaslužnih građana. Nekada je u svakom gradu i zaseoku jedna ulica nosila Titovo ime, danas se preimenuju u imena fašističkih saradnika.

Plače mi se, kada prolazim ulicom Jakuba Kuburovića u Zemunu, kada vidim da je preimenovana na Prilaz. Da li imaju mozga ovi novi “kumovi i kumčići”, koji ne vide ni dva metra isred nosa. Znaju li oni bar nešto iz istorije, iz naše prošlosti?

Pre mesec i po dana taksijem sam prošao tom ulicom, kada smo prošli pored kuće na kojoj stoji mermerna tabla, sa natpisom: “U ovoj kući je bio reonski komitet KPJ 1942”. Taksista mi reče: “Jel vidite gospodine šta se radi, promenili ime ulice. Pa taj čovek, koji je imao hrabrosti da u svojoj kući drži komitet KPJ, u vreme fašističke okupacije i zloglasne NDH, može biti samo ludak ili veliki patriota? A Jakub Koburović, lud nije bio“.

Ne mogu da prihvatim da ulice sa imenima ljudi, koji su najskuplje “platili” narodno oslobođenje, koji su ginuli u borbama s fašistima osvajačima i domaćim izdajnicima, zamene imenima fašističkih saradnika. U Prištini imenom najzlogasnijeg fašističkog saradnika, ministara kvislinške vlade u Albaniji, Dafera Deve, imenovana je jedna ulica. Stanovnici te ulice se bune, noću skidaju tablu, opštinske vlasti je preko dana opet postavljaju. Da nakaradnost bude veća, na jednom drugom delu grada, vlasti postavljaju tablu sa natpisom Radovan Zogović, huligani je noću skidaju.

U Beogradu više nema ulice Maršala Tita, u stvari nema natpisa sa Titovim imenom, ali Titovo ime u mnogim srcima jeste. Takođe u Beogradu nema više ni trg sa imenom Dimitrije Tucovića, velikog humaniste, revolucinara i rodoljuba.

Dimitrije Tucović, kao patriota odazvao se vojnom pozivu. Obukao uniformu, otišao da brani otadžbinu, ali nije se složio sa zverstvima koje je činila, kako on kaže, srpska soldateska i besni Crnogorci. Pored ostalog D. Tucović piše: “… Kada je buna izbila, vlada je preko zastupnika ministra spoljašnjih dela izjavila da će Arbanasi biti “primerno kažnjeni”, buržoaska štampa je tražila istrebljenje bez milosti, a vojska je izvršavala. Arbanaska sela, iz kojih su muški blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoružavali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela ni njihovu decu, žene i bolesne.[9]

… Nakon pokolja albanskog stanovništva u novopripojenim oblastima, Tucović je opominjao da je “izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom”, što je “zločinačko delo” za koje se “mora ispaštati”.[10] Tucović se odlučno protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije tokom balkanskih ratova, a posebno srpskom „oslobađanju“ Kosova, koje je nazivao „imperijalnim osvajanjem“. On se protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije i zalagao se da Kosovo ravnopravno sa Srbijom uđe u buduću Balkansku federaciju. (Dimitrije Tucović: Srbija i Albanija).

Žalosno je to, što u centrima Prištine i Tirane, nemamo ulicu ili trg sa imenom ovog velikana. Pre par godina sam pisao pismo dvojici gradonačelnika, Prištine i Tirane, da odrede po jednu ulicu ili trg u dva glavna grada dveju država i naznače imenom Dimitrije Tucović. Pismo je dostavljeno i kosovskim medijama, nije objavljeno. Ne mogu mirne duše da gledam skidanje table s natpisom, ulica Radovana Zogovića, koji je kao dečak s’porodicom doselio na Kosovu kao kolonista iz okoline Andrejevice, Crne Gore. Kolonistima su pretežno davana u posed zemljišta koja su oduzeta od siromašnih albanskih seljaka. Kada je dečak odrastao i završio škole, visoko je digao glas protiv kolonizacije Kosova i Južnih delova Srbije, kako se tada zvala Makedonija. Objavio brošuru od 12 pesama, pod nazivom; Došljaci, gde opisuje težak život albanskih seljaka, starosedioca i zuluma koje čine došljaci (kolonisti). U znak sećanju na humanistu Zogovića, gradske vlasti Prištine, najzad su se setili da treba njegovo ime trajno obeležiti, pa su odredili jednu ulicu koja će nositi njegovo ime. Međutim sada “patrioti” niču kao pečurke posle kiše, a ima ih previše, koji igraju žmurke sa opštinskim vlastima. Podsećaju nas na pjesme o zidanju Skadra na Bojani. Što majstori za dan ga sagrade/To sve vila za noć obaljuje. To što gradske vlasti postavljaju preko dana, “patrioti” pod okriljem mraka skidaju.

Ne mogu da se pomirim s rušenjem spomenika Bore i Ramiza u Landovici, kod Prizrena. Boro Vukmirović i Ramiz Sadiku, dva komunista, iz grada Peći, uhvaćeni u Đakovici od strane okupatorskih snaga. Prilikom prebacivanja u Prizrenu, sprovodnici su rekli Ramizu: Ajde ti beži, tebe kao Albanca hoćemo da poštedimo, Boru ćemo ubiti. Ramiz je zagrlio Boru, odgvorio, ne ostavljam druga, zajedno smo krenuli, zajedno ćemo i ginuti. Streljani su nadomak Prizrena. 1963. Na tom mestu je podignut spomenik.

Kome je smetao taj spomenik? Pa to je bio najbolji dokaz protiv srpske propagande, da su Albanci nepouzdani, ubice i pljačkaši. Ovaj primer i spomenik pokazuje da su Albanci protiv srpske vlasti a ne protiv Srba, jer kada imaju zajedničke ideale spremni su zajedno i da ginu, i ginuli su.

      ramiz i boro

Mogao bih nabrojiti i mnogo drugih razloga, zašto sam toliko gnevan na one koji su rušili Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, ali za sada stavljam tačku. Srešćemo se ponovo sa novim jadikovanjima.

U nastavku jedan intervju iz 1990. gdine, koji pokazuje sa kolikom upornošću sam se zalagao za očuvanje Jugoslavije, mada kada je bilo jasno, da je to nemoguće, tražio eutanaziju za SFRJ. U nekom od narednih tekstva preneću i to.

———————————————————-

David protiv Gilijata  – Mojsov na sud                                

Intervjua za reviju “Naši dani”

Pre više od godinu dana, Lazar Mojsov, u svojstvu člana Predsedništva SFRJ, izjavio je pred delegatima skupštine da poseduje dokument Štaba kontrarevolucije na Kosovu i prema tom planu, rasturanje Jugoslavije treba da bude u tri faze. Tom prilikom visoko je podigao ruku, na kojoj je držao jedan papir, tako da na sugestivan način, kao da je to dokument, gde je pisana kontrarevolucionarna strategija za rasturanja zajedničke države. Na ovaj način Mojsov je ubedio i one delegate, Skupštine Jugoslavije, koji su do tada bili u dilemi, da svakako treba doneti odluku za proglašenje vanredne situacije na Kosovu, te je jednoglasno doneta takva odluka. Ko je mogao da sumnja u izjavu Mojsova? Nemoguće je da, prevari javnost član najvišeg državnog organa! Posle usvajanja vanrednih mera, izbile su demonstracije još većeg intenziteta, dolazi do upotrebe suzavca i tenkova, padale su žrtve. U takvoj teškoj “demokratskoj“ atmosferi, su vršene Ustavne promene, kojima je ukinuta autonomija. I pored svega toga, dokument Štaba, kojeg je bajagi posedovao Mojsov, kojim je ubedio delegate da se na Kosovu dešava kontrarevolucija, do današnjeg dana nije prezentiran istražnim organima, niti javnosti. Gde je zapravo istina?

Народна_скупштина_споља

Zgrada Skupštine SFRJ

Misterija vezana sa dokumentom kojeg je Mojsov upotrebio kao krucijalan dokaz za postojanje kontrarevolucije na Kosovu i njenog štaba, ovih dana je dobila sudski epilog. Husnija Bitić, advokat iz Zemuna podneo je krivičnu prijavu protiv Lazara Mojsova, sada penzionera, za počinjeno krivično delo, iz člana 199 KZ SFRJ i člana 203 KZ Srbije, a kao dokazni materijal prezentira stenogram Skupštine Jugoslavije. U krivičnu prijavu, radnju krivičnog dela, advokat postavlja ovako:

“Do današnjeg dana, Mojsov nije izneo na svetlosti dana, ko su vođe kontrarevolucije, gde se nalazi štab niti je negirao njegovo postojanje. Ukoliko Mojsov stvarno zna plan kontrarevolucije i njenih izvršilaca, ako poseduje listu rukovodilaca štaba, a to krije, čini krivično delo iz člana 199 KZ SFRJ i krivično delo iz člana 203 KZ SRS. Tako da zbog navedenih radnji  podnosim krivičnu prijavu da, Javno tužilaštvo preduzme konkretne mere, tražim sprovođenje istrage i, po završetku potrebnih radnji podizanje optužnice, protiv imenovanog, kako bi dobio snkcije u skladu sa zakonskim normama. Ukoliko Tužilaštvo utvrdi da, Lazar Mojsov ne poseduje takav dokument, onda je obmanuo delegate Skupštine Jugoslavije, te je učinio krivično delo širenje laži i uvođenja straha kod građana, te tražim sprovođenje istrage za ovo prljavo delo i posle utvrđenja potrebnih činjenica podizanje optužnice”.

Međutim, Javno tužilaštvo Beograda, odmah, nakon par dana je odbacilo krivičnu prijavu H. Bitića. Kako je u pitanju jedan uporan i tvrdoglav čovek, a u skladu sa zakonskim mogućnostima, on je krivičnu prijavu dostavljao višoj pravnoj instanci – Javnom tužilaštvu SR Srbije i istovremeno podnosi krivičnu prijavu protiv zamenika Okružnog javnog tužioca, Vojislava Dragojlovića, zbog toga što je on potpisnik dokumenta, kojim je krivična prijava protiv Mojsova ocenjena bez osnova.

Advokat, Husnija Bitić branilac Ilaz Kurtešija, bivšeg predsednika Skupštine Jugoslavije, objašnjava kako se zalaže da izvede Mojsova na sud. ”Mojsov je govorio o kontrarevoluciji. Ovo je teška optužba. Za ovo se priča već punih devet godina, a do sada niko nije kažnjen za kontrarevoluciju. Kakva je ova kontrarevolucija bez kontrarevolucionara”?

Povodom pisma koju je Mojsov pokazao sa govornice Skupštine SFRJ, jednoglasno su usvojene izvanredne mere, te u toku izvršavanja ovih mera ubijeno je 60 – 80, ljudi, u zavisnosti od kojih se izvora dobijaju informacije. Ovo je uticalo i na hapšenje Azema Vlasija, koji je ovih dana kao nevin oslobođen. Istini za volju “Azem je “uhapšen” mnogo ranije, na mitinzima. Sada posle godinu dana pitam ja: da li uopšte postoji kakav Mojsovov dokument? Ukoliko postoji, onda je trebalo da se izvedu pred sud rukovodioci kontrarevolucije. Ukoliko ne postoji takav dokument, to je onda širenje laži, koje unose strah među građanima, tako da, ili sa jedne ili druge strane, on je odgovaran za to. Kada bi živeli stvarno u jednoj pravnoj dražavi, već je trebalo da Mojsov bude izveden na sud. Međutim, sve su to laži, jer naši državnici-vlastodršci, državom smatraju samo upotrebu sile. Kakva je naša “pravna država“ najbolje se vidi po delovanje Javnog Tužilaštva iz Beograda, koja je u roku od pet dana odbacila krivičnu prijavu, ne obazirući se na pravnu regulativu ovakvih slučajeva. Odgovor tužilaštva nije zvanično rešenje, nego nekakvo obaveštenje koje nema veze sa zakonom. U pravnoj proceduri ZKP (Zakon o krivičnom postupku), jasno se kaže, ukoliko se odbacuje krivična prijava, treba da se navedu razlozi, ali u pismu, za koju ponavljam, nije rešenje, nisu dati razlozi zbog čega se odbacuje prijava. Osim toga, ukoliko se krivična prijava odbacuje, podnosiocu treba dati pravne savete o pravnim sredstvima, što  u ovom slučaju toga nema. Sva je sreća što sam ja advokat, poznajem ovu materiju. Neprijavljivanje krivičnog dela je samo po sebi krivično delo. Kako je u potpisu ovog pisma ime zamenika Javnog tužioca, Vojislava Dragojlovića, ja sam okrivio i njega. On je po zakonu bio dužan da preduzme konkretne korake. Zašto to nije radio, ja ne mogu da znam. Sada čekam kako će da reaguje Republičko tužilaštvo. Ukoliko se ukaže potreba, krivičnu prijavu ću podneti i Saveznim organima gonjenja. Ako me i oni odbiju, Mojsova ću tužiti ja, kao privatno lice. Nadam se da će se sve to završtiti u skladu sa zakonom. Sud treba da bude nezavisan i odvojen od politike, iako realno gledano možemo i drugačije zaključiti.

Ovo nije prvi slučaj da advokat H. Bitić samoinicijativno preduzme slične korake. Prošle godine je podneo krivičnu prijavu protiv Jakova Lazarova, u to vreme predsednika CK SK Makedonije, zbog izgovorenih uvreda Albancima. Ali sve se završilo na samom početku.

“Ljudi mi kažu da ja vodim nekakve privatne ratove. Ne znam da li je ovakva formulacija dobra. Ja ima više od 50 godina,  bilo bi veoma teško-nemoguće da se promenim. Od svojih principa ne odustajem” – kaže avokat iz Zemuna, koji se žalio da dobija preteća pisma i telefonske pozive. “To me čini takvim. Plašim se za decu“ – kaže na kraju razgovora Husnija Bitić.

________________

Nedim Sarač, “Naši dani” br. 993, 11. maj 1990.

Dr Husnija Bitić
Autor 24.8.2017. u 11:41

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija