Debakl “građanske” Srbije: Srebreničanima je Toma draži od Tadića

Povezani članci

• Nisu tražile i nisu same, od Milene do stotina drugih ispovijesti o preživljenoj traumi seksualnog zlostavljana na Balkanu
• Daily mirror (aport)
• Tomislav Jakić: OD VELEIZDAJNIKA DO HEROJA (I NATRAG)
• Intervju – Latinka Perović: Ostrašćenost je naša druga priroda
• Berić: Srbija ne čuje dobro
• Marinko Čulić: Bavarizacija Hrvatske

Moj prijatelj bio je umoran jer su „majke Srebrenice do tri ujutru glasno slušale Cecu“.

Piše: Paulina Janusz

Jedan od mojih prijedorskih prijatelja, nekadašnji zatočenik logora Trnopolje, ispričao mi je nekom prilikom kako mu je izgledao put na početak suđenja Radovanu Karadžiću. Išao je u Hag autobusom zajedno sa još nekoliko predstavnika žrtava rata iz cele Bosne i Hercegovine. Putovanje bilo je prilično mučno, rekao mi je, i to ne zbog ratnih sećanja, približavajućeg trenutka prvog direktnog kontakta sa Karadžićem, ili nesigurnosti u krajni ishod njegovog suđenja.

Ne, moj prijatelj bio je umoran jer su „majke Srebrenice do tri ujutru glasno slušale Cecu“.

Nakon ove priče setila sam se nekoliko mojih boravaka u Srebrenici tokom kojih nikako nisam mogla da zaspim, ne zbog blizine belih nišana u Potočarima, nego zbog buke koju je pravila u gradu Riblja čorba, uporno puštana u jednom lokalu u muslimanskom vlasništvu.

Možda bi muzički ukus Srebreničana bilo bolje prećutati da nije on odličan pokazatelj toga što Srebrenica zapravo jest, a što uporno ignorišu ovi retki srbijanski posetioci Memorijalnog centra Potočari.

Srebrenica, dakle, nije slogan.

Srebrenica, to je jedan mali grad, u kome žive ljudi. Oni njegovi stanovnici koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci preživeli su genocid i gubitak nekog ko im je blizak. Nije im bilo lako da se vrate na mesto stradanja njihovih porodica, danas im nije lako da prežive u katastrofalnim ekonomskim uslovima. Uprkos svemu, nekako se snalaze.

Svesni su svetskog sažaljenja koje bude, još su svesniji njegove srbijanske varijante, koju oličava ovde jedan čovek: Boris Tadić. To je psihološki tip koji u Potočare (a nikako u samu Srebrenicu) dolazi 11. jula, da medijima ta poseta slučajno ne promakne, da izrazi svoju tugu i žaljenje, da se rukuje s državnim vrhom i da počasti prisutne nekolicinom opštih mesta začinjenih zabrinutim izrazom lica. Govori o tome kako mu je loše da su u njegovo ime počinjeni takvi zločini, ali u stvari oseća izvesno zadovoljstvo. Jer došao je, što u njegovom pojmovniku znači da je lepši, bolji i pametniji, a to pozitivno utiče na njegov ego, a o rejtingu među liberalnim biračima da i ne govorimo. Možda i jest pomalo svestan svog licemerja, ali zna da zbog licemerja niko neće da ga optuži, jer je uvek bio „na pravoj strani“.

Tako su otprilike Borisa Tadića tokom njegovog mandata percipirali Srebreničani. S kakvom mi je samo iritacijom njegov dolazak u Potočare 2010. prepričavala predstaviteljka srebreničkih majki. „Ja sam tog dana pokopala drugog sina“, rekla mi je pre nekoliko meseci, „prilazim Tadiću i pitam: I šta sad? A on kaže: To je jako tužno.“ Bilo je to već nakon izbora i čuvenih izjava Tomislava Nikolića. Ipak, moja sagovornica pozdravila je njegov izbor kao „iskrenog Srbina, a ne onog koji dolazi da se slika“. Palo mi je tada na pamet koliko bi bio razočaran Tadić, a i cela „građanska Srbija“ da to čuje.

Na njenu (građanske Srbije) veliku žalost Srebreničani sve do danas nastavili su da gaje tu svojevrsnu simpatiju prema sadašnjem srbijanskom predsedniku.

I tako, nakon Nikolićevog „pokleknuća“ i izvinjenja, nisu krenuli u analizu njegove prošlosti, položaja u fotelji ili izraza lica. Nekoliko ljudi u Srebrenici reklo mi je da je srbijanski predsednik dobrodošao u njihovom gradu. Ako ne želi 11. jula, može da dođe svakog drugog dana, što bi u suštini imalo više smisla i što bi otvorilo novo poglavlje u odnosu Srbije prema ratu i njegovim posledicama. Jer genocid nije neki julski praznik, nego deo svakodnevice i to treba da shvate svi oni, kojima je Srebrenica stalno na ustima.

Srebrenicu bez pompe tokom godine posećuju desetine stranih zvaničnika, pa bi na isti način trebalo to da učini i Nikolić. Nek po protokolu razgovara s bošnjačkim liderima, nek zaobiđe sedište krnjeg ratnog SDS-a, još uvek u Srebrenici aktivnog, nek ode u Memorijalni centar, nek razgovara s Majkama Srebrenice. I nek povede sa sobom nekog od predstavnika Srba u srebreničkoj vlasti, koji preko Potočara prolaze samo kad baš moraju, a koji bi tom prilikom verovatno bili zaduženi za praćenje „njihovog“ predsednika. Bila bi to prava istorijska poseta za koju Tadić nikad nije imao ni želje ni snage.

Tomislav Nikolić ima šansu da se upiše u udžbenike kao onaj koji je stvarno nešto promenio u odnosu Srebreničana prema Srbiji. Nijegova polazna pozicija puno je bolja nego što se to čini iz beogradske perspektive. Upravo zbog priznatih grešaka, ratnog delovanja i svega toga što je rekao tokom svoje političke karijere, njegova reč u Srebrenici ima puno veću težinu nego reč bilo kojeg drugog srbijanskog političara „neopterećenog prošlošću“. Ako se izvini, biće to izvinjenje „krivog“, ako mu kroz grlo prođe reč „genocid“, začepiće zauvek usta svima onima, koji u RS-u još uvek sanjaju velikosrpske snove. I, pre svega, ako se odluči da sledi scenario diplomatske posete koji sam predstavila, izaći će iz tradicionalnog okvira „izvinjenja“ koja zaboravljaju da su iza mrtvih ostali živi i da oni danas trpe posledice zločina. Bilo bi to prihvatanje odgovornosti ne samo za genocid, nego i za njegov konstantni uticaj na srebreničku današnjicu.

Hoće li pri tom Nikolić biti iskren? Ne znam, ali sigurno neće biti licemerniji od svog prethodnika. Dolazak „bivšeg vojvode“ jednog običnog dana bio bi puno značajniji od simboličkog pojavljivanja na versko-medijsko-teatralnom obredu 11. jula.

Spektakularnih gestova bez ikakvog sadržaja Srebrenica je videla već dovoljno.

Dvogled.rs