Dezerterec, domovine sin

Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac 28.1.2014. u 13:47

Povezani članci

Svetlost u balkanskoj tmini

A što je ovo, momče?!“, uzviknula je gospođa Savjest i, trznuvši rukom kao da izvlači revolver, pružila mi požutjelu novinsku stranicu. Jedan pogled na pohabanu tiskanu građu bio je dovoljan da mi se zaljulja pred očima.
„U pičku materinu!“, zgrozio sam se.
Novinski corpus delicti nosio je u zaglavlju davni datum, 24.srpnja 1991. Pa ispod toga masni nadnaslov: „Pjesma u dezertercu“. Pa ispod još masniji naslov: „Dezerteri svih zemalja, ujedinite se!“Pa ispod stihotvorina otisnuta krupnim slovima, preko čitave stranice, sve uz crtež prokletog Švejka.
„Ne samo da si pribjegao sramotnome dezerterstvu“, siktala je gospođa Savjest, „nego si još pozivao i druge da to čine! Bio si dezert-agitator, gade!“
Ja sem dezerterec, dezerterec,
domovine sin!
(Viktor Ivančić, Ispovijest kukolja, Tačno.net, 23.01.2014.)

Ranih devedesetih godina prošlog veka, na početku poslednjih balkanskih ratova, nisam bio spreman da se opredelim niti za jednu od zaraćenih, bratoubilačkih strana… To je bio za mene prljav rat (a koji je čist), gde su lokalne plemsko-balkanske poglavice odlučile da ratuju međusobno pri tome ne žaleći žrtava „običnih“ pripadnika zaluđeno-zavedenog naroda; naci-tribuni su ubedili doskorašnje građanke&građane jedne uljuđene, kulturne, evropske države, kakva je bila Jugoslavija, da nije u njihovom interesu da žive u takvoj jednoj zemlji i da moraju da se vrate na nivo plemenske (ne)svesti i tamo potraže svoje mistično-mitske korene koje su pripadnici drugih lokalnih plemena uporno pokušavali da unište. Mržnja prema drugom plemenu i ljubav prema sopstvenom – postali su motivi-pokretači što zaljubljenog gledanja u „tek umiveno lice svog naciona“, a što mrzilačkih pogleda na druge nacione koji su kroz istoriju egzistirali isključivo iz razloga da bi uništili i zatrli trag „izabranog“ naroda…

Poneki slabašan glas razuma naprosto se nije čuo u sveopštoj halabuci i popaljivoj retorici režanja koja je bila dominantna u to vreme. Teorija (a i praksa) krvi i tla je prevladala na „brdovitom Balkanu“ i samo se čekalo na mig naci-vođa, pa da se krene u ritualno klanje, pljačkanje, silovanje, rušenje, čišćenje i sl. Kao što rekoh, nisam bio spreman da se odazovem na poziv bilo kojeg „vođe“ i bežao sam od svih vojski i uniforma kao đavo od krsta… Tako bežeći, zgodih se u Novom Sadu, gde sam počeo i da studiram i tu sam proveo sve ratne godine bežeći od vojne policije, a pred kraj i od obične, tzv. civilne, jer je i ona u to doba radila za vojnu i skupljala sve „dođoše“ koji su bili poreklom iz BiH i slala ih direktno na front. Nikada neću zaboraviti epizodu kada sam baš u to vreme, dakle pred kraj rata, sreo prijatelja iz mog mesta u Bosni koga nisam godinama video… Seli smo da popijemo pivo i ja ga pitam čime se bavi i šta radi u Novom Sadu? Kaže mi prijatelj da vozi autobus sa „regrutima“ koje pokupi vojno-civilna policija. Umalo se nisam udavio u gutljaju piva, ali mi prijatelj rekao da se ne plašim i da me on sigurno neće otkucati. Krio sam se tih meseci kod prijatelja i stalno menjao lokaciju kako me ne bi našli i onda sam lepo sam došao do čoveka koji vozi dezertere back to the front – o tempora, o mores… Ali eto, imao sam sreće i dočekao kraj rata bez vojnog angažmana. Bio sam ono što se zove dezerter i da se, ne daj Bože, ponovi rat bio bi opet to isto – dezerter iz nacionalnog ludila, a „domovine (Jugoslavije) sin“!

Tih mračnih, ranih devedestih godina prošlog veka osećao sam se usamljeno u svojoj dezerterskoj „dijalektici“ i posle nekoliko žestokih rasprava sa „kolegama“ na fakultetu koje sam smatrao da su prisebniji i da ne veruju na u nacionalističko ludilo, odlučio sam da se povučem (a zbog mog tadašnjeg statusa to je bilo i pametnije) i da ne pokušavam da isterujem pravdu i objašnjavam tadašnju ratnu situaciju u BiH; tada sam shvatio koliko većina ljudi nema pojma šta se tamo događa i to ne zato što su glupi i nezainteresovani već zato što su ili bili indoktrinirani tadašnjom nacionalnom retorikom ili pak su odbijali da razumeju jer za njih su to bila španska (bosanska) sela i glupi i ruralni Bosanci… Više nisam imao snage da objašnjavam ljudima oko sebe šta se događa u Bosni jer sam ili nailazio na neodobravanje pa i mržnju ili na hladnu nezainteresovanost i prezir, tako da sam se vremenom potpuno povukao.

A onda sam jednog dana svratio u knjižaru Prostor u Novom Sadu i tamo video Feral Tribjun… Prelistao sam te novine i iznenađen konstatovao da dolaze iz Hrvatske i to još iz Splita; sećam se da sam na brzaka pročitao tekst „tamo nekog“ Vikora Ivančića i od tada sam redovno kupovao Feral. Feral je za mene bio otkrovenje, nešto potpuno drugačije, dokaz da nisam lud i da ima još „dezertera“ na svetu; Feralovci su tako dobro ismejavali tadašnji Tuđmanov režim u Hrvatskoj, ali su imali i sjajne satirične recepcije i iz drugih delova ex Jugoslavije – na primer kolumna Pere Lukovića „Pero s onog sveta“, koju sam čitao nekim mojim kolegama u studentskoj kantini i posle nekoliko javnih iščitavanja to je postao naš mali ritual. Sećam se da smo plakali od smeha čitajući Perine cinično-zajedljive analize situacije u Srbiji, ali nije nama bilo samo do smeha – osetio se tu u njegovim tekstovima neki drugačiji duh, slobodniji, neuplašen od lokalno-političkih satrapa. Tada sam prvi put čitao tekstove (pored Lukovićevih i Ivančićevih) Predraga Lucića i Borisa Dežulovića, koji, kao i danas, bespoštedno kritikuju plemensko-bratoubilačku psihologiju balkanskih naroda. Ali ovi ljudi nisu bili samo „puki“ analitičari/kritičari sistema, naprotiv oni su ličnim angažmanom pokazali kako se može boriti protiv represivnog režima i volje većine. Ničeg se nisu plašili, ni pretnji, ni ucena, ni maltretiranja… Oni su u vreme najžešće ekspanzije tuđmanovskog ustašluka objavili na naslovnoj strani fotomontažu Tuđmana i Milševića kako se grle goli u krevetu; da se samo režim Tuđmana pitao verovatno bi ih povešali na Bačvicama gde im je bila redakcija u Splitu, ali „mlada demokracija“ ipak nije smela da ih direktno napadne jer je Feral već bio poznat i u nekim zapadnoevropskim zemljama koje su u njemu prepoznali pravi demokratski potencijal. Zato je tuđmanovska vlast pokušavala da Feralu zavrnne šiju na drugačije načine (porez na pornografiju zbog objavljene gole slike Tuđmana i Miloševića, a prema ličnom svedočenju Viktora Ivančića, koji je bio glavni urednik Ferala, stigli su i vojni pozivi za „odabrane“) i trudila se da ih tiho i polako udavi, ali džaba… Bili su ludo hrabri i odgovorni sami sebi! Prvi su izveštavali u Hrvatskoj o tome šta se zaista desilo sa srpskim narodom u akcijama Bljesak i Oluja i to direktno sa fronta – tako je kasnije Boris Dežulović svoje ratne doživljaje opisao u romanu „Jebo sada hiljadu dinara“. Feralovci nisu posredno i „zvanično“ izveštavali šta se događa na frontu, već su bili na terenu i opisivali događaje koji nisu bili nimalo po ukusu tadašnje vlasti. Feral je tada bio mala svetlost u samo-našem-balkanskom mraku, a i danas, kada čitam tekstove već spomenutih Feralovaca (list nažalost više ne postoji; ono što nije uspeo da uradi Tuđmanov režim, uspela je tržišna trka koju nisu izdržali jer nisu želeli da se prilagode tajkunizaciji medija), uživam u njihovom originalnom, lucidnom i beskompromisnom stilu jer još uvek nemaju dlake na jeziku niti milosti za raznorazne lokalne „pojave“.

Od njih sam naučio da si ponekada u pravu i kada niko drugi više ne misli da jesi; da se za to vredi boriti pa makar pričao „sebi u bradu“; da većina nije u pravu; da ne smeš izdati sebe, pa koliko god to koštalo; da je kritika političkog establišmenta (ma kakav on bio) jedini način da ostaneš pošten u pisanju i prema sebi i prema drugima; da rezultate ne vidiš odmah, ali da zbog tog ne treba posustajati; da lepše i zdravije dišeš; da si „isti, poseban, slobodan“ – kako to kaže Cane; da smeš dezertirati ako ti savest ne dopušta da se boriš za nacionalne interese; da je svaka vlast nasilje nad ljudima.

(Autonomija)