Dobrosusedstvo, zanat najstariji

Autor 2.3.2012. u 11:50

Dobrosusedstvo, zanat najstariji

U izvesnom šatro “geopolitičkom” smislu, nacionalizam ume da bude neka čudno pervertovana, čak do paroksizma doterana verzija kosmopolitizma. Otkud to? Pa lepo: iz ugla poštenog nacionaliste, Drugi nije nužno neprijatelj, štaviše, ume da bude blizak i drag, uz samo jedan uslov: da je negde daleko. Što je dalje taj Drugi, što nam je apstraktniji i izmešteniji sa vidika naše svakodnevice, pa i naše istorije kao takve, to nam je srcu bliži, ili bar nemamo nikakvog jeda oko njega. Evo, recimo iz “srpskog” ugla: Rusi su dar sa neba, šteta što su malo podaleko! A tek Kinezi, ma na ‘leba da ih mažeš! Mada ni Papuanci zapravo uopšte nisu loši, kad malo razmisliš. Problem je uvek sa ovima koji su tu blizu, u prvom komšiluku: Hrvati, Bošnjaci, Albanci, Mađari, Bugari… Da te bog sačuva! Eh, da imamo bolji komšiluk, videli biste kakvi smo mi ljudi, bre! Isto je naravno iz ugla nekih drugih nacionalizama, samo što njima divotalne Ruse i Kineze igraju, na primer, Turci, Nemci ili Amerikanci, dok im Albance i Hrvate igraju, recimo – Srbi. Briljantni i zaumno lucidni satiričar Zoran Stanojević – ne ovaj naš redakcijski koji naviga po “Navigatoru”, nego jedan malo stariji, nepravedno pomalo zaboravljeni čika – svojevremeno je smislio da reši gorući sveopšti problem “pogrešnih suseda” tako što je izradio alternativnu mapu Evrope na kojoj je totalno ispreturao nacije i države, po sistemu da se, na primer, Finska graniči sa Grčkom a Irska sa Moldavijom, ili tako već nekako. Dakle: ne sviđaju vam se susedi, nema frke – evo vam onda novih! Naravno, kad bi to bilo moguće, ubrzo bi ti koji su izgledali sjajno dok su bili daleko postali mnogo manje privlačni izbliza… Nacionalizam, naime, i nije drugo doli pokušaj istovremene racionalizacije i mistifikacije trivijalnog ljudskog egoizma: ono što vam u soliteru radi nesnosni i neotesani komšija, to na “opštijem” nivou nacionalizmi rade jedan drugom.

Na drugoj strani, sastavni deo ove priče je i mit o “dobrom susedu”; jeste, nacionalizam je u nekoj vrsti permanentnog, ako ne oružanog onda bar emotivno-vrednosnog rata s vaskolikim okruženjem, ali opet – to jest: baš zato – voli da ima i jedan izuzetak u blizini, ne bi li preko njega dokazao kako nije problem u njemu, nego u tim prokletim Drugima koji su prokleto grozni i prokleto preblizu, a da su bolji, onda bi sve bilo u redu… Za srpski su nacionalizam taj Dežurni Izuzetak bili Rumuni: eto, kako sa njima nikada nije bilo nikakvih problema? Ne diraju nas, ne diramo ih! Te sam rečenice, ovako ili onako varirane, čuo bezbroj puta tokom postjugoslovenskih ratova, a imale su biti nekom vrstom posrednog opravdanja – preko slike “Rumuna” kao nesvesnog medijuma – neizbežnosti ratova i pokolja na nekoj drugoj strani, jer da su izazvani, hm… čime zapravo? Nekom vrstom tuđeg nerumunskog ponašanja, tj. susedskog aktivnog ili pasivnog interferiranja u “naše stvari”.

Na trećoj strani, eto malog prividnog paradoksa, iz ugla “prosečnog Srbina”, Rumunija jeste prostorno sused, ali je istovremeno daleka i apstraktna: o njoj zapravo “ništa ne znamo”, tamo ne putujemo, nije nam ni tranzitna zemlja za bilo koji suvisli pravac, njen jezik ne razumemo ni u naznakama, a o njenoj kulturi znamo sramotno malo, to jest uglavnom ništa (a i to “uglavnom ništa” su degradirajući stereotipi). Neka, dakle, vrsta slepe mrlje, nevidljivog suseda, nešto kao komšija koji – da nastavim sa onom soliterskom metaforom – nikada nije kod kuće, pa ga ni ne primećujemo, a samim tim ni nemamo ništa protiv njega.

Kanda ste shvatili: sve ovo ispisujem povodom (ne)očekivane diplomatske rampe Rumunije, koja u trenutku nastanka ovog teksta stoji između Srbije i formalizacije njene evrokandidature. Verujem da će rampa biti uveliko podignuta pre nego što ove novine stignu do vas, ali svejedno, slučaj je višestruko zanimljiv.

“Zaplet” je nastao oko tretmana – ne toliko građanskog koliko verskog – prilično brojne vlaške zajednice u istočnoj Srbiji. Naravno, svi znamo da postoje “nekakvi Vlasi” tamo na nerazvijenom i slabo prohodnom istoku zemlje, o njima je stvorena jedna vrsta muzejske etnofolklorističke predstave, ali je, kako god, sve u vezi s njima donedavno bilo bazično “nepolitička” stvar: većinski nacionalizam nije imao na njima rašta oštriti zube jer ih nije gledao kao konkurenciju, nego kao neku vrstu etnokulturološke bizarnosti: ah da, Vlasi, to su oni tamo dole, čobani frulosvirci u svetlim šubarama što doduše malo vuku na Rumune, ali su zapravo više Srbi, ili već nešto između, kako god, irelevantno. Megjutoa: neko se dosetio da zatraži za Vlahe versku nadležnost Rumunske pravoslavne crkve i bogosluženja na rumunskom jeziku (kao i školsku nastavu etc.) jer da su “Vlasi zapravo samo jedan ogranak rumunskog etnosa”. Neko drugi je, pak, u tome video ugrožavanje vlaške ne-rumunske posebnosti, a neko treći ništa manje doli ugrožavanje srpske države sa strane s koje se tome nismo nadali, od onog tihog komšije koji nikada nije kod kuće… I tako to jalovo preganjanje traje već izvestan broj godina, mada nikada nije uspelo da dođe u fokus pažnje ovdašnje javnosti. E, sada možda hoće…

Kao i uvek kada imamo posla sa preklapanjem različitih nacionalističkih fantazama, ceo je spor istovremeno vrlo banalan i vrlo nerešiv. To jest, banalnim ga čini njegova temeljna “veštačkost”, a nerešivim ogromna količina zle volje i rešenosti da se od te nerešivosti parazitski živi. Represivnosti “identitarnih” pitanja liberalizam ume doskočiti vrlo jednostavno: Vlasi koji za sebe kažu da su Rumuni sasvim su u pravu, baš kao i Vlasi koji za sebe tvrde da su Vlasi, a bogme i Vlasi koji se kunu da su Srbi… Nacionalna pripadnost nije genetska niti bilo kako drukčije “objektivno utvrdiva stvar”, nego pitanje istorijsko, kulturološko i emotivno. Tek mrvičak pojednostavljeno: ono si što smatraš da jesi. Otuda na to pitanje nema pogrešnog odgovora; tvrditi suprotno znači biti već gotov, dovršen, skroz opremljen fašista. Čim neko – bilo ko, odakle god, u ime bilo čega – krene da ti popuje da bolje od tebe zna ko si i šta si, a da bi tebi bilo bolje da ga u tome slediš, nevolja kuca na vrata.

 Vreme.rs

Autor 2.3.2012. u 11:50

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija