Dragan Stojković: Ombudsman nije sam

tačno.net
Autor 26.7.2016. u 07:20

Dragan Stojković: Ombudsman nije sam

Povoda za protest, opravdanih i debelo argumentovanih, osim muljavine sa Beogradom na vodi ima na svakom koraku, u svakoj srbijanskoj opštini

“Ne da(vi)mo Beograd” je aktuelni masovni pokret građana koji nije nastao u kabinetima opozicionih političkih partija.

Piše: Dragan  Stojković-  Danas

Bilo mu je potrebno skoro godinu dana da od spontanog protesta male grupe kritički svesnih građana preraste u kolonu građana dugu nekoliko kilometara koja prolazi beogradskim ulicama svakih par nedelja. Ne računajući revolt trodnevnog Petog oktobra 2000, posle višemesečnih demonstracija zbog pokušaja krađe izbornih rezultata 1996/97. ovo je prvi javni i masovni društveni događaj koji svojim razmerama zaslužuje ozbiljniju analizu. Površni posmatrači (i učesnici) videće u kolonama od pre dve decenije i ovih današnjih svojevrstan rimejk – obnovu građanskog protesta zbog zloupotrebe vlasti i uobičajen i neophodan način suprotstavljanja režimu. Ipak, razlike, i to veoma bitne, postoje. Treba ih definisati upravo zbog onih, brojnih učesnika kojima nije sasvim jasan konačan cilj, a imaju i skepsu zbog izneverenih nadanja ne samo očekivanih od tadašnje koalicije “Zajedno”, nego, posebno, od potonje Demokratske opozicije Srbije (DOS) koja se dolaskom na vlast pretvorila u svoju suprotnost.

Ne računajući sve manifestacije kreativnosti u ovom protestnom hepeningu koje su zajedničke za oba događaja, treba ukazati na bitne razlike. Pre svega, današnje demonstracije ne predvode lideri političkih partija. Zatim, na vlasti nije takozvana “levica” oličena u nacionalsocijalističkoj vladavini Slobodana Miloševića, nego neoliberalna – kapitalistička nacionalna desnica oličena u nekadašnjem Miloševićevom savezniku A. Vučiću. (Čak se može reći da je vlast ISTA samo su uloge između SPS i SNS, bivših radikala, zamenjene.) Kada revnosni čitalac starih novina prelistava dnevnu štampu koja je pratila demonstracije 96/97, sasvim jasno će zapaziti da je stav demonstranata tada bio jasno antikomunistički, antilevičarski, da je imao podršku Srpske pravoslavne crkve, a da su se kao budućnost Srbije isticali mladi lavovi čija su imena postala poznata posle 2000: Božidar Đelić, Aleksandar Vlahović, Mlađan Dinkić… kao perjanice neoliberalizma i privatizacije po hitnom postupku koja po sebi ne može da bude nikakva drugačija, nego samo pljačkaška… Ona druga strana koja je beskrajne kolone i kordone ignorisala za glasnogovornike imala je Lj. Ristića, A. Vulina, i još mnoge čija su imena propala u zaborav. A njima su usta bila puna “levice”. Kada se čitaju režimske novine toga doba (“Borba”, “Politika”, “Večernje novosti”), zaista se građanima smuči takvo nacionalsocijalističko “levičarenje” a masovni odijum prema pojmovima “komunizam”, “levica”, “socijalizam”, postaje razumljiv. I upravo je to bila idealna prilika koju je desnica iskoristila. Još tada je stvorena totalno konfuzna situacija da su modernizacija i oslobađanje društva zahtevani sa pozicija desnice i klera, a da je samozvana levica branila upravo sve ono što su temeljne vrednosti nacionalističke desnice!

“Naša borba”, dnevni list koji je svakodnevno revnosno prenosio događaje sa beogradskih ulica i trgova 8. januara 1997, imao je naslov preko cele prve strane: Demonstranti nikada ne skreću levo! A u podnaslovu: A kad je to ipak potrebno, onda se, kao juče kod Doma omladine, “skreću južno”. Trebale su da prođu dve decenije da bi se sve tadašnje ideološke magle i konfuzije razvejale: na današnjim demonstracijama ne samo što nema političkih pandana trojke Đinđić – Pešić – Drašković, nego su transparenti, parole, zastave, pesme i govori aktivista jasno opredeljeni prema kapitalizmu i pravima zaposlenih. Peva se “Bella ciao” i “Ay Carmela” sa jasnim antifašističkim stavom. Posebnu draž celoj situaciji daje i razotkrivanje pravog lica političke opozicije – svi su se posle početne podrške povukli – i Sanda Rašković, i Obradović iz Dveri, i demokrate i LDP. Na mig iz Rusije stiže tabloidno tumačenje o međunarodnoj zaveri sa Zapada… Jasno je da se ovog puta iza demonstranata ne krije organizovana borba za vlast – nego samo otpor prema nasilju vlasti i pritisak na vlast da se ponaša u zakonskim okvirima. Sigurno se i u tome, u političkoj “besperspektivnosti” i idealizmu ovog pokreta, krije bitan razlog izostanka podrške ne samo političkih opozicionih partija, nego i mnogih pojedinaca i institucija koje su se inače veoma brinule za građanska i ljudska prava. Za sada su izostala i sociološka istraživanja karaktera protesta, što je u toku ondašnjih protesta vrlo ažurno radilo više raznih timova.

U ovom momentu veoma je važno da se definiše šta je to u stvari levica danas bez obzira na deklarativno izjašnjavanje i mahanje zastavama. Na ovo pitanje se već dosta dugo trudi da da odgovori Levi samit, u maltene stalnom zasedanju. Između teorijskih razmatranja i političke prakse in vivo stvorila se povoljna okolnost za izlazak iz jalovih rasprava i ulazak u realan život. Tu je nezadovoljnih i u ovom slučaju dosta opredeljenih 40.000 građana – svi uslovi za važne odluke i odgovore su tu. Bacimo pogled dve decenije unazad. Posle višemesečnih masovnih demonstracija, čim je vlast u lokalnim samoupravama preuzeta, došlo je do raspada – Vuk je pokazao pravu ćud svog “koalicionog kapaciteta”. Posle tolikog duvanja u pištaljke i lupanja u šerpe, posle tolikog štrapaciranja građana po prašini, kiši i snegu, lideri osvojene vlasti nisu znali šta će sa sobom, osim da krenu u unosne privatne poslove. Gde su bili ti projekti, strategije, spremni elaborati obnovce i izgradnje društva koji bi se realizovali? Nije ih bilo. Osim u glavama preduzimljivih pojedinaca. Ogromna energija desetina hiljada dobronamernih građana je potrošena.

Povoda za protest, opravdanih i debelo argumentovanih, osim muljavine sa Beogradom na vodi ima na svakom koraku, u svakoj srbijanskoj opštini. Da li će ovaj protest ostati ograničen na “beogradski hepening” jednom u dve nedelje, ili će protestanti prepoznati bar neke bezbrojne povode za pobunu i u svojim lokalnim sredinama (primer građana Niša) i svoj angažman realizovati svakodnevno – pitanje je opstanka stvarnog karaktera nove levice koja nije samo teorija, kabinetska i salonska ideja, neka obnovljena ideologija koja se bori za vlast, nego permanentna akcija kad je god to opravdano i moguće, ostaje da se vidi. I očekuje. Za sada stidljivi transparenti povodom privatizacije mogu postati i klica neke buduće Agencije za nacionalizaciju! Ko zna! Otpor prema samovolji i nasilju vlasti, pritisak na vlast da radi u interesu građana, mogao bi da postane svakodnevni način života onih građana koji ne pristaju da budu poslušnici, objekti političke volje lidera i partija. Da umesto jednog Saše Jankovića bude što više građana, pojedinaca i udruženja, osvešćenih subjekata političkog života – ombudsmana i zaštitnika demokratije. Dakle, demokratija koja nije prazna forma partijske skupštine, politička farsa, prevara i manipulacija od izbora do izbora – nego stvarna, svakodnevna borba. Borba koja nema male i velike ciljeve, borba za slobodu i pravdu koja je način života, i cilj po sebi.

Autor je urednik izdanja IP “Mostart”

tačno.net
Autor 26.7.2016. u 07:20