Država ne može da ima “monopol”

tačno.net
Autor 28.12.2013. u 11:33

Država ne može da ima “monopol”

Otprilike od kada se socijalizam počeo raspadati, nastala je i priča o neprihvatljivom “monopolu” koji ima država. Pošto je monopol shvaćen kao negacija konkurencije, “monopol države” je bila lozinka za nešto neprihvatljivo, što se mora reformisati i zameniti nekim sistemom konkurencije privatnog vlasništva.

Piše: Vladimir Milutinović

Ova šema postoji i danas. Poslednje čega se sećam je argumentacija aktuelnog pomoćnika za medije koji je ultimativno zahtevao da se “država povuče iz medija” jer su državni mediji “neprihvatljivo narušavanje uslova na tržištu” itd.

Međutim, u ovoj ideološkoj šemi nekako su se izgubile nijanse, pa i činjenica da država uopšte ne može biti monopolista u negativnom smislu. To se može videti iz više uglova, a možda je osnovni taj da je definicija države upravo monopol nad sredstvima sile i nad uređivanjem društva pomoću zakona. Dakle, deo pojma države je monopol nad nečim, pa u tom smislu optuživati državu da ima monopol je nešto u sebi protivrečno. Država mora da ima monopol. Ovaj pozitivni monopol treba, dakle, razlikovati od negativnog monopola koji se ogleda u tome da neki partikularni interes narušava konkurenciju.

Postoje dva moguća izlaza iz ove situacije za libertarijance ili neoliberale. Jedan je da se kaže da svaki monopol i svaka država treba onda da budu ukinuti. Ovaj izlaz je potajni san svakog neoliberala, ali ga je nezgodno javno zastupati, jer ima nezgodne posledice pošto vodi u anarhizam i potpunu moralnu proizvoljnost. Blaža varijanta je da se ne tvrdi da svaka država treba da bude ukinuta. Ostaje neodređena “minimalna država”, ali i ona samo kao “nužno zlo”. Kvaka je u promenjenom karakteru države. Iako se dopušta da ona postoji, na nju se više ne gleda kao na izvor univerzalnog prava, nego na nešto partikularno i to nužno partikularno, pošto je sve partikularno. U tom smislu, uvek je poželjno ukidati monopol ove “partikularnosti”, prikazivati je u negativnom svetlu, tražiti “departizaciju” i kukati nad rastrošnosti i nad lopovlukom javnog sektora. Ova druga mogućnost izlaza poznata je kao “neoliberalizam” (to je to!). No, problem sa ovim stanovištem je u tome što država nije nešto partikularno i što svaka, da kažemo, usamljenost na tržištu, odnosno, u sistemu, svako nepostojanje konkurencije nije “monopol” koji se mora ukinuti.

Država je u principu entitet koji počiva na pojmu filozofskog univerzalnog koji je u neoliberalizmu nestao. Na primer, država je zadužena za pravdu, a pravda je takva da ne može biti privatizovana, odnosno, partikularna. To je razlog zašto, na primer, ne postoji konkurencija među sudovima i plaćanje sudiji za presudu. Pravda je pojam koji u sebi sadrži univerzalnost, koja je u prirodi pravde (ne postoji sud koji počiva na stavu da je svaka presuda relativna i da su sve presude jednako pravedne). Ali, pravda nije usamljena u tome. U stvari, iako se neoliberalni mediji svojski trude da nam ogade “političare”, politika je takođe sistem koji počiva na univerzalnosti. Zbog toga se nijedan političar ne preporučuje biračima rečima kako će brinuti samo o svojim interesima i da će mu politika lepo poslužiti da se obogati. Politika ima smisla samo ako služi javnom, opštem dobru, koje u sebi sadrži univerzalnost.

Međutim, ovaj pozitivni i nezaobilazni monopol postoji i u manje apstraktnim sferama. Na primer, sistem ulica u jednom gradu je takav da po prirodi ne trpi niti potrebuje konkurenciju. Nikome nisu potrebne alternativne ulice, niti sloboda preduzetništva u pravljenju ulica. Izgleda da je komunikacija uopšte takva. Google je tu dobar primer. Pošto je u interesu ljudi da imaju jedinstven servis za komunikaciju i pretragu, ovaj sistem je u stvari javno dobro. Zbog toga je besplatan i izdržava se posredno. Kad ne bi bio besplatan pojavio bi se drugi koji bi preuzeo njegovu ulogu. Ukratko, pošto je država zastupnik univerzalnih vrednosti, ništa što je državno ne može da ima negativni monopol, pošto je defincija nepoželjnog monopola to da neka partikularna stvar bude jedina na tržištu, a ne da neka univerzalna stvar bude jedina, jer je to poželjno i nužno.

Ok, ali dokle može da se proteže legitiman monopol države, odnosno, legitiman interes države? U principu donde dokle društvo procenjuje da seže njegov opšti interes. Nekada, u socijalizmu, mislilo se da sve treba da bude državno, danas se misli da je bolje da bude dozvoljena privatna inicijativa. Ali, pogrešno je iz ove promene zaključiti da je država prestala da ima svoj univerzalni karakter i legitimni monopol. Istina je u stvari da neke stvari intrisično počivaju na univerzalnim potrebama ljudi i da one zbog toga ne mogu da budu privatne. Čak iako su privatne, one u stvari to nisu. Razlika može da se efikasno napravi preko kriterijuma dopuštene propasti. Ono što može da propadne ili da se zatvori po privatnoj želji može da bude privatno. Na primer, naplata putarine može biti privatizovana, ali putevi ne mogu biti zatvoreni. To znači da ni ta imovina ne može biti zaista privatna. Ovo važi čak i za neke fabrike. Na primer, Železara Smederevo, prodata za nekoliko desetina miliona evra, vraćena je državi sa gubicima, ali nije zatvorena niti je država odbila da preuzme železaru. To znači da nije tačno da je državna imovina i državni monopol loš jer povlači “moralni hazard”. Moralnog hazarda ima u svim poslovima koji ne mogu da propadnu, kako su se uverili i direktori velikih privatnih banaka i osiguravajućih društava koji su spašeni u SAD pre nekoliko godina.

Dušan Pavlović, u svom nedavnom blogu, definiše moralni hazard ovako: “Moralni hazard nastaje kada pojedinac ne snosi trošak za posledice svojih radnji.” Po njemu, ova neodgovornost je razlog zašto je privatno vlasništvo superiornije od državnog. Međutim, kao što vidimo, moralni hazard nije vezan za vrstu imovine, nego za položaj u sistemu. Pogotovu, postojanje ili nepostojanje moralnog hazarda nije dobar argument u prilog privatnog vlasništva uopšte, jer, kao što smo videli, neke stvari su inherentno ne-privatne, odnosno, državne.

Sve je to sasvim nezavisno od pitanja koja vrsta vlasništva je efikasnija, državno ili privatno vlasništvo. Jer, nezavisno od ovih stvari o kojima smo govorili, postoji efikasno državno vlasništvo, kao na primer Telenor, i neefikasno privatno, kao što je gomila preduzeća kod nas. Postoje privatni monopoli (kao BusPlus), kao što postoje državni legitimni monopoli kao što je mreža puteva ili vodovoda. I na kraju, čuveni “moralni hazard” nije uopšte vezan za državnu imovinu kao takvu, pošto može postojati i u privatnim firmama. Na primer, firma “Fidelinka” u vlasništvu jednog od neoliberalnih političara, nedavno je tražila spas od hazarda od državnog Fonda za razvoj. Sva ova pitanja su logički nezavisna i ne treba ih pojednostavljivati, pogotovo ne prikazivati u crno-beloj neoliberalnoj optici.

Da zaključimo. Država je univerzalni entitet i njeni “monopoli” su deo njene defincije i nisu negativni. To ne znači da je država uvek dobar vlasnik (neka jeste, a neka nije, a i ta negde jeste, a negde nije) niti da sve treba da bude državno. Ali znači da postoje dva pola u sistemu i da se on ne može svesti na jedan – privatni – princip . Da bi to izgledalo moguće država se sistematski mora prikazivati kao partikularna stvar. Otuda to opšte mesto kako je država “partijska”, kako su političari po sebi korumpirani itd. Ovako država postaje samo jedna instanca koja konkuriše drugima, naravno, tako što narušava konkurenciju i puna je “lopova”. Umesto državnog monopola treba da stoji privatni, kao da su to dve zamenljive stvari i da država sa sobom ne nosi nikakve posebne – različite od partikularnih – univerzalne vrednosti, kao što je pravda ili solidarnost ili komunikacija.

Prava definicija neoliberalizma je da u njemu ne postoje univerzalne vrednosti. Pogledajte oko sebe i videćete da njegove posledice nisu slučajnost.

Dvogled.rs

tačno.net
Autor 28.12.2013. u 11:33

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija