DUHOVI BEOGRADSKIH KNJIŽARA

Autor 20.3.2012. u 12:08

DUHOVI BEOGRADSKIH KNJIŽARA

Kultura se ne jede, pa od nje stoga i nema koristi. A i odavno se više ne susrećemo ,,kod stubova”, nego uglavnom ,,kod konja”! Pošto nam se stanje svesti sve više svodi na maksimu, ako se ne jede, šta će nam, najnovija dešavanja neće biti toliko turbulentna koliko bi bila da iz centra nestanu sve moguće patikarnice (prodavnice patika i sportske opereme).


Nekadašnja knjižarska mapa Beograda izgledala je sasvim drugačije nego danas. I odnos prema knjizi u srpskoj javnosti je bio svakako drugačiji. Ali, to je bilo pre bombardovanja, tranzicije i demokratije. Danas, u samom centru Beograda, Knez Mihalovoj, glavnoj ulici i pešačkoj zoni, opstaje još jedino kao utvara najstarija knjižara izdavačke kuće ,,Prosveta” – ,,Geca Kon” i svedoči o vremenu koje su definitivno pojeli skakavci, oni iz romana Borislava Pekića. Umesto čuvene ,,Jugoslovenske knjige”, ispod palate ,,Albanija” danas je velika prodavnica Nike opreme. Mladež koja ulazi u ovu prodavnicu, ili barem znatiželjno zaviruje maštajući o najnovijem i preskupom modelu patika, ne seća se Jugoslavije – osim po nostalgičnim spotovima s You Tube-a – knjige retko i nevoljno čita, a zbog čega jedna zgrada u samom centru Beograda nosi naziv ,,Albanija” mogu samo da pretpostavim šta misle. Ili je i to postalo odavno nebitno.

Poslednji artefakt knjige s prefiksom jugoslovenska, autorka ovog teksta čuva u vidu postera ,,svi pisci sveta” štampanom i deljenom za Sajam knjiga 1996. godine, kada je književnost, iz perspektive 19-ogodišnjakinje izgledala kao još uvek obećana zemlja.

Poslednji put kada je ceo Beograd bio jedna velika knjižara, bila je 1999. godina i ratno proleće. Uprkos tome što je tokom celog dana bila na snazi vazdušna opasnost, bilo je puno ljudi na najpopularnijem šetalištu u Knez Mihailovoj, i duž cele ulice bili su improvizovani rafovi s naređanim knjigama. Da, cela ulica je bila knjižara. Nikad posle toga nisam kupila toliko dobrih knjiga, pogotovo pesničkih, za 1 dinar po primerku, a najskuplja je bila poezija dubrovačkih pesnika, čitavih 10 dinara! Za taj dinar se u Srbiji odavno ne može kupiti ništa, čak iako ga prevedemo u 1 evro cent, kao što se u modernizovanim knjižarama prepunim izdanjima svetskih bestselera odavno ne može pronaći knjiga nijednog domaćeg pesnika, ali će se svakako uočiti besplatan uzorak šampona, ili turpija za nokte, kojom će valjda biti omogućeno imaginarno bekstvo u ružičastiji svet. Da se razumemo, cena knjige nije toliko mera preterane jeftinoće i devalvacije interesovanja – a i knjige nisu bile nove – već je pre bila mera lepote koja ne može i ne sme imati cenu.

Urušavanje knjižara i knjižarstva otpratila su, u poslednje vreme, prvo bučna a zatim jedva primetna gašenja nekada najvećih jugoslovenskih izdavača. Izdavačka kuća ,,Nolit” potonula je, a da se čak niko od književnika ili književnih udruženja nije oglasio, dok pomenuta ,,Prosveta” opstaje kao avet, i to možda jedino zbog toga što takva, avetinjska, plaši potencijalne kupce.

Najnoviji primer gašenja knjige (one koja nalazi put do čitalaca) je vest da više neće biti ni, u poslednjih 10 godina, najpoznatije knjižare ,,Stubova kulture” koja je radila u okviru Kulturnog centra Beograda. Dakle, najbolje snabdevena knjižara u samom centru grada više neće postojati. Zameniće je susedna kafana koja će proširiti, kako se to kaže surovim rečnikom današnjice, proizvodno-ugostiteljske kapacitete. Vest deluje neverovatno samim tim što knjižara prestaje s radom zbog očiglednih nesporazuma s jednom ustanovom kulture, kao u onoj dečijoj brzalici koja glasi: riba ribi grize rep! – U ustanovi koja se, na primer, deklarativno trudi da podrži poeziju kao najmarginalniji književni rod. Da li je tp kojim slučajem zbog toga što je vlasnik izdavačke kuće iz jedne, a direktorka ustanove iz druge političke parije? – Nikada nećemo saznati! Neće, dakle, više biti knjižare koja je bila podjednako prepoznatljiv simbol Beograda kao i čuveni konj na Trgu republike. Ali, ako je u našoj svesti konj postao prepoznatljiviji od njegovog jahača (Knez Mihajlo, prim. aut.) onda zašto ne bi i knjižara postala zamenljiva npr. poslastičarnicom. Kultura se ne jede, pa od nje stoga i nema koristi. A i odavno se više ne susrećemo ,,kod stubova”, nego uglavnom ,,kod konja”! Pošto nam se stanje svesti sve više svodi na maksimu, ako se ne jede, šta će nam, najnovija dešavanja neće biti toliko turbulentna koliko bi bila da iz centra nestanu sve moguće patikarnice (prodavnice patika i sportske opereme).

Slučaj je drugačiji od prethodno navedenih jedino po tome sto će ova izdavačka kuća i dalje postojati, a knjižara će biti verovatno na drugom, manje dostupnom i vidljivom mestu, tamo gde se već uveliko posprema i čitava kultura – u neke ne sasvim dostupne, udaljene, neprimetne prolaze, a zarad mnogo važnijih i banalnijih trka koje treba da nam postanu imperativ, dok su glavne ulice već neko vreme rezervisane za vašare raznih i manje važnih istina.

Na mom posteru, nepostojećeg izadača Jugoslovenske knjige, i dalje su na okupu svi pisci sveta, barem svi oni važni, uz bratsku poruku duhovima beogradskih knjižara: ,,sve prolazi – oni ostaju!”

Maribor2012/zivljenjenadotik


Tagovi:
Autor 20.3.2012. u 12:08

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija