Dva mraka

Autor 14.6.2012. u 18:07

Dva mraka

SRBIJA, 11. jun 2012, (Njuz) – Osoba koja je poslednja izašla iz Srbije zaboravila je za sobom da ugasi svetlo, javljaju svetske agencije.

Iako nebrojeno puta u prošlosti podsećana da „kada izađe, obavezno ugasi svetlo“, poslednja osoba u Srbiji je iz za sada neutvrđenih razloga zaboravila da postupi prema uputstvima.

-Ne mogu da verujem da je svetlo ostalo da gori. Šta sad, treba da se ja vraćam da ugasim? –upitao se jedan od građana koji je izašao među poslednjima. –Ne, pa to samo u Srbiji ima, dodao je ovaj građanin.

Prve pretpostavke ukazuju na to da će račun za struju biti enormno visok, s obzirom da sada u zemlji nema više nikog ko bi mogao da ugasi svetlo. Drugi izvori ipak tvrde da to nije ni bitno, jer „više nema nikoga ko bi taj račun morao i da plati.“ Agencije za borbu protiv visoke potrošnje energije i svetlosnog zagađenja, s druge strane, smatraju da je ovakav potez „vrlo neodgovoran“ i „tipično srpski“.

Podsećanje da se pri izlasku iz zemlje, u slučaju da ste poslednji koji to čini, obavezno ugasi svetlo moglo se čuti više puta u prethodnih nekoliko decenija, počev od Miloševićevog mitinga na Gazimestanu, preko bombardovanja 1999, pa sve do postavljanja Ivice Dačića na mesto ministra unutrašnjih poslova 2008. godine. (Posednji koji je izašao, zaboravio da ugasi svetlo, Viktor Marković) 

Kažu, da ti život protiče između dva ništavila: onog iz koga se rađaš i onog u kome nestaješ, to jeste umireš ili je to sve isto ništavilo…? Nije ni važno. Ja znam da su moj život odredile dve tame od kojih svetlo mi se stalno gasi: jedna tama koja  preti posle konačnog gašenja svetla – kako su to na svoj cinično-komični način predstavili Njuz-ovci – a druga tama je moj grad Prijedor. Napisao bih par reči o ovim tamama… 

Zašto ”neko” u ovoj nesrećnoj Srbiji/Stradiji uporno pokušava da ugasi svetlo? Ako je već suđeno pa hajde već jednom da se to i končano desi, pa svako na svoju stranu. Problem je u tome što mi predugo živimo u bliskim odnosima sa mrakom, ali smo ipak čuvali nadu – jednu slabu iskru svetla – da će biti bolje i da će mrak prestati da bude naša stalna pretnja. No, te nade više nema, barem ja tako osećam. Na poslednjim „sveopštim“ izborima ugasila se u meni i ta poslednja iskra i osetio sam to prisustvo mraka bliže nego ikada. Ne želim da me ovaj mrak pojede (demokratski mrak) jer sam se dugo sa njim borio i neću dozvoliti da me ludaci povuku za sobom, ali sam ipak tu i gledam kako ova zemlja srlja u propast. Samo mogu da žalim nad izgubljenim godinama koje sam potrošio verujući da se ovde nešto može promeniti. Zar sam doista toliko bio naivan? Ali, opet, zar je malo bilo nas ”naivnih”? Gledam danas naše političke zvezde koje je iznedrila petooktobarska revolucija (revolucija, hm….) i ne vidm ni traga od onog što su oni nekada predstavljali. Znam da to zvuči kao kliše i malograđanska maludušnost, ali mogu samo konstatovati: svi su isti! Nema više među njima nikakvih razlika sem u ličnim interesima, a i tu se brzo pronađu kompromisi. Zato više neću da glasam, barem više nikada za njih za koje nemam dovoljno psovki i ružnih reči. Moja jedina želja je da doživim videti Vojvodinu slobodnu od mraka i ludila, pa i po cenu da ću morati ”negde” svetlo ugasiti…

 

PROMOCIJA KNJIGE NESTALIH OPŠTINE PRIJEDOR 

Knjiga nestalih opštine Prijedor NI KRIVI NI DUŽNI je ugledala svjetlo dana na 20.godišnjicu početka istrebljenja ljudi iz knjige. Udruženje Prijedorčanki ”Izvor” će promovisati knjigu 12.juna 2012.godine u velikoj sali hotela Prijedor sa početkom u 19:30 h. 

 Promotori knjige su dr.sc.Goran Šimić i dr.sc. Mujo Begić. 

 U knjizi se na više od 400 stranica nalaze imena i lični podaci 3.173 ubijenih i nestalih stanovnika opštine Prijedor u periodu od 1992. do 1995.godine. Ona se oslanja na prethodna dva izdanja ali je ovo bitno drugačije. Kraćim pregledom osnovnih do sada utvrđenih činjenica na Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu čitaoci se provode kroz glavna mjesta i datume stradanja ljudi sa stranica ove knjige. 

O mraku mog grada Prijedora pisao sam već i ne bih se vraćao na užase koje sam tamo doživeo jer znam da su mnogi moji Prijedorčani/ Prijedorčanke doživeli i gore stvari… O zločinima u Prijedoru se, manje-više, sve zna, ali ipak neka zloćudna ćutnja, mračna i uporna, obavija ovaj grad. Zbog ove ćutnje, ni posle dvadeset godina, nema nikakvog obeležja stradalim građankama/građanima Prijedora, a koji nisu srpske nacionalnosti. Gradske vlasti su uporne u nameri da održe status quo i očigledno se nadaju da će ćutnja i zaborav prekriti zločine. Za sada su «bele trake» na živim ljudima bile jedino obeležje i uspomena na one koji su stradali zbog svog «pogrešnog» imena. Sigurno će jednom doći i taj dan pa će vlasti u Prijedoru morati da dopuste da se napravi neki spomenik u gradu, ali da li će to nešto promeniti? Teško je reći, ali barem ćemo znati da tih 3.173 ima svoj spomenik, osim naših srca gde će uvek biti… Biće to naša iskra, nada da ima svetla i da nas mrak nije potpuno odvojio od naše čaršije. 

 

Kada kažem Bosna
Slutim telo žene
Silovane
Sa nacerenim licima
Iznad sebe 

Kada kažem Bosna
Vidim mog druga Asafa
Imao je 23.

Kada kažem Bosna
Mislim na Mirzu
Danas živi u Beču  

Kada kažem Bosna
Sanjam Gorana
Zaspalog između dve bitke 

Kada kažem Bosna
Vidim mog brata Murisa
Njegov dnevnik 80.
Piše
Elvira večeras nije izašla na most 

Kada kažem Bosna
Moj grad
Smrzne se od bola 

Kada kažem Bosna
Bosnom postajem

 

 

 

 

 

 

 

Autor 14.6.2012. u 18:07

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija