Džovica i Frenki – menadžeri Scorpionsa

Predrag Lucić
Autor 2.6.2013. u 15:58

Kolegijalni razgovor haških sudaca Alphonsa Orieja i Jean-Claudea Antonettija.

 

Prisluškivao: Predrag Lucić

– Zdravo, Žan-Klode, kako si?

– Pa tako…

– Šta ima novoga?

– Pa ništa…

– Nisi nešto pričljiv?

– Pa nisam…

– Šta je? Zaboleo te jezik čitajući onu presudu? Bogami je pogolema.

– Pa jeste…

– Ej, jel te stvarno boli jezik?

– Boli…

– Uh, izvini, ja se zezao, a sad vidim da je stvarno ozbiljno. Pa nisi trebao onoliko da čitaš, čoveče. Baš si se preforsirao. Slušam te ja, slušam, pa kažem ovoj koleginici Elizabeti: „Žao mi Antonetija, em ta presuda stvarno ogromna, ima šta da se čita, em mora da je čita on koji se ne slaže sa onom dvojicom i još na svaku njihovu da kaže da on ima izdvojeno mišljenje…“ Da si samo onoliko puta reko da imaš izdvojeno mišljenje, jezik bi ti utrnuo, a kamoli sve ovo drugo…

– Da…

– Stvarno ne možeš ni da zineš?

– Ne…

– Pa neka mi još neko kaže da je ovo gospodski posao! Hiljade stranica, stotine svedoka, pa dok sve to pročitaš, sve to saslušaš, a sve isto: ubilo, ranilo, zaklalo, silovalo… Dosadi, brate! Retko kad da naletiš na nekog zanimljivog, s kim možeš da pričaš o lepšim temama, o umetnosti, estetici i tako tome…

– Da…

– Znaš, baš sam ti zavideo na ovom bradatome s kim si mogo da izmeniš koju i o tim stvarima… Kako se ono zvao? Prlik?

– Praljak…

– Prlik, Praljak, skoro pa isto zvuči, a ljudi skroz naskroz različiti. Sigurno ti nije bilo lako da mu pročitaš presudu s kojom se ne slažeš…

– Mhm…

– Znam, stresno je to, a niko to ne poštuje. Niko i ne razmišlja o tome kako je čoveku u toj situaciji… Zamalo i meni da se desi. Ona tvoja zemljakinja, ona Pikarova, baš zajunila po svome: pa zločini, pa ovo, pa ono, pa dokaz ovaj, pa dokaz onaj… Sreća da je Elizabeta bila razumna ko i ja, inače bih morao da čitam presudu za doživotnu uz svoje izdvojeno mišljenje, pa bi i mene boleo jezik. A ovako me baš boli briga. Bilo pa prošlo, ko i taj njihov rat.

– Da…

– A znaš da je i ovaj moj Džovica interesantan lik, skoro ko taj tvoj Prlik…

– Praljak…

– Da, Praljak, izvini. Ti znaš da je on bio muzičar, svirao bas-gitaru?

– Jel stvarno?

– Odmah si mi živnuo! Eh, šta ti je umetnička duša… Ni najsvirepija prozaična stvarnost ne može da je podjarmi!

– A gdje je svirao? U nekom poznatom bendu?

– Nismo stigli da pričamo o tome. Znaš, i to je bio opsežan predmet. Taj Džovica i ovaj drugi Frenki, oni ti se provlače kroz sve te njihove ratove po bivšim Jugoslavijama…

– Ma pusti ratove! Jel možeš ko normalan čovjek da pričaš o muzici?

– Pa mogu sa tobom, al nisam mogao sa njim. Kažem ti: ovi iz Tužilaštva nakitili optužnicu, pa sam morao da se držim svega toga. Nikako da nađem zgodan link da se dotaknem muzike. A i da sam našo, odmah bi ova tvoja zemljakinja skočila… Sačuvaj me bože tih što ih zanima samo posao, pa posao… A posao, znaš i sam, da izludiš od njega…

– Hoćeš sad i ti o poslu?

– Neću, izvini… Ko da je malo što smo ga odradili, pa sad još da pričamo o njemu. Iako, da ne grešim dušu, bude tu i ponešto zanimljivo. Recimo, ovaj Džovica i taj Frenki, oni su stajali iza tih Skorpionsa…

– Ozbiljno? Bili su menadžeri Skorpionsa? Uh, što ja volim onu njihovu „Viiiindz of čeeeendž“…

– Ne, ne benda Skorpions, nego istoimene vojne ili paravojne jedinice. A njih dvojica su stajali i iza Tajgersa.

– Šampionskog ragbi-kluba?

– Ma ne. Takođe je to bila neka dal vojna dal paravojna jedinica, valjda od onog Arkana, ko bi sve to pohvatao… I zamisli da ja sad osudim ljude zato što su stajali iza Skorpionsa i Tajgersa, ko što neki govore da sam trebao…

– Ma daj, Fonzi, pusti šta ljudi pričaju! Pa nisi poludio da si na vrat navučeš sva ova društva za zaštitu životinja!

– Hvala ti, Žan-Klod! Lepo je kad s nekim nađeš zajednički jezik.

– Misliš: ovaj moj oboljeli?

– Ne nego ovaj naš srpsko-hrvatski.

Radio Slobodna Evropa

Predrag Lucić
Autor 2.6.2013. u 15:58

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija