EX-JUGOSLOVENSKA TRANZICIJA: PRODALI SMO GOVNO, POJELI SMO GOVNO – ALI VAŽNO JE DA KAPITAL CIRKULIŠE

Povezani članci

• Lucić: Zar tako o svojoj državi, sretni dobitniče?!
• Kikin dnevnik
• Esad Bajtal: Samokritika je put izlaska iz svega, a ne kritika
• ZVONIMIR NIKOLIĆ: SAVREMENA PRIČA O INDIJANCIMA
• Islamska država Hrvatska
• Heni Erceg: Ruže za Jadranku

Šolohov je, navodno, na nekom od kongresa sovjetskih pisaca izašao za govornicu i rekao:   “Dobio sam telegram od drugova iz Jasne Poljane. Oni kažu da je sada, u vladavini naroda, sve mnogo bolje nego prije. Eto, na primjer, kažu drugovi iz Jasne Poljane, prije revolucije ovdje smo imali samo jednog pisaca. A sada ih imamo dvadeset i pet”.

Tokom boravka u Crnoj Gori, gdje je u Podgorici održao predavanje naslovljeno “Uživaj svoju ideologiju!”, Slavoj Žižek je Srećku Horvatu i meni ispričao kako je jednom na aerodromu sreo Petera Sloterdijka. Žižek je čekao let za Kinu, gdje je trebao nastupiti za honorar koji je smatrao spektakularno visokim. Sloterdijk se upravo vraćao sa predavanja koje je održao direktorima Daimler AG-a. Ljudi koji proizvode mercedes poželjeli su iz prve ruke čuti nešto od mudrosti jednog od velikih umova današnjice. Honorar koji je Sloterdijk za to dobio višestruko je prevazilazio “spektakularni” Žižekov.

Te sam se priče sjetio kada sam od Evropske banke za obnovu i razvoj dobio poziv da, skupa sa Robertom Perišićem, budem govornik na okruglom stolu na temu “….” koji je ta institucija organizovala.

Naravno, rekao sam, dosta sam se zajebavao sa studentima sklonim anarhiji, pasioniranim čitaocima koji vid i zdravlje gube u biblioteci, sa profesorima književnosti i ludama nalik meni, koje vjeruju da književnost ima moć da ispuni i iskupi.

Govoriti bankarima, direktorima multinacionalnih kompanija, kao što je to učinio pisac Kritike ciničkog uma – to je prava stvar. A kad smo već kod cinizma… nije li za pisca, želi li uistinu uticati na stvarnost i mijenjati svijet, pragmatičnije i efikasnije obraćati se onima koji zaista imaju moć da promjenu sprovedu?

Honorar, nažalost, nismo dobili – napokon, to je banka za evropski, ne Robertov i moj razvoj. Vođen pohlepom, zaboravio sam osnovno; da banke nisu tu da bi nam davale, nego uzele novac.

Ono što sam imao reći o našoj tranziciji staje u dva vica koje sam ispričao uposlenicima Evropske banke za obnovu i razvoj. Odmah da kažem: dopali su im se, iskreno su se nasmijali.

Dva čovjeka danima pješače kroz pustinju. Već na izmaku snaga, žedni, sigurni da se smrt približava, naiđu na kamilju balegu. Jedan od njih predloži drugome: vidi, imam 100 eura, daću ti ih ako pojedeš ovu balegu. Što ovaj i uradi.

I tek potom razmisli što je učinio: da, zaradio sam 100 eura, koje mi ne trebaju, jer ću ionako umrijeti u ovoj pustinji, i još sam pojeo govno. Uto naiđu na drugu balegu, te on saputniku predloži: ako pojedeš ovo, spreman sam ti vratiti tvojih 100 eura.

Ovaj razmisli: da, uživao sam u tome što sam ga naveo da pojede balegu za novac koji mu zapravo i ne treba, ali bilo je to skupo zadovoljstvo. Balege na koje nailazimo možda znače da idemo putem kojim je prošao karavan, a tada ni oaza ne može biti daleko. Možda preživimo, a tada će mi trebati novac. Stoga pojede ponuđeno.

Tek što je vratio pare u džep, udari se u čelo i vikne: kakvi smo mi idioti! Ti si pojeo govno, ja sam pojeo govno, a pritom niko ništa nije zaradio.

Kolega mu mirnim glasom odgovori: Nisi u pravu. Ne vidiš veliku sliku. Najvažnije je da kapital cirkuliše.

Drugi vic zapravo nije vic, nego anegdota.

Šolohov je, navodno, na nekom od kongresa sovjetskih pisaca izašao za govornicu i rekao:

“Dobio sam telegram od drugova iz Jasne Poljane. Oni kažu da je sada, u vladavini naroda, sve mnogo bolje nego prije. Eto, na primjer, kažu drugovi iz Jasne Poljane, prije revolucije ovdje smo imali samo jednog pisaca. A sada ih imamo dvadeset i pet”.

Tako stvari stoje i sa našom tranzicijom iz dirigovane ekonomije u slobodno tržište, rekao sam kolegama-bankarima,. Sada je sve mnogo bolje: prije tranzicije imali smo samo jednog vlasnika – državu. Dok ih sada imamo na stotine.

Poslije debate nas je Larry, super tip sa velikim iskustvom iz Istočne Evrope, odveo do sale u kojoj bankari odlučuju kome dati 9 milijardi eura, sa koliko svake govine raspolažu. Ako imate neki dobar biznis-plan … Ništa ne garantujem, i nije u pitanju korupcija, daleko bilo, ali mogu barem pokušati lobirati za vas … Sad kad sam, kao što ćete vidjeti, u toj banci rado viđen gost.

Banku smo napustili zadovoljni: što se novca tiče, bili smo na takozvanoj pozitivnoj nuli, ali i bogatiji za jedno važno životno iskustvo.

Imao sam, zapravo, spreman još jedan vic. Taj govori o herojskoj privrženosti temeljnim vrijednostima zapadnog svijeta. Taj nisam stigao ispričati. Ali, kako sam sredinom maja pozvan da govorim na godišnjem sastanku rukovodilaca Evropske banke za obnovu i razvoj, imaću novu priliku da ga ispričam. Da, zvali su me opet. Vidite da su im se vicevi dopali. Osim toga, poslušajte moj savjet: ako pisac želi da ljudi obrate pažnju na ono što govori, najbolje mu je da nastupa kao stand up komičar. Evo vica:

Policija privede na saslušanje cetinjskog lopova, koji krade po Italiji pa ukranenu robu prodaje u Crnoj Gori.

Pitaju ga: priznaj kome si prodavao parfeme i farmerice?

Kada je odbio saradnju sa organom, policajci ga ispendreče.

On podigne glavu, zauzme držanje narodnog heroja pred strijeljanje i kaže: možete ubit mene, ali nikada nećete ubiti slobodno tržište.

Maribor 2012/zivljenjenadotik