FAŠISTI U OFANZIVI NA DOMAKU ZRENJANINA
Zrenjanin odlazi u istoriju, vraća se Petrovgrad

Dr Sc Husnija Bitić
Autor 28.2.2018. u 13:54

FAŠISTI U OFANZIVI NA DOMAKU ZRENJANINA<br>Zrenjanin odlazi u istoriju, vraća se Petrovgrad

Foto: Dj Djukic

Grad Zrenjanin prosledio je Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave inicijativu za promenu naziva u Petrovgrad, prenela je televizija N1.

Gradonačelnik Zrenjanina Čedomir Janjić izjavio je da očekuju odgovor ministarstva, kako bi utvrdili procedure za promenu imena. „Očekujemo odgovor, očekujemo da vidimo koje su to procedure, ne žurimo s tim. Možda jeste ova 2018. godina kada se navršava i 100 godina od oslobođenja našeg grada i sjedinjenja sa maticom Srbijom, baš ta godina kada treba da vratimo to ime našem gradu“, rekao je Janjić.  

Kakvo nepoznavanje istorije od strane jednog gardonačelnika. Zrenjanin se zvao Petrovgrad kroz istoriju samo 11 godina, i to od 1935. do 1946. Ranije ime mu je bilo Nagybecskerek – Veliki Bečkerek odnosno („Nova Barcelona“). Dakle 72 godine nosi naziv Zrenjanin a samo 11 je bio Petrovgrad! Zašto se onda ne vraća ime Nagybecskerek, jer najduži period je bio poznat pod tim imenom. Zašto se onda ne povrati ime Srbobrana u istorijsko ime Szenttamás?

Aman ljudi prestanite sa budalaštinama, okrenite se progresu, gradite mostove prijateljstva, manite se mitiomanije i nebeskih nacija!!!

Miroslav Samardžić iz Zrenjaninskog socijalnog foruma rekao je da se radi se o „klasičnoj pojavi anti-antifašizma“. „Desničarski krugovi u Srbiji i u gradu Zrenjaninu nastoje da potisnu vrednosti koje su karakterisale jugoslovenski antifašizam. Taj naziv Zrenjanin je deo našeg identiteta – mi smo Zrenjaninci, a ne Petrovgrađani“, kazao je Samardžić. (Portal Krstarica, (28/02/2018)

Svedoci smo vremena kada se fašizam u ovim prostorima, poznatim po herojstvu protiv fašističke ideologije, ne samo što se restaurira, već se na velika vrata vratio. Sve što može da podseća na anifašizam se potire. Imena gradova koji su nosili Titovo ime su promenjene, na prethodne nazive. Titograd u Podgoricu, Titovo Užice postalo Užice, zaboravilo se na pesmu: “Druže Tito ljubičice kad ćeš doći do Užice, druže Tito ljubičice bela, pozdravlja te omladina cela.“ Menjaju se imena ulica, ne znam da li u bivšoj Jugoslaviji još postoji ulica sa imenom Tita, dok za razliku od nas, koji potiremo sopstvenu svetlu istoriju, u dvanaest gradova širom sveta postoje ulice i trgovi sa imenom Tito.

Svetozar Marković (1846-1875), socijalistički mislilac i veliki borac za socijalnu pravdu, u Srbiji je isteran iz istorije. Sve ulice koje su nosile njegovo ime su promenjene. Grad Svetozarevo gde Dragan Marković-Palma (Gradončelnik i predsednik partije Srpsko Jedinstvo), suvereno vlada, po kratkom postupku Svetozarevo je preimenovao u Jagodinu. Vratio je ime srpske palanke, koju je u stvari i povratio nazad u palanku.

Žarko Zrenjanin, narodni heroj, koji je dao najveću vrednost koju je posedovao, svoj život, u borbi protiv fašizma i fašističke porobljivačke ideologije uskoro će izgubiti bitku od onih koje je porazio. Ne postavlja se pitanje, da li će promeniti ime Zrenjanina u Petrovgrad, možemo se samo pitati, kada će se to desiti. Ako ne u ovom pokušaju, fašisti ne miruju, uspeće u drugom ili trećem, četvrtom… pokušaju. Važno je to, što fašizam niko ne sprečava.

 

U nastavku prenosimo tekst, Slobodna Pašića, NOVOSTI 28. januara 2012

„Servo Mihalj“ – od najvećeg proizvođača hrane do propasti

Proizvodio hrane koliko danas zajedno ne mogu BiH, Crna Gora i Makedonija

DA od „naknadne pameti“ nema mnogo vajde, pokazuje i upravo objavljena studija o nekadašnjem jugoslovenskom prehrambenom gigantu – Industrijsko-poljoprivrednom kombinatu „Servo Mihalj“ iz Zrenjanina.
Po mnogo čemu neobična, knjiga se pojavila u sklopu projekta „Novija istorija privrede Zrenjanina“. Skoro pedeset autora, uglavnom bivših direktora, raspisalo se o kombinatu koji je bio najveći proizvođač hrane u eks-JU. Još više, IPK „Servo Mihalj“ bio je pravo privredno čudo. Pitanje je da li će u skoroj budućnosti bilo ko uopšte verovati da je u srcu Banata postojao ovakav gigant! Jer, nije ga bilo ni pre, i verovatno se neće pojaviti više nikad, bez obzira na to koliko ga direktori pisci kroz sećanja hvalili i jadikovali nad njegovom propašću.

Posebno je zanimljiv koordinator radne grupe za noviju istoriju privrede Zrenjanina Dušan-Duda Radaković. Vremešni penzionisani politikolog bio je nekada „alfa i omega“ grada na Begeju – predsednik opštine, sekretar komiteta, direktor nekoliko fabrika „Servo Mihalja“, čelnik lokalnog nedeljnika… Ne prihvata tezu kritičara da studija o kombinatu predstavlja brisanje prošlosti pojedinaca. Ili možda pranje biografija, beskorisno nostalgično podsećanje na veličinu Zrenjanina.

Kombinat je bio brend Zrenjanina. Činio je prepoznatljivim grad i region u zemlji i svetu. U našem projektu dominiraju ekonomija, argumenti… Nismo ulepšavali niti kritikovali, izostavili smo pristrasne komentare – kategoričan je Radaković, ukazujući na to da i posle dve decenije od nestanka mnogi s raznih strana sveta dolaze u Zrenjanin i traže „Servo Mihalj“.

DVE PREŽIVELE NESTANKOM „Servo Mihalja“ sa privredne scene nestali su mnogi zrenjaninski brendovi. Preživele su samo dve fabrike čiji su direktori bili na visini zadataka u trenutku privatizacije – uljara „Dijamant“ i „Mlekoprodukt“.

Kao najveći proizvođač hrane u tadašnjoj Jugoslaviji, kombinat je bio u centru ekonomskih zbivanja. Postojala je praksa da država mnoge nacrte zakona iz oblasti agroindustrije proverava na primeru „Servo Mihalja“.
U trenutku najvišeg dometa, sedamdesetih godina, kombinat je raspolagao sa 240.000 hektara obradivih površina. U svom sastavu imao je 42 fabrike, zapošljavao 24.000 radnika i sarađivao sa 25.000 kooperanata. Godišnja produkcija jestivog ulja, šećera, brašna, mesa i drugih agrarnih proizvoda mogla se uporediti s kompozicijom voza dugačkom od Beograda do Bara i nazad! „Servo Mihalj“ proizvodio je hrane koliko danas zajedno ne mogu da proizvedu BiH, Makedonija i Crna Gora.

Ostaće upamćeno i da je kombinat 1961. realizovao prvo zajedničko jugoslovensko ulaganje sa zapadnim partnerom – izgradio je fabriku lekova „Jugoremediju“ sa nemačkim „Hehstom“. Čikaška „Helen Kertis“ prvu licencu u Evropi dala je zrenjaninskom „Luksolu“. „Veliki mlinovi Pariza“ pravili su u „Žitoproduktu“ specijalne smese – zrenjaninski pekari prvi su ponudili domaćem tržištu zamrznute proizvode…

Na njegovim leđima, odnosno sirovinama, razvili su se „Podravka“, „Kolinska“, „Takovo“… Radnici Zrenjanina i srednjeg Banata sigurno nikada neće imati društveni standard kakav su imali zaposleni u kombinatu. Pa, zašto je onda propao takav kolos?

Kombinat je kontrolisao ogromne robne i novčane tokove. Postao je smetnja saveznim i republičkim organima vlasti i bankama. One su zadale i početni udarac na rušenju kada su uspele da ukinu internu banku „Servo Mihalja“ i preuzmu njegove komercijalne poslove. Početkom devedesetih, republike se međusobno optužuju za separatizam, dezintegraciju i rušenje ustavnog poretka. Nazire se početak raspada Jugoslavije, a njemu je prethodio raspad „Servo Mihalja“ i svih drugih kombinata – ističe Dušan Radaković.

NESTAO I “AVNOJ“

STEČAJ „Servo Mihalja“ traje punu deceniju i još nije okončan – potvrdio je, za „Novosti“, Radomir Radojčić, predsednik Privrednog suda u Zrenjaninu. Žalostan je, inače, bio kraj kombinata, kada se 2005. na rasprodaji našla preostala imovina. Mnogo toga je rastočeno i netragom nestalo – od stovarišta širom Jugoslavije, do umetničkih slika iz direkcije. Neko je odneo i „Avnojevu nagradu“, najveće priznanje SFRJ, koju je kombinat dobio 1980.

Opravdanje za neizvršenu transformaciju kombinata u akcionarsko društvo, što je zakon dozvoljavao 1990, kada je kombinat nestao sa scene, autori istorije „Servo Mihalja“ pronalaze u apatiji direktora. Ali i nezainteresovanosti državnih organa za stanje u privredi. Bilo je potrebno samo izvršiti procenu vrednosti kapitala svih članova kombinata i samoupravne sporazume o udruživanju zameniti akcionarskim kapitalom. To nije urađeno, i „Servo Mihalj“ je nestao.

– Ovakav kraj kombinata naneo je Zrenjaninu i regionu nenadoknadivu štetu. Da je u privatizaciju ušao kao akcionarsko društvo, danas bi sigurno u pogonu bili svi kapaciteti, a društveno zemljište mnogo bolje očuvano i iskorišćeno – ističe Radaković.

Dr Sc Husnija Bitić
Autor 28.2.2018. u 13:54

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija