Gde ja stadoh, ti produži

Povezani članci

• Logoraš sa Time naslovnice Fikret Alić sudski dokazuje da je bio u logoru
• Nova runda bez dogovora o izmjenama Ustava i Izbornog zakona BiH
• Zbijanje u molitvi
• Zlatko Dizdarević: Jad jadni nove mahalske elite
• IZVINITE, MOLIM VAS
• Kojović: Mostar može biti pozitivan primjer, a ne uvijek “grad slučaj”

Izbor Tomislava Nikolića za predsednika Srbije izazvao je pravu paniku u redovima proevropskih DS snaga. Srbija je već godinama na evropskom putu, nezaustavljivo grabi ka članstvu u Evropskoj uniji, raskrstila je sa nacionalističkom prošlošću, svakim danom postaje sve odanija evropskim vrednostima, a sve pod mudrom palicom velikog evropejca Borisa Tadića (uz asistenciju prvog pendreka Srbije – Ivice Dačića, takođe osvedočenog evropejčine)

Odjednom, u predsedničku fotelju seda četnički vojvoda, Šešeljev dojučerašnji zamenik, nacionalista do koske, antievropejac do srži, ruski čovek koji bi Srbiju da pretvori u guberniju majčice Rusije, čovek čija je stranka organizovala paravojne formacije, bivši visoki funkcioner SRS čiji su brojni članovi optuženi ili osuđeni za ratne zločine. Ukratko – sušta suprotnost Tadiću. Jasno je kao dan da je Srbija stala, da Nikolić već prebacuje u rikverc i vraća nas u devedesete, i da ponovo postajemo troprsta država. Uz pomoć paranormalnih feng šui sposobnosti i primenjene telekineze, otkrivamo šta će biti prvi potezi novog predsednika Srbije.

Prodaće Naftnu industriju Srbije baćuškama za male pare, u zamenu za podršku Rusije oko večnog kosovskog pitanja.

Pokrenuće inicijativu za rehabilitaciju svog brata po kami Draže Mihailovića.

Osnovaće komisiju koja će tragati za grobom čiča Draže po šumama, gorama, asfaltu i betonu naše prestonice ponosne.

Proglasiće četnike antifašistima i izjednačiće četnički i partizanski pokret. Zatim će preteklim četnicima omogućiti pravo na penziju.

Otvoriće školu pod logičnim imenom “Srbija” na Palama, u saradnji sa Miloradom Dodikom.

Održavaće specijalne veze sa Republikom Šumskom i usput podrivati Dejtonski sporazum i državnost Bosne i Hercegovine.

Kad Nomokanon bude organizovao tribinu na Pravnom fakultetu, u čast “oslobođenja Srebrenice”, na kojoj će Mladićeva hagiografkinja Ljiljana Bulatović čudovišno bulazniti kako Bošnjaci treba da premeste kosti iz Potočara, jer je to plodna srpska zemlja koja treba da se obrađuje – Nikolić će izjaviti da u demokratiji svako ima pravo na svoje mišljenje.

Pokrenuće tužbu protiv Hrvatske za genocid, u cilju uspostavljanja dobrosusedskih odnosa.

Zaustaviće otkrivanje političke pozadine atentata na Zorana Đinđića.

Zabraniće održavanje Parade ponosa zbog bezbednosti, jer za neke građane očigledno ne važi ustavno pravo na okupljanje.

Skrivaće optužene za ratne zločine.

Neće tragati za jatacima Ratka Mladića, jer bi to moglo da bude opasno i gotovo suicidno.

Potpisaće Deklaraciju o pomirenju sa SPS-om i abolirati socijaliste za sva nepočinstva iz devedesetih.

Izbaciće reč “genocid” iz Deklaracije o Srebrenici, jer nije lepo pominjati ružne reči u državnom aktu jedne fine, umivene i sveže našminkane demokratske zemlje.

Proterivaće iz Srbije ambasadore zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova.

Dozvoliće da proces protiv Pahomija zastari.

Neće zabraniti klerofašističke i neonacističke organizacije koje svako malo zapale Beograd.

Postaviće Vuka Jeremića za ministra spoljnih poslova i poslaće ga na svetsku turneju za odbranu Kosova koja će se završiti fijaskom.

Postaviće Međunarodnom sudu pravde retoričko pitanje „Da li je jednostrana deklaracija o nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?“

Koristiće svaki povod da lupeta mitografske floskule o identitetu, pa čak i genocid u Srebrenici: “Upravo zločin u Srebrenici koji su neki naglašavali da čine u ime srpskog naroda bio je izuzetno negativan i tragičan događaj u našoj istoriji, u istoriji naroda koji je uvek bio žrtva. Bacio je senku i ljagu na naš narod i identitet”.

Daće garancije Haškom tribunalu za privremeno puštanje na slobodu Vojislava Šešelja, i to samoinicijativno.

Doneće antievropski zakon o informisanju koji će biti efikasno sredstvo za zatiranje slobodnih medija. Srećom, većina je podmićena, pa nema mnogo da se uništava.

Braniće načelnika generalštaba Ljubišu Dikovića od optužbi za zločine na Kosovu, bez ikakvih provera, onako, po difoltu, na neviđeno.

Pretvoriće Tužilaštvo za ratne zločine u borca za “srpsku stvar”.

Podržavaće masovnu histeriju oko Novaka Đokovića kao novog nacionalnog mita, služeći se pritom svim sredstvima, uključujući i izjave tipa: “Gledajući finalni meč, kao građanin Srbije, zamalo da umrem“.

Izjednačiće dva bola – bol demokrata za Zoranom Đinđićem i bol socijalista za Slobodanom Miloševićem. I to bez blama. A i čega bi se stideo, pa nije Nikolić član Demokratske stranke.

Proklamovaće sumanutu teoriju o četiri stuba srpske spoljne politike, a to su: Evropska unija, Rusija, SAD i Kina. Naročito Rusija i Kina.

Neće sprovoditi zakon o lustraciji, pa ćemo u javnom životu, u svim bitnim institucijama, imati iste ljude koji su kreirali ratnu politiku devedesetih.

Stvoriće društvenu atmosferu u kojoj je zabranjeno reći da je Republika Šumska genocidna tvorevina.

Kad njegov ministar policije, bivši portparol smrti, bude smenjivao direktore biblioteka, vršio progon intelektualaca i propisivao piscima o čemu smeju da govore i pišu, Nikolić to neće smatrati ispadima, već regularnom političkom praksom.

Doneće ustav u čijoj nenaučno-fantastičnoj preambuli stoji da je Kosovo deo Srbije.

I tako dalje, i tome slično, lista je duga kao spisak žrtava Miloševićevog režima. Jedini problem je što je sve navedeno već urađeno za vreme Tadićeve vladavine – što delimične, što apsolutne. Tadić je toliko prilježno radio na očuvanju nasleđa Miloševićevog doba da je svog naslednika ostavio gotovo besposlenog.

Pa šta će onda Nikolić da radi? Pa ništa, da nastavi tamo gde je Tadić stao, u istom duhu. Još kad Tadić postane novi premijer kohabitacija će ići kao podmazana, bar što se ideoloških pitanja tiče. Idealan duet: jednog je Ćosić cupkao na kolenu bukvalno, a drugog metaforično. Ali su posledice skoro iste, virus desnila se trajno uvukao u njihove lobanje. Jedina razlika je u tome što Tadić i njegova klika nisu bili među izvođačima radova u velikoj artističkoj ratnoj akciji devedesetih. Mada, kad se pogleda šta su sve učinili da se ta akcija nastavi mirnim sredstvima i da se njen duh sačuva za nova pokolenja, uopšte nije jasno zašto. Valjda su bili gadljivi na krv, šta li.