Gunđanje

Autor 28.12.2011. u 13:05

Gunđanje

Sve što čovek, kad pređe pedesetu, može da uradi, to je da sedne i da gleda, trajanje kao takvo. I eto me tu, na tom mestu, kako govorim sebi mantru: zaista, oni nisu imali ni jedan jedini dan bezbednosti, ni jedan jedini dan sveopšteg optimizma, ni jedan jedini dan jasnog ponosa što postojiš takav kakav si, tu gde jesi, u svetu kakav jeste. Sve što su oni dobili bile su priče o smrtonosnim opasnostima seksa, o zlonamernosti stranaca, o kometama koje samo što se nisu zakucale u nas i dokrajčile svu ovu muku u kojoj se krčkamo.

 

Kao i svi ljudi kada zađu u zrele godine, budem katkad sklona da osuđujem mlade ljude. Te su mi neozbiljni, te nisu dovoljno empatični, volja za životom im nije na zavidnom nivou, o entuzijazmu za bilo šta osim za kratki i efikasni zaborav, da i ne govorimo. Iza toga obično ide ono upoređivanje koje, zna se, počinje rečenicom: “Kad sam ja bila u vašim godinama…”, a završava se rezigniranim klimanjem glave koje valjda treba da znači da sve to pričam jedino samoj sebi, jer oni i tako neće razumeti. A ako i razumeju, neće ih zanimati. I tako dalje, do u beskraj…

Naravno, ja se sasvim dobro sećam da je i prethodna generacija nešto slično govorila meni. Ta prethodna generacija je imala svoje priče, kao što ja imam svoje. Generacije rođene tridesetih i četrdesetih bile su mlade odmah posle Drugog svetskog rata, i iz njih polet i entuzijazam nisi mogao isterati ni da ih promućkaš kao flašu šampanjca. Naprosto, tako su bili navijeni – svet je za njih bio pojava koja se gradi i koja napreduje. A napredovaće tako što će u taj napredak svi da veruju. Mnogo nas je nervirao taj napredak, tu moju generaciju. Jer mi smo bili mladi u vreme kad je dotični napredak već obavio svoje, i – što se nas ticalo – nije moralo više da se rinta na napretku, moglo je lepo da se uživa u njegovim blagodetima. Moja generacija bila je mlada u vreme takozvane sigurnosti i stabilnosti. Kad sam bila studentkinja, od studentskog džeparca mogao si da sedneš u voz, da odeš u Trst po nove čizme i usput da se moderno ošišaš u nekom tršćanskom frizerskom salonu, jer opšte uverenje je bilo da oni u Trstu znaju sve bolje nego ovi naši u Beogradu. Sa putovanja bismo sačuvali limenku koka-kole i u njoj bismo posle držali olovke.

No, nije ovo tekst o nostalgiji. Ni najmanje. Ovo je tekst koji pokušava da razume šta se sada zapravo dešava. Moja je generacija, dakle, prvih dvadeset, trideset ili čak i trideset pet godina provela u osećanju kakve-takve sigurnosti. Nisu postojale ove priče o vizama, nisi imao problem da odeš u inostranstvo sa dinarima i da ih tamo u prvoj menjačnici zameniš za valutu zemlje u kojoj si se našao, bračni par običnih intelektualaca srednje klase, kakvi su na primer bili moji roditelji, mogao je sebi da priušti veliko i dugačko letovanje svake godine, sa hotelom u centru Venecije recimo, i ne razmišljajući koliko poklona i suvenira će doneti sa svakog putovanja. Nek priča ko šta hoće, ali ja se dobro sećam da se živelo sasvim normalno i da su ljudi u martu planirali juli, a zimovanje rezervisali još u septembru. Znalo se tačno kad ćeš otići na godišnji odmor i koliko će isti trajati, i ne sećam se da su se ljudi toliko brinuli hoće li dobiti otkaz. Ne idealizujem, naravno, nesreće je uvek i svuda bilo, i beskućnika, i ljudi bez stana, i ljudi koje je režim ućutkivao, sve mi je to jasno, ali posmatrano prosečno – bilo je to vreme bezbednosti i solidnog života.

Kad provedete prvih trideset godina života u toj vrsti bezbednosti i dostojanstva, kad ste do tridesete već obišli celu Evropu uzduž i popreko, a onda vam udare sankcije i proglase vas za najgoreg od sve dece, ta stvar onda nekako i može da se podnese. Ali, šta se dešava sa onima koji su se tek tad rodili? Koji za onu stvarnost uopšte i ne znaju? Sa onima kojima je jedina stvarnost ovo što moja generacija gleda poslednjih dvadeset godina?

To je upravo ova generacija klinaca koja meni danas ide na živce. Preglasni su. Bahati su. Ne vide ni u čemu smisao. Agresivni su. Lože se, nekritički, ili na nacionalno ili na Ameriku, o kojoj tek ništa ne znaju. Bulje u svoje gedžete i ne čitaju knjige. A što je najgore od svega, mladi su, pa kao i svi mladi ljudi, misle da su popili svu pamet sveta i da baš oni treba nešto da promene. I naravno, misle da mi nemamo pojma. Kao što smo i mi mislili da oni iz tridesetih i četrdesetih nisu imali pojma.

Znam iz iskustva da im ne vredi ni braniti, a ni pričati.

Sve što čovek, kad pređe pedesetu, može da uradi, to je da sedne i da gleda, trajanje kao takvo. I eto me tu, na tom mestu, kako govorim sebi mantru: zaista, oni nisu imali ni jedan jedini dan bezbednosti, ni jedan jedini dan sveopšteg optimizma, ni jedan jedini dan jasnog ponosa što postojiš takav kakav si, tu gde jesi, u svetu kakav jeste. Sve što su oni dobili bile su priče o smrtonosnim opasnostima seksa, o zlonamernosti stranaca, o kometama koje samo što se nisu zakucale u nas i dokrajčile svu ovu muku u kojoj se krčkamo.

A mora biti da je nepodnošljivo kad imaš dvadeset pet godina i sve što čekaš to je dve hiljade dvanaesta, pa da vidiš hoće li se smak sveta stvarno dogoditi ili neće. Lako je meni da sad gunđam što su oni bezvoljni. Ja sam na mostovima mahala zastavicama. Oni sa mostova skaču. Što od besa i nemoći, a što od skanka.

Šteta što neću biti tu da vidim koje će biti njihovo jako mesto, njihov duhovni oslonac, koji će činiti da se osećaju nadmoćno nad sledećom generacijom. Ni pored najbolje volje i pored jake mašte, ne uspevam to da zamislim. A znam da će biti nešto za šta će da se uhvate. Uvek bude nešto.

Autor 28.12.2011. u 13:05

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija