Hag je zacementirao uverenje o ispravnosti rata

tačno.net
Autor 10.7.2013. u 11:30

Ukoliko rat koristite svakodnevno, teško ga je sistematski osuditi na nekoj drugoj strani.

 

Piše: Stefan Aleksić

Niko nikad nije sasvim siguran da li je Klauzevic rekao da je rat politika nastavljena drugim sredstvima ili da je politika rat nastavljen drugim sredstvima. Ali kako god obrnemo, poenta je ista: rat=politika.

U susret još jednoj godišnjici srebreničkog divljanja, parlament Republike Srpske baražno usvaja deklaraciju u kojoj će nam objasniti da nemamo pojma, da smo pali sa duda i navodi nam neke prave razloge rata u Bosni devedesetih godina. Dobro, znamo mi svi da RS donosi rezoluciju da bi Dodik i vladajući SNSD na nacionalizam nahvatali poneki oblik podrške među stanovništvom koje izgleda više ne pristaje da javna sfera bude zauzeta veličanstvenom nacionalističkom retorikom i veličanstvenom bedom stanovništva. Možda se u slučaju RS najbolje vide zaključci onog koji je tvrdio da je patriotizam poslednje utočište nitkova i onog koji je modifikovao ideju tvrdeći da je ono i prvo i poslednje njihovo utočište. Pa iako nam sadržaji rezolucija govore mnogo više od činjenice da su usvajane, pa čak i od razloga zbog kojih su usvajane, najviše nam govori potreba nomenklatura da zahvate događaje devedesetih i njihova potreba za vlasništvom nad objašnjenjima za njih.

Svi naizgled radikalno različito tumače ratove prebacujući često krivicu na one Druge, koji god da su. Na stranu sada da je proizvodnja radikalno različitih sećanja na jedan te isti događaj jedna od strategija proizvođenja lažnih i nepremostivih razlika između dve grupe ljudi koje se nalaze u istim stvarnim egzistencijalnim problemima. Druga i možda važnija stvar je da u ovom ratu rezolucijama oko toga ko će biti konačni interpretator kolektivnog sećanja postoji još jedna zajednička osnova: u svima njima postoji, više ili manje eksplicitno, da su rat i sukob bili neminovni, kao što je bio neminovan raspad Jugoslavije. Ovu tačku nijedna rezolucija nije zaobišla, nijedan dekret nije izostavio. U svakom slučaju Klauzevic nam je, sa koje god strane čitali njegovu rečenicu, izjednačio sukob i rat. Rat je, dakle, bio neminovan. Možda nije bio lep, ali ga nismo mogli izbeći, bio je prirodan i očekivan i (sad ide punch line) nismo mogli živeti zajedno u jednoj državi. Podsećam na rad srpske komisije za istinu i pomirenje koja je svoj rad zaključila tvrdnjom da se uzroci rata ne mogu rasplesti i da se nalaze u tamnim i nedokučivim dubinama istorije prohujalih vekova.

Haški tribunal je svojim višedecenijskim radom, ako ja dovoljno dobro shvatam njegovu ulogu, oprostite ako grešim, trebalo baš ovu tačku da izvrne i pokaže da niti je rata moralo biti, niti je svaki sukob samo rat koji se nije razvio. On to nažalost nije uspeo, upravo suprotno, samo je prekrio nasleđe zločina svojom nazovi pravdom, blokirao mogućnost razgovora o tom nasleđu i poturio njegovo pravo namesto željene pravde.

Mukotrpni proces u kojem su naša društva trebala sopstvenu lošu prošlost da zapamte kao lošu da je ne bi za par godina ponavljali, sad će biti u najmanju ruku otežan i usporen, ako ne i zaustavljen, pa čak i obrnut unazad. Sistemom presuda prema kojima su Stanišić i Simatović ceo rat slikali ikone, prema kojima je Perišić sadio cveće devedesetih, prema kojima se Oluja nije desila a Markač i Gotovina su išli na piknik, legitimisani su ratovidevedesetih. Haški tribunal, naizgled paradoksalno, samo je betonirao ubeđenja o ispravnosti rata. Još prilikom stvaranja ovog tribunala stvoreni su uslovi njegovog neuspeha. Njega je, naime, stvorila međunarodna zajednica koja je, na žalost ili na sreću, sačinjena od nacionalnih država. Zapravo, ja se danas samom sebi podsmevam jer sam nekad verovao da međunarodna zajednica, sastavljena od istih tih nacionalnih država, može i hoće da sankcioniše rat (koji koristi svakodnevno) kao sredstvo sukoba. Nije samo reč o vojnicima koji će, ukoliko se uspostavi presedan, možda nadrljati zbog prženja nekog sela trećeg sveta, pre je stvar načina mišljenja rata: ukoliko rat koristite svakodnevno, teško ga je sistematski osuditi na nekoj drugoj strani.

Osnova načina na koji su sudije Haškog tribunala mislile o pravdi, pravu i ratovima devedesetih godina, tako, nije došla kao naređenje nekog centra moći, što verovatno svi teoretičari zavere danas misle, već je došla kao jedina mogućnost kojom su te sudije međunarodne odnose mogli shvatati: šmitovski, kao rat koji ne samo da je neizbežan, nego se uvek već vodi, samo ponekad bez oružja.

e-Novine

tačno.net
Autor 10.7.2013. u 11:30

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija