Haški tribunal posprema za sobom

tačno.net
Autor 1.9.2013. u 10:51

Haški tribunal posprema za sobom

Tribunal stvarno nije imao izbora.

Sudija Frederik Harhof napisao je 6. juna ove godine zapaljivo pismo u kojem je optužio Teodora Merona, predsednika Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), da tokom postupaka vrši neprimereni pritisak na sudije Tribunala, utičući na to da presude budu oslobađajuće, i da još veću štetu čini pod pritiskom Sjedinjenih Država i Izraela radeći na smekšavanju presedana u vezi sa komandnom odgovornošću u vreme rata.

Harhof je zatim “privatno” pismo poslao na adrese 56 svojih kolega, od kojih ga je jedan brzinski prosledio danskom dnevnom listu.

Odbrana Vojislava Šešelja je, kao što bi svaka odbrana uradila, podnela zahtev za izuzeće sudije Harhofa zbog sumnje u njegovu pristrasnost.

Specijalno veće zaduženo za razmatranje ovog zahteva je 29. avgusta donelo odluku kojom se uvažava Šešeljeva argumentacija i izuzelo sudiju Harhofa sa suđenja zbog “neprihvatljive sklonosti ka osuđujućoj presudi”.

Blago je reći da je odluka sudije Harhofa da iznese svoje lično nezadovoljstvo Tribunalom bez presedana. Njegove optužbe – bez previše dokaza koji bi ih potkrepili i zasnovane na njegovim sopstvenim zaključcima i “kuloarskim glasinama” – naneli su štetu kredibilitetu Tribunala i idu naruku mnoštvu teorija zavere koje prate međunarodni sud od njegovog osnivanja.

Njegovo pismo poslužilo je kao dobar materijal za one što tvrde da MKSJ deli “pobedničku pravdu” i radi po nalogu velikih sila (Sjedinjene Države i Izrael su uvek na vrhu takve liste).

Sudija Harhof je takođe predstavio predsednika Tribunala kao marionetu svoje države (Meron je Amerikanac), što je optužba kojom se sugeriše pristrasnost i lojalnost na nacionalnoj osnovi, na koje su se, ponovo, mnogi skeptici međunarodnog prava pozivali od prvih dana suda.

U pismu sudije Harhofa nadalje se sugeriše da se, pod Meronovim diktatom, menja jurisprudencija Tribunala u korist oslobađajućih presuda i da borba protiv nekažnjivosti najtežih kršenja ljudskih prava gubi zamajac.

Ovu optužbu oberučke su prihvatili mnogi aktivisti borbe za ljudska prava i akademici koji su očajavali zbog nedavnih oslobađanja hrvatskih generala Ante Gotovine i Mladena Markača, komandanta Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) Ramuša Haradinaja, generala Vojske Jugoslavije (VJ) Momčila Perišića i funkcionera srpske službe bezbednosti Jovice Stanišića i Franka Simatovića.

Nejasno je šta je tačno sudija Harhof želeo da postigne svojim “optužujem”. Vrlo je moguće da je želeo da izazove dovoljno nezadovoljstva protiv sudije Merona da bi se on smenio sa čela Tribunala. Međutim, učinivši to, prekršio je etikeciju i protokol jednog velikog međunarodnog suda, što je kršenje prakse koju nijedna ozbiljna institucija ne sme da toleriše.

Deleći sudbinu mnogih revolucionara tokom istorije, i ovaj je revolucionar digao sam sebe u vazduh i vrlo verovatno okončao svoj mandat u Hagu. Teško ga je zamisliti kao sudiju u drugim predmetima nakon što ga je Tribunal proglasio pristrasnim prema optuženicima.

Svaka valjana odbrana odmah će protiv njega uložiti sličnu žalbu, a Tribunal neće želeti da gubi vreme na proglašavanje Harhofove pristrasnosti u svakom pojedinačnom predmetu.

Štaviše, odbrane u žalbenom delu postupka protiv Simatovića i Stanišića, kao i u slučaju Rasima Delića, već su uložile takve žalbe.

Presuda za sudiju

Šta nam onda preostaje?

Prvo, posledice po Šešeljev slučaj. Sudija Harhof će biti zamenjen novim sudijom, koga Tribunal tek treba da imenuje. Novom sudiji će biti potrebno vreme da se upozna sa dosadašnjim dokazima i svedočenjima u ovom slučaju.

To će nesumnjivo značajno odložiti izricanje presude, trenutno zakazane za 30. oktobar. Bilo bi pametno da Tribunal novom sudiji da dovoljno vremena da se pripremi i ne zbrza presudu koja je ionako donekle paušalno određena za taj datum.

Posledice po Tribunal su nešto složenije. Sud se našao u situaciji u kojoj ne može da pobedi. Pismo sudije Harhofa samo je kruna sve većeg nezadovoljstva sudom koje dolazi sa raznih, često suprotstavljenih strana. Izuzeće sudije samo će podstaći nove optužbe da je “ućutkan onaj što je progovorio”, a ignorisaće se činjenica da bi takvo ponašanje samo dodatno narušilo nastojanje da se obezbedi pravičnost za sve optuženike.

U meta-debatama o međunarodnom pravu i političkom nasleđu nasilja, prečesto se zaboravlja zaštita sudskog postupka, tog fundamentalnog načela pravde.

Tribunal, dakle, stvarno nije imao izbora.

Sud je samo sud

Ako se udaljimo od ovog konkretnog slučaja, ova čitava brljotina – a radi se o prilično velikoj brljotini – može da posluži kao koristan podsetnik na nekoliko većih tema dostojnih naše pažnje.

Suštinski problem sa kojim se od prvog dana suočava MKSJ je suštinski paradoks međunarodnog krivičnog prava: nekolicini odabranih pojedinaca sudi se za nešto što je, zapravo, zločin države. Ova neusklađenost državnih zločina i kažnjavanja pojedinaca izazvala je mnogo nezadovoljstva i očajanja boraca za ljudska prava i zbog nje je toliko teško proceniti dosadašnji učinak MKSJ-a.

MKSJ je samo sud. On nije istorijska komisija, nije istraživačka ustanova, nije obrazovna organizacija. On je sud. Njegov zadatak je da presudi nekolicini pojedinaca na osnovu dokaza prikupljenih protiv njih, razmotri te i nijedne druge dokaze, i izrekne odgovarajuću kaznu.

Problem s ovim jednostavnim mandatom je da je u regionu, u odsustvu drugih robusnih mehanizama tranzicione pravde, MKSJ postao mehanizam tranzicione pravde.

Zajednica boraca za ljudska prava – kao i sam Haški tribunal – pripisali su mu magične moći kakve nema: da obezbedi istorijske zapise o zločinima, ostvari pomirenje, izmeni duboko ukorenjene doživljaje prošlosti.

MKSJ nikada nije mogao – niti je trebalo – da na sebe preuzme svu tu odgovornost. On je, da ponovim, samo sud.

Umesto što se bavimo birokratskom dramom Haškog tribunala, bilo bi bolje da svoje napore usmerimo ka uspostavljanju održivih vanpravnih mehanizama tranzicione pravde, kao što su komisije za utvrđivanje istine, ali i široko obrazovanje, medijska reforma i projekti kulture sećanja.

Postoje mnogi oblici pravde. Pravda u Hagu samo je delić tog velikog napora.

Jelena Subotić je docent na Državnom fakultetu Džordžije u Atlanti, u Sjedinjenim Državama. Autor je knjige “Otimanje pravde – Suočavanje s prošlošću na Balkanu”.

balkaninsigh

tačno.net
Autor 1.9.2013. u 10:51

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija