Heroji – pobunjeni ljudi

Izdvajamo

• Dragan Bursać je naglasio da u entitetu Republika Srpska, "gdje danas živi neočetništvo koje je potpuno isprogramirano, otišlo u neke nove sfere i hemisfere nacionalizma, Srđan Aleksić je neprijatnost koja se ne pominje. On je persona non grata u najblažem obliku te riječi. Neko ko je, ako ćemo biti pošteni do kraja - izdajnik. Izdajnik čega? Ne zna se. Preciznije, zna se. On je čovjek koji nije stao uz genocidnu politiku Radovana Karadžiča i Ratka Mladića. Pa zato danas kad kažete ime Srđana Aleksića u Banjaluci morate spustiti glas dvije oktave. Kad kažete antifašizam i partizani, takođe. To je, otprilike, krvna slika Bajaluke i Republike Srpske".

Povezani članci

• Tomislav Marković: Zašto se Hrvatska i Srbija ponose svojim zločincima?
• West Side Story (za one koji su je spremni slušati)
• Enver Kazaz: Antibosansko bošnjaštvo Bakira Izetbegovića
• Ne sudite zločincu, sudite nožu!
• Poziv za pomoć osobama iz poplavljenih područja BiH
• Pavle Stanišić: Nadam se

Pobunjeni čovek je heroj. Pobunjen u odnosu na okolnosti koje su prestale biti ljudske. Pobunjen u odnosu na zločin koji ništi njegovo postojanje. Dovodi u pitanje njegovu savest, a time i njegovu egzistenciju. Reč je o trenutku u kome se čovek nađe. U okolnostima u kojima ne može nešto da prihvati, a da pritom ne izgubi sopstvenu dušu. Ljudsko dostojanstvo. Tada obični ljudi postaju heroji

Priča o herojima je, jednostavno, ljudska priča. Heroji postoje kao posebna kategorija u literaturi. Oni su, naprosto, što bi rekao Alber Kami, pobunjeni ljudi. Pobunjeni čovek je heroj. Pobunjen u odnosu na okolnosti koje su prestale biti ljudske. Pobunjen u odnosu na zločin koji ništi njegovo postojanje. Dovodi u pitanje njegovu savest, a time i njegovu egzistenciju. Reč je o trenutku u kome se čovek nađe. U okolnostima u kojima ne može nešto da prihvati, a da pritom ne izgubi sopstvenu dušu. Ljudsko dostojanstvo. Tada obični ljudi postaju heroji. Ovo je rekla Branka Prpa, poznata istoričarka na tribini Heroji i antiheroji u organizaciji Građanske akcije Pančevo. O ovoj temi govorio je i Dragan Bursać, poznati bosanskohercegovački novinar. Dobitnik priznanja Srđan Aleksić za angažovane tekstove posvećene nastojanju da se istinito progovori o herojima i zločincima u ratovima devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije. Neposredan povod za održavanje ove tribine bila je 25-godišnjica smrti Srđana Aleksića koga su pripadnici Vojske Republike Srpske pretukli do smrti zato što je branio svog prijatelja Alena Glavovića, Bošnjaka.

Prema rečima Prpe, ljudsko biće ima jedno stojstvo koje nema ni jedno drugo. A to je, da je jedino ono spremno da rizikuje život za drugog. Jedino je ono srećno, ako usreći druge ljude. Ta posebna svojstva čoveka su nešto što gajimo i kao politički i kao humanistički ideal. Govoreći o manipulaciji činjenicama, koje se smeštaju u drugačije kontekste, poznata istoričarka navodi “Da je problem u tome što kada ulazite u zločin, ne proizvodite dokumente. Zločin se krije kao naredba, kao namera. I uglavnom pokušava da se zataška, ili da se revidira celokupna slika ili događaj posle kojeg je zločin usledio ili događaj tokom samog zločina. Onda se susrećemo sa pravim problemom istoričara i buduće istoriografije: a to su validni dokumenti o onome što se dešavalo devedesetih godina na ovom prostoru…”.

Dragan Bursać je naglasio da u entitetu Republika Srpska, “gdje danas živi neočetništvo koje je potpuno isprogramirano, otišlo u neke nove sfere i hemisfere nacionalizma, Srđan Aleksić je neprijatnost koja se ne pominje. On je persona non grata u najblažem obliku te riječi. Neko ko je, ako ćemo biti pošteni do kraja – izdajnik. Izdajnik čega? Ne zna se. Preciznije, zna se. On je čovjek koji nije stao uz genocidnu politiku Radovana Karadžiča i Ratka Mladića. Pa zato danas kad kažete ime Srđana Aleksića u Banjaluci morate spustiti glas dvije oktave. Kad kažete antifašizam i partizani, takođe. To je, otprilike, krvna slika Bajaluke i Republike Srpske”.

Kolumnista Buke i Al Džazire dodaje, da sa druge strane u Federaciji, Srđan Aleksić se upotrebljava i zloupotrebljava. Stvorio se brend. Nešto što se zove čovjek. Međutim, ljudi ne znaju ništa o Srđanu. A on je opšte mjesto, ne nađe se za shodno da se ode u Trebinje i poseti ta lokacija, da se obilježi taj datum. Srđan Aleksić je iz godine u godinu sve nevidljiviji, a trebalo bi biti obrnuto…

Nakaradnom logikom, ocenjuje, Bursać, u entitetu RS, a donekle i u Srbiji, zvijezde su ratni zločinci. “Mi živimo u BiH, citiraću Milorada Dodika, u onome što on zove beskonačna privremenost, ali nažalost živimo od 92. naovamo na taj način što ratno, poratno, što traumatski i posttraumatski, sve vrijeme. I ta indukovana produkcija nacionalizma zaista je neuništiva. Od svega toga ne možemo da vidimo heroje-ljude. Možda jeste floskula, ali kad je Srđanov otac rekao da je Srđan poginuo izvršavajući svoju ljudsku dužnost, to je najbliže i najtačnije. Nažalost, došli smo u situaciju da su nam ratni zločinci heroji, pa se onda čudimo nečemu što je ljudsko.”