HOĆEMO ŠARENE STOLICE!

Povezani članci

• Svjetsko nogometno prvenstvo je najefikasnija brana od otrovnih poruka političara
• Palma i balvani
• Da li su novinari i Radnička fronta smjeli zviždati predsjednici? Da, itekako da!
• ZLATKO JELISAVAC: Majstori spektakularnog ništavila
• Dodik brani Sarajevo
• Vesna Milek: Violončelo? U ‘U2’ je ženska, a u ‘Smooth Criminal’ je muško

“Volim onog ko se obmanuo/ Ko je posrnuo, pao i kleo/ Koji ne veruje, koji je tužan/ Svet ovaj ceo”. To je Endre Adi, pesnik pustinje; one panonske. A ti su stihovi i baza levice; sve je ostalo nadgradnja. Levičar koji ne voli svet ovaj ceo biće doktrinar, doktorand, doktor levih nauka; jednodimenzionalni organizam što se kroz svet kreće nasumice mlateći flagelom, frustriran udarcima drugih bičara; vlažnosneni potpisnik smrtnih presuda. Daleko od mene bio svaki levičar koji nije i romantik; do đavola sa svakim koji ne zna da petokraka nije ništa drugo do vrelo srce što kuca kao svet ovaj ceo. A to je srce i dalje osovina grba pARTizana.

Piše: Marko Lovrić

pARTizan kao antifašizam; pARTizan kao umetnost. Dodajmo tome i jednu Jelenu – i samu pARTizanku duhom – i šta sam više od toga? Možda neki levi učenjak što je uhvatio univerzum za muda pa je izračunao kako tamna materija može postati svetla? Arogantan sam i bez takvog posipanja zlatnim prahom. Doktrina je revoltirani papir; pARTizan je pobunjena krv.

Biti navijačem – sada citiram sebe samog, rekoh da sam arogantan – pre svega je nepatvorena romantika. Davati srce, ruke, glas za gol, za trenutak od koga čovek nema nikakve materijalne ili društvene koristi, veličanstveno je iracionalan šamar Poretku koji svim megafonima poziva na razum; na red, jad i mir; na trajni „arbeit macht frei“; na razumno povijene vratove.

A beše Derbi prošlog proleća, i beše njegov devedeseti minut. Rezultat je jedan-jedan, a sve pravde sa kojima su nas upoznavali, pravda bajki, pravda filmska, pravda božja, pravda ljudska, pravda kosmička, vrište tražeći drugi gol za pARTizan, jer je naspram njega dika i prilika Poretka – konvertitski, sverežimski stub srpstva i evropejstva, nacionalni mit dužan pedeset miliona evra, kome država u svakom prelaznom roku kupi nov autobus fudbalera jer će se u „Srbiji živeti bolje kad Zvezda postane prvak“, kako nas je davno obavestio jedan šraf Poretka. U razumnom životu drugi gol neće doći. Super-ego viče „Ne nadaj se!“ – jer nas Poredak uči da pravde ima generalno, samo je nema ni u jednom konkretnom slučaju –  ali stadion je rupa u tkanju prostor-vremena koja se ponekad proširi toliko da se kroz nju može nazreti utopija koju kao levičar želim da izgradim; utopija – jedino htenje dostojno čoveka, jer ako gradimo ono što deluje mogućim, gradimo nepravdu.

Osamdeset devet minuta i šest sekundi, ili pedeset hiljada godina ljudskog traganja za pravdom, zgusnuti u jednom urliku:

GOL!
Ili precizniji tonski zapis, sav u samoglasnicima: „UAAAAAOOOOO!!!“

Urlik sreće bez filtera, duše bez lanaca; zvuk prve sekunde utopije.

Ljudi su stopljeni u orgazmičan organizam što se poput vala razliva tribinom, a kada se drhtaji dovoljno smire da oči progledaju, shvatam da sam u zagrljaju sa momkom koga prvi put u životu vidim. Razdvajamo se, smejemo, i ponovo padamo u zagrljaj, ovaj put voljan – krunu spontanog stapanja na kakvom počivaju revolucije.

A ko su bili momci koji su pobedili Poredak? Upamtimo dobro njihov blagonaklon opis, dat dve nedelje nakon što su izvojevali jednu od najslavnijih pobeda u istoriji pARTizanskog pokreta:

„Ako Saša Marković šutom ponovo razbije sijalicu na reflektoru, aplaudirajte mu kad razbije i drugu. Malbašića bodrite sve dok nam se njegova upornost u identičnim probojima po boku ne isplati. Luka je na derbiju prošao kroz trojicu pravolinijski, pa se zakucao u četvrtog, te mu danas dajte podršku da prođe i kroz tog četvrtog. Trajkovića za razumnost na istoj utakmici nagradite time što ćete mu poslati poljubac kada nekome odgrize nogu. Volkovu pokažite razumevanje čak i kada klizećim startom hvata priviđenja. Ninkovića danas jednostavno volite. Ako se među njima budu muvali i likovi sa natpisima poput ,Gulan’ ili ,Aksentijević’ na dresu, i njima buran aplauz.“

Nemanja Kojić pokrenuo je onaj val ispalivši jedan od najvažnijih pARTizanskih hitaca svih vremena volejom, u padu, što bi trebalo da bude privilegija fudbalskih velemajstora. A da nije bilo tog gola, u istoriji pARTizanskog pokreta ostao bi upamćen samo po neobičnom gravitacionom polju koje ga je okruživalo, i koje je bilo jedino objašnjenje neverovatnih uglova pod kojima se lopta od njega odbijala; ili, kako bi to rekli doktori fudbalskih nauka – po tome što nije mogao vola da ubode. Čoveku kome je uspevalo da promaši prazan gol sa gol-linije uspeo je šut za koji bi mu svako od nas, svako ko se u tom trenutku molio Bogu, Satani, Koči Popoviću, bilo kome ko će nam poslati drugi zgoditak, rekao da ga ni ne sanja. Ali „ako gradimo ono što deluje mogućim, gradimo nepravdu“, a našem je Vitezu Koji bilo dosta nepravde. Nikad ne zaboraviti: Poredak su pobedili poluproizvodi, fudbaleri bezbrojnih mana, onakvi fudbaleri kakvi smo mi ljudi. Bogovi pARTizanskog panteona obični su ljudi što jednog nezaboravnog proleća nisu hteli da igraju role koje su im reditelji egzistencije namenili.

Lako je prezreti površinu mora ako se previdi njegov bujan unutrašnji život. Bičarske kolonije levičara-levata, levičara-levaka, koje su previdele romantizam, pobunu, želju da David pobedi Poredak, Davida koji ga zbilja pobeđuje, spontano stapanje, obične ljude što nemogućim hicima obaraju silu i nepravdu, kontraživot koji, samo ako žele, i dalje mogu videti na stadionima, treba da krive sebe i svoje duhovne pretke ako su stadioni postali legla Šturmabtajlung jedinica Poretka.

A nisu samo to. Stadion na kome igra klub sa srcem, šest buktinja i natpisom „Jugoslovensko sportsko društvo“ u grbu, stadion koji ni posle preimenovanja niko crno-bele duše ne zove drugačije do „Stadion JNA“,  ima tužnu SA tribinu, ali ima i istočnu i zapadnu, i na njima ljude koji još obožavaju našeg Slovenca Srećka Kataneca (ili Džonija Novaka); našeg Hrvata Stjepana Bobeka (ili Zlatka Čajkovskog); našeg Muslimana Bajra Župića (ili Jusufa Hatunića); našeg Albanca Fadilja Vokrija (ili Dževada Prekazija). Gde je to još u Srbiji Slovenac, Hrvat, Musliman, Albanac „naš“; ne „dobar sused“, ne prijatelj, već krv najbliža, izabrana, pARTizanska?

Istočna tribina Stadiona JNA među sve ređim je crvotočinama gde još mogu sa pravom da se recituju, po naški, po mađarski, stihovi Šandora Petefija, pARTizanovca par ekselans: „Premrzli smo, gladni/ I ranjeni svi smo/ Snašli nas svi jadi/ Ali – slobodni smo“; jer godinama su tribine stadiona JNA zbog plavih, žutih i bordo sedišta izgledale kao da je Mondrijan opet nešto petljao sa rumunskom zastavom, godinama smo upravi tražili crna i bela sedala, i bezmalo istog dana kada smo ih najzad dobili, na Istoku se pojavio transparent „Hoćemo šarene stolice“; a pod njim se cerio isti duh kojim smo one ekstatične prolećne večeri nakon dva penala dosuđena za Zvezdu u prvom poluvremenu gromoglasno tražili i treći – inat i iracionalnost, kontraživot srca, bez koga nije moguće izgraditi utopiju za svet ovaj ceo.