HUEVOS DE ORO

Autor 13.4.2012. u 09:28

HUEVOS DE ORO

Priče o kriminalcima su pre svega poučne. One su parabola o fajterima kojima luzeri mogu samo da zavide. “Čvrsti momci” nikada ne gube, čak ni kada ih uhapse, oduzmu im svu imovinu. Njihovi padovi su samo privremeni. U zatvoru borave kratko, dok to vreme koriste da njihovi nasmejani portreti u koloru osvanu u svim novinama.


Ko ukrade jedan lebac

Toga veća kazna stiže

Nego onog, mili Bože

Milione koji diže.”

(Kosta Abrašević)

Sećate se filma “Zlatna jaja” Bigasa Lune, sa Havijerom Bardemom u glavnoj ulozi glavnog negativca? Ukratko, ovaj građevinski konkistador je spreman na sve kako bi se obogatio, ispeo na sam vrh sveta tako što će izgraditi najvišu moguću kulu i to, simbolično, u obliku falusa. Danas takve tipove nazivaju investitorima, ali svejedno, logika je ista – ako hoćeš da budeš uspešan hohštapler, ništa što je neljudsko ne sme ti biti strano. Igraš na kartu koju naivni vide kao tvoj kvalitet, šta god to bilo. U slučaju filmskog junaka našega doba koji gazi sve pred sobom kako bi “uprkos arhitekturi” (estetika=etika) podigao kulu zlata vrednu, taj “adut” je prirodna “obdarenost” u međunožju. I on nemilice rabi svoj “početni kapital” kako bi došao do onog pravog koji nema veze s biologijom. Prevarant ostvaruje svoj san! (Na kraju filma ga nešto saplete Bigas Luna, ali to je samo film, stvarnost je daleko povoljnija.)

Priče o kriminalcima su pre svega poučne. One su parabola o fajterima kojima luzeri mogu samo da zavide. “Čvrsti momci” nikada ne gube, čak ni kada ih uhapse, oduzmu im svu imovinu. Njihovi padovi su samo privremeni. U zatvoru borave kratko, dok to vreme koriste da njihovi nasmejani portreti u koloru osvanu u svim novinama. Oni su, takođe, pioniri globalnog načina razmišljanja i za to im treba odati priznanje. Encensberger je prvi među intelektualcima primetio da samo kriminalci neguju etos internacionalizma, shodno tome i sistem vrednosti. Među retkima su koji nisu opterećeni nacijom, rasom, polom, partijama, društvenim položajem niti bilo kakvom privatnošću svojih saradnika. Nikada ne krše zlatno pravilo po kojem je jedino merilo vrednovanja – novac.

Običan svet je vrlo svestan hranjive vrednosti kokošjih jaja; daće za njih poslednju paru naročito ako treba hraniti decu. “Svakog jutra jedno jaje organizmu snagu daje” – napev je uz koji je odrasla moja generacija, mada je svaka slušala nešto slično. Proteini, vitamini … Ipak, ne zna se šta je starije – da li briga o pravilnoj ishrani ili strahopoštovanje prema uspešnim pojedincima koji tu ishranu često dovode u pitanje? Da li je vrednije jaje ili gutanje bilo čega kako ne bismo uvredili “crne bisere” od kojih nam, kako god okrenete, zavisi život.

Policija je, primera radi, zaplenila imovinu diljem sveta čuvenog narko-dilera Darka Šarića. Nije baš sasvim jasno šta je sa njim? Tek, država je stavila pod ključ njegove vile, petosobne stanove, čitave salone nameštaja, vozni park … sve do sprava za održavanje zdravog tela. Po zakonu, kažu, imaju pravo da raspolažu zaplenjenom imovinom i pre nego što se reši njen “konačni status”. I šta se dešava? Država bi da izda petosoban stan za samo sto evra mesečno – niko neće da se javi na oglas! Narod zna! A i kada nije baš sasvim siguran, nema sumnje da je s pravom oprezan. Ako ti sutra neko upadne u stan i likvidira te samo zato što bilduješ koristeći Šarićeve tegove, ko će da dokaže da si ti u pravu? I zbog čega? Ubicu mogu da izvuku iz zatvora, što se gotovo redovno dešava, ali tebe iz groba – nikako!

Osim toga, postoji neka fatalna privlačnost u vezi sa “zlim momcima”. Činjenica je da je svaki narod opevao svoje hajduke. Robin Hud je u tom smislu najbolje prošao samo zato što je pripadao jednoj imperijalističkoj zemlji čija je kultura srazmerna njenom krvlju stečenom bogatstvu. Književnost košta, kao i sva ostala imovina. Nedavno je objavljena autobiografija glumca kome je tragična sudbina dodelila životnu ulogu ubice. Knjiga Žarka Lauševića “Godina prođe, dan nikad” rasprodata je u tiražu koji je za samo nekoliko nedelja potukao i Dena Brauna! E, to se zove uspeh, do jaja! Jer, šta su neproverene svetske zavere u odnosu na živopisne zatvorske ispovesti? Dobar materijal treba negovati. Ne znam kako, ali nama to nekako uspeva, ne samo u tenisu. Kolaju neki zli jezici koji govore kako Srbi pate od kompleksa pobede, ali to je druga priča. Jedino pravo gubitnika jeste da se ljuti. Mi smo pobedili Brauna! Da je “samo” glumac, Lauševićev život bi najverovatnije zanimao isključivo takozvane poklonike dramske umetnosti. Ovako, pošto se sticajem okolnosti našao u ulozi kriminalca – svi hoće da znaju kako to izgleda! Sa pojavom ove zatvorske ispovesti u narodnom duhu je osveženo i sećanje na Šarića. Jedan od najpopularnijih viceva kaže da razbaštinjeni diler priprema knjigu “Tona prođe, a kilo nikako.”

Tranzicija je verovatno najobimnija enciklopedija nadrealizama otkako se priče objavljuju i naplaćuju. Jedna srpska televizija postigla je enormnu gledanost kada je emitovala prilog o čoveku koji je SEDAMNAEST puta hapšen zato što prodaje jaja na ulici! “Ja idem u zatvor kao na svadbu!” – odgovara on novinarki koja ga ravnim glasom pita da li mu sve to teško pada. Ma jok! Zašto bi?! Čovek je dvadeset i sedam godina radio u Elektronskoj industriji Niš. Kada je i ta čuvena fabrika uništena, vredan radnik je bio suviše mator za novog poslodavca, premlad za penziju. Država mu duguje neke silne pare, dobio je taj sudski spor, ima rešenje. Novac nije dobio. Po svoj prilici – niti će. Ali zato su mu isekli struju. Doduše, prethodno su mu poslali rešenje o neplaćenim računima. Na čoveka koji je postao socijalni slučaj preko noći sažalio se prijatelj koji ima farmu kokošaka. Prijatelj mu, naime, daje ta jaja takoreći bud-zašto, kako bi ih ovaj mučenik sutradan prodavao na ulici. Ulična prodaja predstavlja kršenje zakona. Ali mnogo veći problem je u tome što slabo ide. “U zatvoru mi bar daju tri obroka, a to nemam kod kuće. Pravo da vam kažem, toplo je, čisto, najedem se, malo se i odmorim, jer ja nemam ni godišnji odmor, ni slobodne dane. Nego samo tamo.” “A policajci?” – pita novinarka očekujući nešto brutalnije od jaja. “Pa, da vam kažem, fini su, ne mogu da se požalim. Uostalom, dugo se i poznajemo.”

Kamera snima čoveka koji stoji na ulici i prodaje jaja. Pored njega je nešto poput improvizovanog bilborda – isekao je članak o svom slučaju koji je izašao u novinama, obložio ga najlonom, nalepio na karton, podupreo motkom. Naslov ispisan velikim slovima fino se vidi: “Sedamnaest puta hapšen zbog jaja!” Bili su fer – objavili su i fotografiju. Što bi rekli prodavci na pijaci: “Nema laži, nema prevare.” To je on!

Posao ide malo bolje nego pre medijske prezentacije, iako je kvalitet jaja isti. “Biće bolje!” – nada se s punim pravom ilegalni prodavac da će ga, posle kamere, ogrejati i sunce. Moćna sedma sila mu je dala šansu (verovatno poslednju), što jeste – jeste. Da li će mu se pozlatiti, zavisi od njega. Uostalom, prvo nasta kokoš, pa bi petao, i tek na kraju jaja.

 Maribor 2012/zivljenjenadotik


Autor 13.4.2012. u 09:28

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija