I mač i krst

Autor 10.8.2012. u 14:32

I mač i krst

Nebojša Zarubac, koga je metalnom šipkom ubio sveštenik Branislav Peranović, upravnik tzv. Duhovno-rehabilitacionog centra Sretenje kod Loznice, nije imao nikakve šanse da preživi. Sluga božiji Branislav Peranović mogao je nesmetano da zlostavlja ovog bolesnog mladića i na kraju da ga odvede i ubije u sopstvenoj kući, jer ga nije štitila ni država Srbija, ni SPC, ni sopstvena porodica, ni porodica Branislava Peranovića koja učestvuje u „porodičnom biznisu“, ni udruženja građana, ni nezavisna kontrolna tela… da preformulišem: krv Nebojše Zarubca je na rukama patrijarha Irineja, jer kao poglavar crkve nije ništa uradio da se zatvori Crna Reka i ostali duhovno-rehabilitacioni centri koji rade pod okriljem crkve, a u kojima su zavisnici od droge i duševni bolesnici prebijani i silovani; jer ništa nije preduzeo da se Peranoviću oduzme sveštenički čin, i pored priznanja da su on i njegovi saradnici redovno koristili lopate ili metalne štangle za “lečenje” posrnule božije dece. Patrijarh i Sinod se, i u slučaju zlostavljanja u Crnoj Reci i sada u Loznici, brane ustavom i statutom SPC, tvrde da nemaju ingerencije da rade bilo šta što ne odobri nadležni vladika. A u kom božijem i zemaljskom zakonu je patrijarh pročitao da može da zatraži od suda da grčkog sveštenika Dimitriosa Totkasa, koji je na autoputu usmrtio dve osobe, umesto u niški zatvor pošalje u niški manastir? Da li u onaj isti manastir u kome su 90-ih godina kao isposnika primili i štitili čoveka koji je priznao da je na ratištima činio zločine protiv civilnog stanovništva?

Krv Nebojše Zarubca je i na rukama vladike šabačkog Lavrentija, sa čijim je blagoslovom radilo Peranovićevo Sretenje, iako je on znao za metode svog sveštenika, a kome je tek juče, posle ubistva, odlučio da privremeno zabrani sveštenodejstvo – dok se ne završi krivični postupak. Vladika u svom sopštenju kaže da ima potpuno poverenje u rad državnih organa. Kojih organa? Onih koje vodi bivši i sadašnji ministar policije Ivica Dačić, čije su ruke dobile još jednu crvenu naslagu posle jučerašnjeg ubistva? Kako su njegovi inspektori prikupljali dokaze posle otkrića sistematskog zlostavljanja i silovanja u Crnoj Reci, kada je Peranović nesmetano nastavio isti porodični biznis stotinak kilometara od prvobitnog mesta zločina? Ministar policije i patrijarh su nedavno potpisali Memoradum o saradnji crkve i policije na sprovođenju strategije za borbu protiv narkomanije, zaključivši da duhovno-rehabilitacioni centri pokazuju neverovatan stepen izlečenja, više od 95 posto, a ministar policije je rekao da se i u samoj Rusiji uverio koliko je crkva uspešna u poslu spasavanja “naše dece od tog zla”. Prilikom potpisivanja Memoranduma, Dačić je rekao kako su ga patrijarh i vladika Porfirije molili da kao ministar policije i premijer pohapsi sve odgovorne za Crnu Reku – ne zna se šta im je odgovorio i zašto nije uslišio ovu molbu, kao što jeste pre neki dan, kada je dozvolio da grčki pravoslavni brat u Hristu umesto u zatvor ode u manastir. Da li je to uzvraćanje usluge grčkoj crkvi i državi, koje primaju u svoja nedra srpske sveštenike osumnjičene za pronevere, pedofiliju, sukob sa makedonskom pravoslavnom crkvom…

Posle svega što smo videli i čuli od sveštenika Branislava Peranovića, nije bilo pitanje da li će, nego kada će on ubiti nekog od svojih štićenika. To uverenje očigledno nije delio sud koji je dve godine sudio ovom umobolniku i koji već više od godinu dana ne donosi presudu. Taj sud je takođe saučesnik u ubistvu Nebojše Zarubca, kao i bivše boginje pravde, Snežana Malović i Nata Mesarović, koje su u silnoj borbi za odbranu tzv. reforme pravosuđa i uvećavanje ličnog bogatstva, zaboravile da, makar povremeno, pogledaju šta im rade sudije. A kakvu je poruku Peranović dobio od suda države Srbije, koji je Nemanju Radosavljevića, glavnog Peranovićevog pomoćnika u Crnoj Reci, osudio na dve godine i pet meseci zbog silovanja i batinanja štićenika, a Marjana Pavićevića na godinu dana zbog silovanja momaka u ovom duhovo-rehabilitacionom centru? Za krivično delo silovanja zaprećena kazna je od 3 do 15 godina. Nije čudno što je sud odlučio da bude nežan prema ovim zločincima: nije dobro zamerati se SPC, odnosno aktuelnom vladiki, pogotovo ne ako ste sudija iz Novog Pazara, i još ste možda Bošnjak, a vidite da državi ne pada na pamet da sprovede ono što je morala, sutradan po obelodanjivanju slučaja: da zatvori centar, uhapsi Peranovića i njegove pomoćnike i preventivno zatvori i njegova tri preostala centra za koje postoji opravdana sumnja da su u njima bolesnici fizički zlostavljani. Sudije koje dve godine sude Peranoviću i godinu dana ne uspevaju da napišu presudu, kao i njihova ministarka i predsednica vrhovnog suda, takođe na svojim rukama imaju kapi Nebojšine krvi.

Odmah po emitovanju snimka sadističkog batinanja jednog štićenika, ministar zdravlja Tomica Milosavljević je poslao inspekciju koja je utvrdila da u „Crnoj Reci nema elemenata nadrilekarstva“. Možda je tačno i da taj centar pravno nije bio u njegovoj ingerenciji, ali kakav je to ministar zdravlja koji tako lako stotine svojih bolesnih građana prepušta na milost batinašima i silovateljima, koga ne zanima kako polupismeni sveštenici „leče“ zavisnike širom Srbije, koji ne preduzima ništa da se ispitaju metode ovog pravoslavnog egzorcizma? Kako to da se u decenijskom mandatu ministra Milosavljevića toliko porodica odlučilo za Peranovićeve lopate i metalne šipke, za “manastirske metode” lečenja svoje dece, kako je svoj metod nazvao vladika Porfirije, a ne za državne zdravstvene institucije kojima je on bio nadležan? Da preformulišem, opet, i na rukama Tomice Milosavljevića je krv Nebojše Zarubca.

Juče su sa mesta zločina, iz sela Jadarska Lešnica, pobegli žena i deca sveštenika Peranovića, koji su učestvovali u biznisu, žena kao knjigovođa, sinovi kao vaspitači na obuci, a ćerka uglavnom po okolnim pašnjacima jašući crnog ata. Mučenje štićenika, kao i ovo ubistvo, dogodilo se ne u centru Sretenje koji se nalazi dva kilometra od porodične kuće Peranovićevih, nego u specijalnoj sobi za prevaspitavanje u pomoćnoj kući u njihovom dvorištu. Roditelji 50-ak Peranovićevih zatočenika juče su u panici evakuisali svoju decu. Da li će ih neko pitati šta ih je motivisalo da svoju decu pošalju čoveku čije metode lečenja su videli na televiziji? Kako su uspeli da ih nagovore da odu u to mesto užasa? Možda su im uz pomoć suda oduzimali poslovnu sposobnost i silom ih slali na tu rehabilitaciju? Hoće li novi ministar pravde pogledati statistiku o oduzimanju poslovne sposobnosti u Srbiji, koja pokazuje da neko koga porodica opravdano ili neopravdano želi da proglasi poslovno nesposobnim, pred sudom nema prilike da se brani, i da sud praktično u 100 odsto slučajeva uvažava zahtev članova porodice. Po svemu sudeći, i Nebojši Zarubcu je bila oduzeta poslovna sposobnost. Ako je verovati Telegrafu, njegov otac je i posle ubistva za vaspitača imao samo lepe reči i odmah mu oprostio ubistvo svog deteta. Ako je verovati Novostima, većina žitelja Lešnice je iznenađena ubistvom, a za sveštenika ima samo lepe reči; jedino im malo smeta to što je drogeraše lečio baš u njihovom kraju i što je bio okružen luksuzom: skupocenom kućom, automobilima i harli-dejvidsonom. Naravno, nikada ništa nisu čuli o zlostavljanju u svom komšiluku, jer oni kao dobri srpski domaćini ne gledaju preko plota, nego samo u svoju avliju.

Pre 40 godina, sociolozi su uveli u upotrebu pojam moralne panike, koji opisuje strah društva od neke opasnosti na koju ih upozoravaju mediji, posle čega kreće krstaški pohod političara, sveštenika i konzervativne štampe protiv tih pojava. Nekada je to bio džez, pa rokenrol, droga, seksualno oslobađanje, feminizam, AIDS, lude krave, pornografija na internetu, slučajevi nasilja nad decom… Sada moralna panika može da se napravi praktično od bilo čega, a onda da se iskoristi za donošenje restriktivnih zakona koji će navodno efikasnije čuvati tradicionalne, porodične i ostale vrednosti do kojih, navodno, društvo jako drži. Naš slučaj je drugačiji: nema te stvari, tog zločina, pojedinačnog i masovnog, koji u srpskom društvu može izazvati moralnu paniku. Nema tog medija koji će proizvoditi moralnu paniku da bi na njoj zaradio; radije će se oslanjati na sigurni priliv novca od partija, tajkuna i države, a niko od njih ne voli, osim za izbore ili uoči Parade ponosa, da pominje tradicionalne porodične vrednosti, jer kako bi onda branili javne preljube ministara, pijane poslanike i ministre, lopovluk nepojamnih razmera cele političke klase, zločinačku prošlost mnogih generala i političara, počev od predsednika države i vlade do načelnika generalštaba.

Dok je bio živ, Nebojša Zarubac nikome nije bio potreban, osim svom ubici. I mrtav svima smeta: i državi i crkvi koje su učestvovale u njegovom ubistvu, i bivšim ministrima koji su prešli preko slučaja u Crnoj Reci, i sadašnjim ministrima koji od drogeraša više mrze samo pedere, i bajkerima koji su se svojevremeno odvezli u Crnu Reku da podrže kolegu Peranovića, i Obrazu koji ga je slavio, i ombudsmanu koji je stidljivo “preduzimao mere iz svoje nadležnosti”, i nevladinim organizacijama koje su u žaru borbe za stabilnu Srbiju izgubile iz vida pravo na život Nebojše Zarubca… Sve pretpostavke za nastanak moralne panike su tu, jedino nema nikoga kome je ona potrebna. Krstaške moralne pohode protiv onih koji ugrožavaju društvo, koji su odzvanjali decenijama, nema više ko da povede. Krstašima to više nije potrebno, imaju u rukama i mač i krst. I zaplašeno stado.

 
Peščanik.net

Autor 10.8.2012. u 14:32