I mi bismo nešto da kažemo, ali nemamo gde

Povezani članci

• Državni bordel
• LUTKA S NASLOVNE STRANE
• Goran Sarić: Pastorčad kazino-kapitalizma
• Zašto ljudi učestvuju u genocidu?
• Mediji u Srbiji: ućutkani i uplašeni
• Od Keruma se očekivalo sve najgore i on je očekivanja u potpunosti ispunio

Ovih dana povela se ozbiljna polemika u političkim krugovima koja se nakon gostovanja narodne poslanice Tatjane Macure na televiziji Pink prelila i na društvene mreže. Unazad nekoliko godina u javnosti provejava priča o potrebi za nekim novim ljudima u političkom i javnom životu Srbije. Potreba za smenom generacija i uvođenjem „sveže krvi“ u „priču“ je nešto što je normalno i veoma poželjno. Neću zaboraviti kakvu ekipu „mladih lavova“ je okupio predsednik Obama u svojoj prvoj kampanji za predsednika SAD, „Yes, we can!“ Koliko god se ne slagao sa njegovim sadašnjim političkim delovanjem, mislim da je Radulović jedan od retkih političara u Srbiji koji je imao sposobnost da oko sebe okupi ekipu sjajnih ljudi. Na stranu njegova autokratska priroda sveznalice, koja ga je koštala rasipanja stranke, smatram da je Radulović svojevremeno uspeo da napravi „priču“, uđe u Parlament i zavrti točak. Danas nešto slično, a opet mnogo drugačije, pokušavaju profesor Nikola Samardžić u organizaciji Glas i Aleksandar Stevanović u Stranci moderne Srbije.

Gostovanje Tatjane Macure na televiziji Pink otvorilo je ozbiljnu debatu između pristalica demokratske opozicije u Srbiji, tačnije između onih koji bi da bojkotuju predstojeće izbore i onih koji smatraju da takva ideja i nije najbolje rešenje. Iako su svi oni potpisnici nekakvog „Sporazuma sa narodom“ i žele fer i jednake uslove za sve učesnike na sledećim izborima, pojedinima se gade neki od medija na kojima bi se možda i pojavili, ali im čast i etika ne dozvoljavaju zbog svega što su ti mediji činili unazad nekoliko desetina godina. Da ne bude zabune, radi se o televiziji Pink i televizijama koje na nju sliče. Gostujući u emisiji Hit Tvit, Macura je iskoristila priliku da kaže ono što veliki deo Srbije koji prati ovaj medij nije imalo priliku do tada da čuje. Ukoliko posmatramo retoriku i goste koji su se u poslednjih nekoliko godina pojavljivali na Pink televiziji, možemo doći do zaključka da je „Željkova televizija“ naklonjena vladajućoj garnituri. To je izgleda i ključni razlog zbog kojeg je Macuri zamereno pojavljivanje na Pinku i zbog kojeg je zajedno sa strankom kojoj pripada svrstana od strane „drugosrbijanca“ u grupu male ali izabrane ekipe, „Vučićevu opoziciju“. Par dana pre i dan posle Macurinog gostovanja na Pinku, kod Marića u emisiji Ćirilica pojavili su se Nenad Čanak i Čedomir Jovanović, takođe predstavnici „Vučićeve opozicije“. No, u ovoj istoj emisiji, nedelju dana ranije, gost je bio i Čedomir Antić, žestoki kritičar vladajućeg režima u Srbiji. Javnost je reagovala podeljeno. Antić je dobio „ovacije“ hvale, dok su Čeda i Čanak blago „nagrđeni“.

Dan posle Macurinog gostovanja na Pinku, televizija N1 je otvorila svoja vrata nekim „sumnjivim licima“. U „Novom danu“, emisiji koja obično ugosti one na drugoj strani od „šljama“, društvo je nekadašnjem Koštuničinom obožavatelju, Đorđu Vukadinoviću, pravio analitičar medija Nebojša Krstić, javnosti poznat kao veliki obožavatelj lika i dela predsednika Vučića i njegove jedanaestogodišnje stranke. Krstićevo pojavljivanje bilo je veliki šok za mnoge, a posebno za one koji su na toj, drugoj strani od šljama. Neki su to videli kao „slabljenje Vučića“, neki kao izvršenje njegove direktive, a neki kao „otvaranje medija“. Kako bilo, gadljivost političara prema ovim ili onim medijima krajnje je neodgovorna. Političar, ukoliko mu je stalo da ga čuju, ima da bude tamo gde ga čuje narod, ma koliko bio gadljiv. U suprotnom priča o ovakvim i onakvim medijima je čista demagogija.

Priča o izborima i svemu onome što bi moglo da usledi posle njih dovela je do ozbiljnih podela u opoziciji Srbije, onoj demokratskoj. Upravo otuda i dolaze osude gostovanja na „spornim medijima“ jer se ista posmatraju kao deo političke kampanje koja bi mogla da sklizne u izbornu. Prepucavanja i plasiranje dvostrukih standarda između političara i simpatizera dva novonastala tabora, onih za i onih protiv bojkota predstojećih izbora, koji se između ostalog ispoljavaju i na društvenim mrežama, gurnuli su u drugi plan njihov zajednički problem – vladajući režim i njegovo bahato ponašanje. Tako se akcenat sa aktivnosti vladajuće bulumente sa jedne strane i borbe za fer izborne uslove sa druge stavlja na „nove ljude“ u politici stvarajući prostor za omalovažavanje, ponižavanje i nipodaštavanje njihovog rada i zalaganja u nešto drugačijoj borbi za rušenje „naprednjaka“ od one koju imaju snage okupljene oko Đilasa i Jeremića. Ovakvo perverzno ponašanje dela opozicije ide na ruku upravo onima protiv kojih se opozicija bori. Ono dodatno zbunjuje već dovoljno konfuznu javnost stvarajući idealne uslove za gubljenje kritične mase potrebne za promene.

Ono što najviše smeta i para uši u ovoj „tužnoj“ priči srbijanske opozicije o tome ko i gde gostuje ovih dana jeste ponašanje „nosilaca promena“, odnosno predstavnika opozicionih stranaka, visokih funkcionera i članova nekakvih predsedništava, glavnih odbora i čega sve ne. Oni koji su se na političkoj sceni pojavili pre „deset i kusur“ godina danas sebi daju za pravo da postavljaju pitanja „ko je ko“, „odakle se stvorio“, „ko ga je tu doveo“ i „čiji je čovek“. Ovakvim stavom se ne dolazi do fluktuacije ličnosti u javnom i političkom životu jedne male zemlje seljaka na brdovitom Balkanu. Ovakvim stavom se guše ideje i ubija kreativnost, u startu demotiviše bilo kakav aktivizam. Možda je najžalosnije od svega što ovo dolazi upravo od onih koji su imali priliku da „kapiraju i kopiraju“.

Srbija je duboko podeljena na svim poljima, a stiče se utisak da „njeni političari“ ne žele da ta deoba prestane. Oni je progresivno i konstantno prenose sa jedne oblasti na drugu. Njihovi i naši mediji. Njihovi i naši popovi. Podele u demokratskoj opoziciji idu na ruku promoterima iskrivljenog sistema vrednosti, nazadnim likovima i lovcima na plen nebitno sa koje strane dolaze. Svakome je jasno da se dosadašnja borba za medije i medijski prostor nikada nije vodila u cilju slobodnog i nezavisnog informisanja javnosti, već strogo u cilju pridobijanja medija za političku promociju vlastodržaca te nametanja „sistema vrednosti“ koji će jedino i samo pogodovati ostvarivanju plitkih političkih interesa vladajućih koalicija. Drugačije mišljenje od onog koji ima „većina“ ili nekakva „interesan grupacija“ je, ukoliko na vreme nije bilo cenzurisano ili onemogućeno, bilo dočekano na „skandalozan“ način. To je bilo i u slučaju gostovanja Tatjane Macure na jednom od „gadljivih medija“ u Srbiji.