Ikebana sarajevskog pakla

Autor/ica 27.10.2011. u 11:23

Povezani članci

Ostao je prepoznatljivi rukopis, zverski rasistički otisak iz kalemegdansko – paljanske kuhinje po kojem Muslimani sami sebe ubijaju, šaljući svoje prečicom do Alaha, to su učinili i na Markalama da bi optužili Srbe. Bio nam, eto, u gostima još jedan Salvatore, tek će da dolaze, gotovo da ponekad i nedostaju. Ovaj ništa nije odneo, doneo je. Provereno efikasni verbalni preparat za otfikareni mozak, dokazano je da i amputirani organi mogu da bole kao da su tu. Hvala na poklonu, toga u ovoj kući nikad previše

Još jednom se besprizornim lažima oglasio Jasuši Akaši, međunarodni kontrolor ubijanja Sarajeva tokom Opsade, i konstatovao, ovaj put samo naizgled opreznije nego ranije, da „još nije jasno“ odakle je doletela minobacačka granata koja je na pijaci Markale 5. februara 1994. usmrtila 68, a ranila 144 osobe. Nisu mu iz četničkog stožera javili na vreme. U jednom intervjuu iz 1996. nije ostavljao dilemu, za njega je taj projektil doleteo sa muslimanske strane. Sada ponavlja nešto slično, ali uz nejasnoće u finalnoj izvedbi Politike (25. oktobar 2011.). U svakom slučaju, izjava ovog međunarodnog svedoka četničkog mrcvarenja grada pala je kao melem na dejtonsku ranu poremećenim umovima s obe strane srpske Drine koji su se, eto, u Miločeru i na Beogradskom umiverzitetu spomenuli višegodišnjeg dragog gosta Slobodana Miloševića i prijatelja Radovana Karadžića i Ratka Mladića, a samim tim i ostataka nedoklanog naroda, gosta koji samo sticajem okolnosti nije već nekakav vitez časti ili posednik „Belog anđela“.

U Srbiji se, dakle, obreo još jedan međunarodni prijatelj, on još nije šanirao po buticima kao filozof Salvatore Danijel Šifer, druga mu je misija, držao je predavanja, iz međunarodne politike, pa je, logično, dao intervju Bujoševićevoj Politici, čisto iz nostalgije za dobrim starim vremenima, i, kao što se valja, da overi beogradsko iživljavanje o kojem će tek da se priča. Posrednica između prijatelja i naroda bila je uvek pripravna Zorana Šuvaković, autorka ekskluzivnog paparaco snimka na kojem su Dragan Đilas, njegova ćerka u kolicima i mače pride, kod „Kalenića“, onomad, kad otvaralo most za prepešačiti, te pripadajućeg MIR – JAM tekstića koji nikog ne ostavlja ravnodušnim.

Markale 1992. godine

Photo: EPA

Prijatelj u svađi sa logikom: „Krivica za ovu tragediju ne može se svaljivati na vojsku bosanskih Srba“, nedvosmislen je prijatelj. Iako, koji red niže…“Zaključak ekspertske komisije jeste da je bomba mogla da dođe sa bilo koje od ove dve strane. To je jedini merodavni nalaz zasnovan na naučnoj bazi“. Možda se logika izgubila u prevodu, kako se, uz „naučno“ priznatu mogućnost da je granatu mogao da ispali i dečji pesnik iz vučje jame, može konstatovati da se „krivica za ovu tragediju ne može svaljivati na vojsku bosanskih Srba“. Ne uklapa se nešto, ali na to ionako čitaoci ne obraćaju pažnju. Zato Japanca doktor Dabić traži za haškog svedoka, a bošnjački izvori tvrde da se za njega odlučio i Ratko Mladić. Ima razloga: „Možda je Ratko Mladić hteo da se osveti za prethodne teške napade i gubitke. Možda i nije planirao pravu ofanzivu, ali je shvatio da nema otpora. Možda je tek tada odlučio da pregazi Srebrenicu.“ A da se, možda, ti ne bi vukao tamo odakle si se dovukao.

Slede tvrdnje da su „snage bosanskih muslimana (malo „m“ autorkino) koristile zaštićene zone za odmor i reorganizaciju“, kao i da Srebrenica nije bila demilitarizovana. U zaštićenim zonama su Muslimani čekali oružje i materijal sa „obližnjih aerodroma“. Možda se čovek prebacio nešto na Šri Lanku, i tamo je službovao, nema nikakvih, pa ni obližnjih aerodroma, garant.

Nije moglo da prođe bez priznanja da se u dve godine svog mandata često susretao sa Miloševićem, te da je, recimo, sa predsednikom države koja nije bila u ratu deset sati razgovarao o Goraždu. Sa dozom divljenja primećuje da se pokojni zlikovac prema braći po krvi Karadžiću i Mladiću „odnosio kao prema đačićima“. I sve tako, ko se uželeo Srne, Ilije Guzine, Rade Đokić može da uživa u oštrini Zorane Šuvaković i njenog urednika. Intervjuisanog prijatelja, pre svih.

Photo: Stock

Markale: Presuđeno je…: Markale je toponim stravičnog stradanja civila, ali i mesto rođenja specifičnog segmenta jezive propagande započete u paljansko – dedinjskoj informativnoj industriji smrti, neštedimice do danas korišćene u svim srbijanskim ratnim avanturama, do kraja rata u Bosni, od početka masovnog istrebljenja i proterivanja Albanaca sa Kosova, preko NATO intervencije – do drugih, aktuelnih balvan – snajper barikada u modernoj istoriji Srba. Ta se reč koristi bez suvišnog objašnjavanja za skraćivanje priče o tuđoj propagandi i bezgrešnim Srbima, za pakovanje bezočnih laži, poluistina, planski, dakle svih izmišljotina, o viteštvu podivljalih branitelja srpstva, sve do potpuno golorukih udbaša, komšija sa Vračara, Palilule, Karaburme, privremeno probuđenih državnih spavača, posejanih u masovnoj bežaniji kumanovskih pobednika. Dovoljno je i danas izgovoriti „Markale“ da se podrazumeva velika zavera, budući da jasno znamo – a to se najbolje primilo u vaskolikom srpstvu iz Karadžićevog izveštaja o zločinu na tržnici – da je reč o muslimanskom, „islamskom mentalitu“ koji ih nagoni da stradaju, jer je za njih nagrada na drugom svetu. „Ovaj neevropski način sagledavanja sopstvenih ljudi, koji su dužni i koji treba da se žrtvuju za opštu stvar, ogleda se u izveštajima bosanskih Srba prema kojima su na terenu bosanski muslimani nezainteresovani za preuzimanje svojih mrtvih boraca…“, napisala je propagandna mašina sa Pala ili Kalemegdana, svejedno, zverski rasistički otisak, je prepoznatljiv. I još „da su veče uoči masakra, na tu pijacu dovoženi odnekud leševi i da većinu povređenih čine muslimani sa ratišta iz Mostara i Viteza“. Zlikovačeva hagiografkinja, dežurna fašistkinja Ljiljana Bulatović je u jednoj od svojih knjiga – monstruma konstatovala da su „većina stradalih na ovoj pijaci bili – Srbi“.

Nije kraj, među leševima nije bilo samo onih davno ohlađenih. Radovan Karadžić: „Na TV snimku se jasno vidi da se manipuliše leševima starim nekoliko sati. Među ‘leševima’ je bilo čak i plastičnih i tekstilnih lutaka“ (Politika, zar ste sumnjali, 9. 2. 1994.). Bar nešto je palo u vodu od srpske propagande, ne zna se kada su Beograd i Pale odustali od tvrdnje da su Muslimani, zapravo, doneli leševe na Markale, pustili dezinformaciju da se tamo nešto deli, ne bi li ljudi došli, postavili kamere, a potom na pijaci aktivirali ranije pripremljene protivpešadijske mine. Valjda je ta priča postala nepotrebna, kad se oglasio osvedočeni prijatelj.

“Moji izvještaji su dostupni haškom Tribunalu”, rekao je Akaši novinarima u Beogradu, logističkom centru uništavanja Sarajeva. To mu treba verovati, ali je isti Tribunal ozbiljnije birao dokaze, pa i presudio 2004. da je po svim tačkama optužnice, uključujući i masakr na Markalama, kriv Stanislav Galić, jedan od srpskih generala koji su komandovali opsadom Sarajeva. Presuđeno je, „kriv bez osnovane sumnje“. Nije se, dakle, Tribunal puno osvrtao na „dostupna“ pisanija koja pominje Akaši.

Photo: Stock

Akaši, Markale i nebeski narod: U redu, Akaši će otići, a snaga mantre Markale će dobiti na učinkovitosti, preseliće se i u interpersonalne vidove komunikacije nebeskog naroda, postaće šire upotrebljiv jezički minimalizam, omiljena imenica polupismenog vlasnika biračkog prava. Nju će koristiti, recimo, Srbi koje varaju žene i isporučuju im providne „dokaze“, npr: „Živiš pod mojim krovom, godinama se tucaš s njim, a sad mi tu prodaješ neke Markale!“; ili, za proklinjanje mrskog komšije: „Dabogda te našli muslimani na Markalama!“, zbilja upotrebljivo, tek sad vidimo koliko su bili dalekovidi rahmetli zlikovac Nikola Koljević („slučajno, a, baš pred Ženevsku konferenciju“) ili novinar – istraživač Risto Đogo koji je, u tradiciji Politike i sličnog srbijanskog otpada dokazao istine željnim Srbima, svetu pogotovu, da su utrobe prosute iz lutaka, kao, uostalom, ovdašnji vojni analitičari – beskičmenjaci, balističari, forenzičari, dramoseri.

Šta bi, međutim, moglo da bude najstrašnije iz čitave ove priče. To da – čak i pod pretpostavkom da je granata na Markale ispaljena sa muslimanskih položaja – ključni zaključak bude u širokim masama usvojena dovoljna i neoboriva istina, da su mudžosi pucali i sa „Holidaj ina“, sa Pala i Lukavice, da je sedam hiljada srebreničkih žrtava laž, a i ti što su nađeni stradali su kad smo branili nenaoružanu nejač; na Kosovu smo se branili i odbranili, zamrzivače nismo zarobljavali, klali smo jagnjad tek da se prehranimo, silovali u krajnjoj nuždi, decu nismo sistematski, možda slučajno, a sad zbog Zapada junake moramo da teramo na robiju … Da, to bi moglo da bude najstrašnije. Da nije odavno srasli deo Bića, organski onaj, neodvojivi k’o turbe i božuri, deseterci i svi dijagnostifikovani ciklusi, sa sve neistorijskim koji treba ukinuti.

Prema tome, ništa novo. Bio nam, eto, u gostima još jedan Salvatore, tek će da dolaze, gotovo da ponekad i nedostaju. Ovaj ništa nije odneo, doneo je. Provereno efikasni verbalni preparat za otfikareni mozak, dokazano je da i amputirani organi mogu da bole kao da su tu. Hvala na poklonu, toga u ovoj kući nikad previše.