Iz partizanskog brevijara Zdenka Duplančića: Junaštvo i greh Marka Katnića

Izdvajamo

• I sad onaj sastanak posle borbe. Tema kritika i samokritika. Skoro kraj. Komesar pita ima li još ko šta. Diže se jedan borac. Imam ja. Kaže: Marko Katnić se nije samokritikovao. Kako? Onomad, kad smo čekali ispred kazana gledao je koje će veće parče mesa da uzme. Pazite, gledao je!" "Ljudi!!! Kritika i samokritika. Pa to je samo bilo u katoličkoj crkvi. Eto, zato smo mi i pobedili..."

Povezani članci

• Krivo je more
• Dve godine od podnošenja krivične prijave protiv Dušana Lončara – TRZ i dalje bez odgovora
• Čulić:Jurčić i Ferdelji nisu otpali slučajno, nego zato što smetaju novokapitalističkoj mantri
• Ko je uništio srednju klasu?
• Europsko proljeće: Ljevičarska pobuna protiv elita ili nekoliko izdvojenih slučajeva?
• Ovo mora da je zajebancija

I sam živa značka na poprsju veličanstvene antifašističke borbe naroda Jugoslavije, Zdenko Duplančić, penzionisani pukovnik, borac Prve proleterske brigade, u stavu je mirno kad govori o moralu partizana. Devedeset leta kuca na njegova vrata, ali izgledom odoleva zubu vremena. Iznutra kulja mladalačka energija, kad uzduž i popreko nekadašnje Jugoslavije sa svojim partizanskim brevijarom tumači ideale za koje su se borili njegovi gladni drugovi. Rođeni Splićanin, etnički Hrvat, po opredeljenju Jugosloven ovaj “crveni biskup” za naš portal otvorio je “molitvenik” i ispričao psalam o veličini hrabrosti. I do bola surovoj samodisciplini pronositelja srpa i čekića.

Psalam o Marku Katniću. Borcu koji se samoubilački bacao na nemačke bunkere. Kao gladijator na čopor lavova u rimskoj areni. Poginu Marko, vikali su saborci, kad bi videli da ga nema iz rupe iz koje je tukao nemački puškomitraljez, a onda ga videli kako drži, visoko u vazduhu, šarac. Iz koga će kasnije da tuče po fašistima. “Marko Katnić? Taj je bio ludo hrabar. Junak. Išao na bunkere. Dva puta isključivan iz Partije. Dva puta ga vraćali…Dalje… Znate, mi smo imali svoje ideale. Borba protiv neprijatelja. I od neprijateljski raspoloženog naroda mi smo znali napraviti prijatelje. Pacifizirali ih. Kod nas je bila jako velika disciplina. Ma, za malo se kažnjavalo. I streljalo. Evo jedan primer. I pre i posle borbe imali smo sastanak. Posle bitke – analiza. Kako se ko ponašao. Časove morala… Kod nas nije bilo hrane. Mi smo se nagladovali. U partizanima smo imali radne vodove, intendante. Kad dođemo u neko mesto oni idu i rešavaju problem sa hranom. Jer ako vas uhvate u krađi, pa još u neprijateljskoj kući!? Streljali bi. A za obed zobova kaša. Redovno. Ali bilo je i kukuruze. Nekad i mesa. E sad. Kazan. I ti čekaš u redu. U redu i Marko Katnić. I sad onaj sastanak posle borbe. Tema kritika i samokritika. Skoro kraj. Komesar pita ima li još ko šta. Diže se jedan borac. Imam ja. Kaže: Marko Katnić se nije samokritikovao. Kako? Onomad, kad smo čekali ispred kazana gledao je koje će veće parče mesa da uzme. Pazite, gledao je!”

“Ljudi!!! Kritika i samokritika. Pa to je samo bilo u katoličkoj crkvi. Eto, zato smo mi i pobedili…”