IZLET U PAMET

Autor 16.5.2012. u 14:09

IZLET U PAMET

Tolerancija ne podrazumeva odsustvo stava, već svest o prioritetima. Dođe trenutak kada se sa reči mora preći na dela. A za tu rabotu potreban je izvođač radova. To je momenat kada se doživotni pretplatnici disidentstva priklanjaju opciji izbegavanja odgovornosti. U tome imaju široku podršku svih onih koji bi da u zavetrini sačekaju sledeće korake izvođača radova.


Ove sezone u Srbiji se nosi belo.

Skoro pet posto nevažećih listića na izborima u Beogradu. Kada bi se registrovali kao politička stranka, imali bi šanse da uđu u gradski parlament, da lansiraju odsutnost kao prisutnost. Jer, ako su dosledni, onda bi njihove klupe ostale prazne. Možda bi jednom stigli i do republičkog parlamenta. Srbijom bi vladale prazne klupe.

Stanje stvari na terenu je, ipak, malo drugačije. Na svim izborima u Srbiji u poslednje dve decenije bilo je dva posto nevažećih listića, tako da glasnogovornici bele, kju kluks klan opcije, nisu postigli više od dva posto, što i nije baš neki uspeh.

Bez obzira kako će se umrežiti buduća vlast u Srbiji, građani koji su se opredelili za bele listiće – što je njihovo pravo – indirektno su pomogli da ojačaju oni koje su navodno hteli da kazne. Dakle, glasali su neglasanjem. I time nisu kaznili prethodnu vlast, koja će se i posle ovih izbora uspostaviti, već su direktno sprečili da koalicija Preokret, predvođena LDP-om, pređe cenzus u Beogradu, a samim tim osvoji još koji procenat na nivou republike.

Među belim listićima najviše je onih kojima je zapravo Preokret najbliža politička opcija (u većini su to bivši simpatizeri LDP-a i nezavisni intelektualci). Razlozi njihovog “odmetništva” su brojni, jer je skala ljudskih slabosti široka, od blage surevnjivosti do patološke mržnje. Adrenalin je najjači unutar iste krvne grupe. Ipak, svi oni sa sve tim širokim repertoarom ljudskih slabosti staju pod jedan imenitelj: beogradska čaršija. Tačnije, taj mitski krug dvojke, u kojem se nalaze manufakture za proizvodnju javnog mijenja, hteo bi da uvek on daje intonaciju. Tako je to još od Titovih vremena. A znamo koliko je Titov režim brinuo o svojim otpadnicima i protivnicima, i sem retkih izuzetaka, umesto u zatvore smeštao ih je u stambene jedinice zavidnih kvadratura. Davao im sinekure i apanaže. Tu, u srcu Beograda, gde škripi tramvaj na liniji dva, najviše je onih koji se ne mire sa pozicijom drugog, koji sebe doživljavaju kao sivu eminenciju. Usled dugog disidentskog staža navikli su se na opciju protiv. Uostalom, to je najkomotnija opcija. Ne zahteva kompromise, a jača harizmu. Naročito sujetu. Po pravilu to je opcija koja obezbeđuje brojne sledbenike, jer ne postavlja pitanje vlastite odgovornosti za postojeće stanje stvari. Favorizuje pogled u druge, nikad u sebe.

I tako, u zabranu kruga dvojke preživeli su Tita. Onda je došao Milošević. U rušenje te – za Srbiju i šire – pogubne vladavine postojao je konsenzus. Znalo se šta se neće. Ono što se hoće, doći će na dnevni red kasnije. Zatim je stigao 5. oktobar 2000. Kratak period Đinđića. Tek kada je ubijen, krenuli su za njim. Đinđićeva sahrana pokazala je koliko je za života imao belih listića. Da je imao samo deo podrške onih koji su mu došli na sahranu, neuporedivo lakše bi ostvarivao svoju vizionarsku politiku. Realnost traži mnogo truda i znoja, i prirodno je da su joj potrebniji vredni mravi nego bezbrižni cvrčci. Tolerancija ne podrazumeva odsustvo stava, već svest o prioritetima. Dođe trenutak kada se sa reči mora preći na dela. A za tu rabotu potreban je izvođač radova. To je momenat kada se doživotni pretplatnici disidentstva priklanjaju opciji izbegavanja odgovornosti. U tome imaju široku podršku svih onih koji bi da u zavetrini sačekaju sledeće korake izvođača radova. Da on bez njih pređe opasniji deo puta. U međuvremenu, opcija belih listića pruža im iluziju da delaju ne delajući. Tako se to radi u krugu dvojke.

Naravno, izbori u Srbiji pokazali su da nije sve tako crno. Svetla je činjenica da posle dve decenije Radikali nisu prešli cenzus. I tako, za razliku od nekih evropskih država, Srbija neće imati desnicu u parlamentu. Istina, u srpskoj levici postoji sasvim dovoljno desnice. Međutim, bez radikala u parlamentu lakše se resetuje zdrav razum.

Ove sezone u Srbiji nije in samo bela boja, već i Krleža. Posle jesenjeg “Plenuma Krleža”, ovog proleća u Beogradu se održava i festival o Krleži pod nazivom “San o drugoj obali”. U okviru festivala izvedena je pozorišna predstava Krležinog putopisa Izlet u Rusiju u režiji Jovana Ćirilova. I ne samo to. Nedavno je objavljeno novo izdanje Krležinog romana Na rubu pameti.

Iako na srpskoj političkoj sceni ima mnogo pristalica opcije Na rubu Rusije, za građane Srbije poželjnija je Izlet u pamet.

Maribor 2012/zivljenjenadotik

Tagovi:
Autor 16.5.2012. u 14:09

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija