Jagode su jagode, Đeneral je jak

Povezani članci

• Pljuni istini u oči
• Promocija knjige „Dragica iz Berka – Pučka mirotvorka” u Beogradu
• Kad sloboda govora pređe u govor mržnje
• Najodvratnija stvar kod fašista je što kukavički odbijaju reći: da, ja sam fašista
• Na groblju pameti
• Sarajevski Srbi: kolateralna šteta politike etničkog čišćenja

BEOGRAD – Protest Srpske radikalne stranke (SRS) zbog hapšenja haškog optuženika Ratka Mladića, na kojem se juče okupilo oko 15.000 građana, završen je sinoć neredima ispred Doma Narodne skupštine. Privedeno je oko 180 demonstranata, povređeno 11 građana i 32 policajca. (Blic, 30. maj. 2011.)

Dragan Todorović iz SRS je izjavio da ova stranka nema veze sa nemirima koji su se desili nakon mitinga u Beogradu. Pa moguće, ali poznavajući mentalitet SRS i njihovu ’retoriku’ teško je poverovati da oni nemaju veze sa nemirima. Iskreno rečeno mene bi više začudilo da nije bilo incidenata i da je protest prošao u miru kao što su to Radikali i najavljivali. Ako imate jak želudac i čvrste nerve potražite na Internetu, ako već niste videli i čuli, snimke sa mitinga i poslušajte o čemu ’oratori’ govore. Pa to sve ’vrca’ od mržnje i poziva na nasilje… Verovatno vam je poznato da na velikim skupovima, osobito na mitinzima sa političkom pozadinom, lako može doći do nasilja, a još kada vam za to daju povoda i sami govornici onda se, po pravilu, dešavaju incidenti kao ovi u Beogradu. Zato me užasno nerviraju glasnogovornici ’radikala’ koji su unapred najavili da se ograđuju od svih mogućih incidenata i, što je još bolje, ako se ovi incidenti ipak dese, da će za to biti krivi  političari na vlasti. Neću da branim bilo kog političara pojedinačno, a bogami ni političke stranke – neka svako ponese svoj deo odgovornosti – ali optužiti nekog unapred da bi se ’oprao’ od budućih nereda je, u najmanju ruku, degutantno.

Posle svih demonstracija koje su se desile u poslednih pet godina, od otcepljenja Kosova, preko hapšenja Radovana Karadžića,  pa do poslednjih nemira radi hapšenja Ratka Mladića, jasno je da su ovi mitinzi imali za cilj nasilno rušenje vlasti ili pak namerno izazivanje incidenata kako bi se vlast isprovocirala i odreagovala po volji onih koji stoje ’iza paravana’. O političkoj pozadini svih nemira koji su se desili u Beogradu nakon ’mirnih’ protesta, u suštini se malo zna jer ta tema vrlo brzo prestane biti aktuelna nakon nemilih događaja. Sećam se da je nakon nemira koji su se desili zbog proglašenja nezavisnosti Kosova, bilo pitanja tipa: kako je moguće da su demonstranti uništili ambasadu SAD, a da policija nije odreagovala? Šta više, policija se povukla iz ulice gde je američka ambasada i pustila huligane da ’šenluče’ do mile volje. Kako je to moguće? Jedino razumno objašnjenje je da je to odgovaralo nekoj od političkih stranaka i da su nemiri, u stvari, izrežirani kako bi se poljuljala aktuelna vlast. Sada se verovatno pitate: a kako to vlast ne kontroliše ‘silu’, to jeste policiju? E, dragi moji, ovo je Srbija i ovde svakojake strukture i službe imaju udela u ukupnoj kontroli same vlasti.

Ponekad mi se čini, mada nemam ’čvrste’ dokaza za to, da vlast i nije ona koja nam se predstavlja u javnosti već je prava vlast negde u pozadini, u mraku, i tu se nalaze neki ’tipovi’: vojnici, policajci, obaveštajci i naravno biznismeni, koji u stvari upravljaju Srbijom. Ako vam ovo deluje kao ’teorija zavere’ onda odmah  prestanite da čitate dalje ovo moje pisanije jer prava zavera tek sledi. Elem, ako malo proučite ’pravu’ istoriju Srbije, znači onu koja se javno spominje tek usput i na marginama oficijelne istorije, uvidećete da je sudbina ove zemlje oduvek bila u rukama ’mračnih’ sila. Vojno-klerikalni krugovi, koji su se okupljali u nekim svojim tajnim ’kružocima’, su imali veliki uticaj na političku scenu Srbije. Na primer, organizacija Crna ruka, koja je delovala u ’staroj’ Kraljevini Jugoslaviji i čiji je vođa bio srpski oficir sa konspirativnim nadimkom Apis, pravi je dokaz i prototip delovanja ’tajnih’ udruženja. Oni ne žele da izađu iz senke, jer zvanično ove organizacije ili ne postoje ili se pak predstavljaju kao patriote, pravoslavni fundamentalisti koji žele da sačuvaju ’autentično srpstvo’, čuvari tradicije i tome slično.

Po pravilu, ove organizacije su povezane sa pravoslavnom crkvom ili pak ’gaje osećanja’ prema SPC; ova ljubav je uzajmna, a plod njihovih odnosa su današnje organizacije tipa Obraz, Dveri, Naši, 1389, itd. Neke od ovih ’udruga’ su i politički angažovane, ili pak imaju i svoje političko krilo, kao što su to, na primer, Dveri. Opet po pravilu, mladi ’jurišnici’ ovih vojno-klerikalnih družbi su udarna pesnica i glavni izazivači haosa na svim pomenutim demonstracijama. Verujem da ih nema puno, ali su dobro organizovani i lepo plaćeni, plus patriotizam i ’slatko’ pravoslavlje… Oni koji spremno kreću u obračun sa policijom uglavnom na sebi imaju oznake ovih opskurnih organizacija koje opet obilato pomažu SPC i pojedine političke partije kao što su SRS ili pak DSS. Ni sveštenici nisu retka pojava na demonstracijama, a bogami su često i učesnici u nemirima. Na prošlogodišnjim demonstracijama, koje su se desile zbog održavanja gay parade, umalo da nije došlo da teškog krvoprolića. Razni ’jurišnici’ sa kapuljačama i maskama su napadali policiju i pokušavali da se dočepaju gay aktivista, ali im policija to nije dopustila i došlo je do obračuna. No, među onima koji su atakovali na policiju i pozivali na nasilje ’protiv pedera’ bilo je i sveštenika. Nisu se oni slučajno zadesili tu, niti su došli da ’mire’ zavađenu braću i sestre, naprotiv, došli su da se biju i da brane Beograd i Srbiju od ’pederske’ pošasti. Naravno, kada se povedu rasprave o tim ’suštinskim’ vezama između nekih struktura crkve, vojske, političkih stranaka, policije, vrlo brzo uslede demanti i kontraoptužbe zbog ’stvaranja atmosfere linča i sprovođenja terora’ nad prozvanim institucijama i organizacijama.

U Srbiji građani najviše poverenja imaju u SPC (Srpsku pravoslavnu crkvu) i vojsku tako da ni vladajućim strukturama, bez obzira na sporadičnu ’dobru’ volju, ne odgovara da bez potrebe diraju u ’svetinje’ srpskog naroda. Interesantno je da i studenti, koji u Srbiji čine tek šest procenata populacije,  takođe najviše veruju u crkvu i vojsku, mada bi – gle apsurda – većina njih otišlo u inostranstvo kada bi imali priliku za to. To su razlozi zbog kojih je teško prići ovim opskurnim organzacijama jer se one kriju iza institucija koje su pak najcenjenije u srpskom narodu. I dok je tako, EU, kao ni prave demokratske promene, nemaju šanse u Srbiji. Zašto? Pa zato što tim ’vladarima iz senke’ EU znači slabljenje njihove moći, a iz istih razloga se ni demokratija ovde nije ’zapatila’. Ovim krugovima su prišli i neki ’biznismeni’ koji u celoj ovoj situaciji traže ’ćar’ za sebe, i baš ih briga i za Srbiju i za našu budućnost. U stvari, svi oni zajedno žele da se ništa ne promeni i da  ostanu i dalje pravi vladari koji deluju iz mraka. A Mladić, Karadžić, Kosovo, itd. su samo ’monete za potkusurivanje’ njihovih interesa.